fbpx
Насловна / Став / Стрма раван
Стрма раван 1

Стрма раван

Најискреније не могу да схватим како је могуће да већ две и по године идемо у добром правцу, а стање је све горе

Када се крећете погрешним путем, све станице дуж њега биће, такође, погрешне. Та стара истина важи и за актуелну српску власт која, плашим се, убрзано улази у фазу потпуног губитка осећаја за реалност и упада у све драстичнији раскорак између суморне стварности и ружичасте слике коју емитује.

Најискреније не могу да схватим како је могуће да већ две и по године идемо у добром правцу, корупција се искорењује, више се не краде на набавкама, немачки, арапски и кинески инвеститори се просто гурају и саплићу на улазу у владу, непрестано се склапају добри послови о којима нас непрестано обавештавају медији и премијер лично – а стање је све горе и горе. Буџетски дефицит је на астрономском нивоу, спољни дуг непрестано расте, а плате и пензије се непрестано смањују, како у апсолутном, тако и у релативним износима.

А да, знам. То клипове под точкове бацају тајкуни и присталице бивше власти. Као и они љубоморни што је ова влада (читај, премијер) „призната и на Истоку и на Западу”, што је (га) поштују и руски и амерички председник и што предузети реформски захвати дају „најбоље резултате у новијој српској историји”. Мислите да карикирам? Не, нажалост. Само верно цитирам оно што се последњих дана могло чути из уста премијера и његових медија.

Шта би са Радуловићем? Куд се дену чудотворни Лазар Крстић? Сећате ли се тог „чуда од детета”, чије лице и не баш претерано сувисле изјаве су пре само годину дана красили све насловне странице и екране свих српских медија? Хајде да заједнички покушамо да се сетимо и побројимо имена министара финансија, привреде, пољопривреде и образовања за последње три године. А у питању су стратешки ресори, где не би смело бити места импровизацији и где би морало да се ради и планира на дуги рок. Ко је одговоран за толику неозбиљност? Је ли и ту у питању тајкунска завера? Коме је пало на памет да националне финансије стави у руке једног приправника, за кога је од почетка било јасно да је ту само на пропутовању и да је свестан да се ништа неће питати, али да ће место министра финансија лепо деловати у си-вију када буде аплицирао за неки будући посао?

У суштини, постоје само две могућности, обе неповољне за носиоца врховне власти. Или он, наиме, не уме да нађе квалитетне сараднике, или, ако се и појаве, они од њега беже као ђаво од крста чим схвате где су дошли и како стоје ствари.

Сав српски политички плурализам се свео на повремено затезање конопца између председничког и премијерског кабинета, као и неколико сатиричних рубрика, портала и блогова. Медијске слободе и истраживачко новинарство се храбро демонстрирају на опозицији и супрузи председника државе, а друштвена критика је сведена на степен који је постојао у време „Веселе вечери” (и тек у ретким тренуцима добацује до нивоа „Ошишаног јежа”), када су се, такође, могли критиковати „бивши”, као и неке „ретроградне” друштвене појаве („накупци и прекупци”, „бирократе” и „техноменаџери”). Важно је само да се не дира у „зеницу ока”: братство-јединство, руководећу улогу партије – и наравно Тита.

И кад смо већ код Тита, Александар Вучић би очигледно хтео да у себи обједини симболичке фигуре и Броза и Зорана Ђинђића, а не зна се која му од њих мање пристаје. С једне стране, он наступа као осветник и „божја казна” за петооктобарску политичку класу („лопове и издајнике”) и из тога црпу знатан део своје политичке подршке. А истовремено – нарочито према Западу и једном делу овдашње јавности – себе покушава да представи као аутентичног настављача Зорана Ђинђића, који је био лидер управо тог петооктобарског преврата.

Наравно да, чак ни теоретски, није могуће бити и једно и друго. Али реалност и логика нису од велике помоћи у виртуелном свету таблоида и бесконачне ниске економских успеха и дипломатских тријумфа који престижу један другог. А за то време се грађани убрзано претварају у „пук” и „светину”, жељну „хлеба и игара” и голог преживљавања. А то, по свој прилици, и јесте циљ. Политички активан отпор могу пружити само они који у нешто верују и који се нечему надају. Зато је потребно убити сваку перспективу и сваку наду. Само тако се од једног политички свесног народа може направити идеал, сличан ономе који се ових дана рекламира на Си-Ен-Ену: земља јефтине и ропски покорне радне снаге, која ће за наднице ниже („конкурентније”) од оних азијских, радити по фабрикама и пољима у власништву „страних инвеститора”.

Ипак, погубнији од свих лоших српских политичких параметара јесте одговор из једне скорашње анкете у којој је на питање: „Да ли бисте охрабрили своје дете да се одсели из Србије уколико би за то имало прилику”, преко половине одговорило са „да”, а једва нешто изнад једне трећине је рекло да не би. Толико о „будућности у коју верујемо”.

 
Ђорђе Вукадиновић, Политика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Економски пад Турске: Ердоган сменио гувернера Централне банке 11

Економски пад Турске: Ердоган сменио гувернера Централне банке

Турска је сменила гувернера Централне банке Мурата Четинкају због размимоилажења владе и банке, услед економског …

Блумберг: Црни облаци над немачком привредом, проблеми и за Европу 12

Блумберг: Црни облаци над немачком привредом, проблеми и за Европу

Индустријска активност у Немачкој у паду је шести месец за редом, а драстично смањење броја …

8 Коментара

  1. Radomir Dimitrijevic

    100 дана је давно прошло а резултата нема народ ћути

  2. Radomir Dimitrijevic

    100 дана је давно прошло а резултата нема народ ћути

  3. Mirotvorac Mirotvorac

    Pa 15 godina idemo u dobrom pravcu ka evropskoj uniji svima po jedan konopćić i da se obesimo

  4. Mirotvorac Mirotvorac

    Pa 15 godina idemo u dobrom pravcu ka evropskoj uniji svima po jedan konopćić i da se obesimo

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *