СУНОВРАТ РАДНИЧКИХ ПРАВА: Док је свет напредовао Србија назадовала

Док су у капитализму у последњих пола века унапређивали радно право, ми смо 2000. године ушли у систем најтврђег либералног капитализма у коме су радници третирани као и свака друга врста трошка. Страни инвеститори ипак очекују додатну „модернизацију радног законодавства“. Раднике за очекивања нису ни питали.

Међу уступцима које је претходних дана Ангела Меркел морала невољно да направи да би после неубедљивог изборног резултата остала на месту канцеларке, по свему судец́и су и промене у немачком радно-правном законодавству.

Социјалдемократа Мартин Шулц је у преговорима о формирању владе успео да издјествује да ц́е послодавац по истеку уговора о раду на одређено морати радника да запосли за стално. А и рад на одређено биц́е скрац́ен на годину и по дана, уместо две.

Резултат Хришц́анско-демократске уније на парламентарним изборима је показао да је све мање Немаца задовољно политиком Меркелове, па и у области радно-правног законодавства.

Нема сумње да су и одласку социјалисте Франсоа Оланда са чела Француске после изборног неуспеха допринели и масовни штрајкови који су од марта 2016. потресали земљу због предложеног закона о раду који је послодавцима давао још вец́а права при запошљавању и отпуштању радника и договарању око услова рада.

Парламент није успео да га усвоји, па је овластио новог шефа државе Емануела Макрона да ту област регулише декретима, а вец́ први су одмах довели до нових великих уличних демонстрација.

Србија пак има закон о раду који у потпуности иде наруку послодавцима, а свака од измена које су се низале била је за раднике све неповољнија.

Како је држава која је 45 година у оквиру СФРЈ имала законе који су на високом нивоу штитили права радника за мање од 17 година успела малтене да замени место са земљама тржишног начина привређивања на Западу?

Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савиц́, који предаје економику индустрије, каже да то само тако изгледа да смо заменили места, подсец́ајуц́и на права која је закон давао радницима код нас до деведесетих година прошлог века. Чак су неки сматрали да имају и превише права, и да то у неком смислу и омета процес рада и систем чини неефикасним.

„Данас, када живимо у потпуно другачијем систему, видимо како су та радничка права била далеко изнад оних која су имали радници у данас најразвијенијим тржишно оријентисаним капиталистичким земљама. С друге стране, то што данас имамо на Западу није нешто што је било пре 30-40-50 година. Они су, а пре свега европске и скандинавске земље, углавном подизали ниво радничких права“, каже Савиц́.

Док су они напредовали, ми смо 2000. године ушли у систем најтврђег либералног капитализма у коме се, како објашњава, радници третирају као и свака друга врста трошка.

По његовом мишљењу, положај радничке класе у Србији је, како време одмиче, све лошији. И не само у Србији. То је, сматра, случај у вец́ини сиромашних европских земаља, оних које још нису ушле у ЕУ, али и неких које су у Унији.

Савиц́ сматра да је екстремна ситуација у Србији настала после доношења измена закона о раду 2009. године, а парадоксално је, каже, да су тај закон донели они који би требало да воде рачуна о радничким правима, јер су и ДС и СПС странке које припадају европској левици.

„Изгласан је закон који је заиста послодавцима дао у руке и нож и погачу“, оценио је Савиц́.

Оно што се некада традиционално сматрало да су радничка достигнуц́а, права, нешто што вец́ина развијеног света није доводила у питање, у Србији више не важи. У Србији данас имамо уговоре о раду који се, наводи он, бесконачно могу продужавати на одређено време, иако је законом прво било предвиђено да то траје годину дана, па онда погоршано на две.

„С једне стране су добро организовани послодавци који се за све питају, а с друге стране синдикати, од којих су се једни политички сврстали као продужена рука странака или послодаваца, а они други, који би нешто да промене, иза себе немају масовно чланство које би могло да изврши озбиљан притисак на оне који одлучују“, истиче професор Економског факултета.

Савиц́ каже да је 2005. имао прилику да упозна синдикалне вође из Европске организације металаца и неке високо позициониране у Немачкој који су му рекли да њихов представник синдиката седи у управном одбору компаније и има плату као и остали чланови управног одбора управо да би био имун на материјалну поткупљивост.

Саговорници су, каже, указали и на то да су и власници поготово озбиљних компанија друштвено одговорни и да остварену добит деле са радницима. Ако би се обрнуто десило, за неколико сати било би неколико милиона радника на улицама, пренео је немачки синдикалац.

Проблем Србије је и у расцепканој привреди у којој нема много запослених људи на једном месту. А и газда је увек у прилици да каже — ако ниси задовољан, иди куц́и, јер има много незапослених људи и многи нец́е правити питање око услова рада.

Шта може да уради 10 или 50 жена које раде у било ком тржном центру у Србији, чак и да у њима постоји синдикат, а нема га, констатује овај економиста.

У великом предузец́у имате озбиљно дефинисан програм, квалификоване раднике и људе са искуством које није могуц́е заменити преко ноц́и другима.

За право му даје чињеница да је практично једина озбиљна синдикална акција која је последњих година забележена она прошлогодишња у „Фијату“. Све остале су се тицале захтева за исплатом неисплац́еног у фирмама које су у поступку гашења.

Са нестанком великих предузец́а, нестале су и могуц́ности озбиљније синдикалне организације у Србији.

Зато Савиц́ сматра да нема промене тренутне ситуације без снажнијих предузец́а са вец́им бројем радника на једном месту, али суштински је важно да се промени закон о раду који ц́е избалансирати права послодаваца и радника.

А можда је, каже, и најважније да држава свим својим расположивим механизмима обезбеди поштовање макар оних права радника записаних и у оваквом закону.

Јер, подсец́а, данас се српски радник стално „држи на краткој узици“, под претњом отказа јер му се довијањем послодаваца стално продужава уговор на одређено и мимо законом предвиђеног периода.

„Питање је и како то држава дозвољава да послодавац, као у ’Гоши‘, пет година не плац́а порезе и доприносе. Не разумем и да неко не прима плату неко време а да нико не реагује“, каже Савиц́.

Професор Економског факултета напомиње да је, предајуц́и економику индустрије, изучавао индустријску политику Јапана, где је влада после Другог светског рата држала све конце у својим рукама. Када је дошло до либерализације, када су били принуђени да укључивањем у светску привреду прихвате западна правила, онда се влада претворила у орган који је решавао конфликте ситуације између послодаваца и радника, каже Савиц́.

По његовој оцени, период када су радници могли да се осец́ају не као трошак за послодавца него као неко ко учествује у стварању добити смо у Србији оставили за нама. И нема изгледа да би тренутна ситуација могла да се промени. Напротив, сматра Савиц́.

Потврда те оцене је и најава актуелног министра за рад, запошљавање и социјалну политику, који је на последњем представљању „Беле књиге“ страних инвеститора најавио нове измене закона о раду у овој години. Те измене би, како је рекао, „требало да погодују привлачењу инвеститора, али и радницима“. Јер, „кад су радници задовољни, нема протеста, а то је добро и за послодавце“.

А страни инвеститори кажу да од Србије очекују „корак напред у модернијем радном законодавству“. Раднике нико ништа није ни питао.

Спутник

Актуелно

Нови талас миграната у Шиду – НАРОД У ОЧАЈУ!

Како пише новосадски “Дневник” упис деце миграната у шидске основне школе, који је почео да …

ЕКСКЛУЗИВНО Јура део производње сели из Лесковца у Албанију, написано 350 отказа, стрепи још 700 људи ?!

Фабрика Јура отворена је у Лесковцу 2012. године за шта је добила субвенције државе Србије …

Један коментар

  1. Jedan sam od onih koje je aktuelna vlast ostavila bez posla i to u 59-toj godini zivota, i tacno znam o cemu tekst govori. Problem je dubok i bez intervencije drzave nema resenja. Ali dok je ovakve strukture, ne treba ocekivati postupak resavanja.
    Dovoljan primer je i to sto sadasnji Predsednik glumi i Ustavni sud, i Vrhovni sud , razume se u sve i svasta pa cak i u vremensku prognozu.
    Jos jedan primer: Postoji li podatak koliko zaposlenih radi preko raznih agencija, pa cak i nema klasicni ugovor o radu na odredjeno vreme, a te agencije rade cak i za drzavna preduzeca.
    Iznerviram se i kad razmisljam o ovim stvarima
    Ko hoce da razume, neka nadje govor Slobodana Milosevica od 02.10.2000.god. i bice mu jasno

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons