ПШЕНИЦА је овог лета родила више него икад, у просеку више од 5,3 тоне по хетару, па је у Србији са 575.000 хектара пожњевено више од 3,2 милиона тона, безмало два милиона изнад домаћих потреба. Након прошлогодишње суше, због које су се пољопривредници хватали за главу, ове године смо очекивали задовољније ратаре. Међутим, слика паора који протестују испред Владе Србије није изостала ни ове сезоне. Незадовољни су ниском откупном ценом пшенице, па тако „рат“ око тржишног вредновања ове житарице и даље не престаје.
Жито је ове године добро родило свуда у свету, па је цена пшенице са 240 спала на 160 евра по тони. Такав светски тренд одразио се и на домаћу производњу. Откупна цена пшенице у Србији је 16 динара, што ратарима, како кажу, није довољно да покрију трошкове производње.
Држава је реаговала откупом 59.500 тона по цени од 20 динара за килограм, више него што на тржишту добијају срећници који уопште и пронађу купца. Сељаци су задовољни ценом коју плаћају Робне резерве, али захтевају откуп вишеструко веће количине. Питање је, међутим, колико су захтеви основани или је, поготово на дужи рок, упутније државни новац усмерити на подстицаје за производњу.
ВЕЋЕ СУБВЕНЦИЈЕ ВЕЛИКИ губици пољопривредника, као и дугогодишње полемике, дилеме и расправе око откупне цене житарица, могле би се, према мишљењу Жарка Галетина, решити и финансијским улагањима и подстицајима, као што је то случај у државама са јасном аграрном политиком. – Земље са уређеним тржиштем пољопривреднике подстичу са 300 или 400 евра по хектару, што је много мање него у нашој држави – каже Галетин. – Када би и код нас, држава, већим субвенцијама учествовала у трошковима производње, ратари не би зависили од најмање промене на тржишту, а самим тим не би се изнова понављала прича о томе да ли је цена мала, или велика.
Најбоље за произвођаче пшенице, како тврди Мирослав Ивковић, ратар из Новог Жедника, председник Скупштине Асоцијације пољопривредника, који је ове године пшеницу пожњео на око 50 хектара, било би када се држава уопште не би мешала у послове око продаје ове најважније житарице.
– Због чувања социјалног мира, наиме, пекари добијају брашно, односно жито, из државних резерви по ниским ценама – каже Ивковић. – Такав приступ, наравно, ремети све тржишне токове. Не знам, да ли сте чули, да је и један пекар склопио уговор са произвођачем пшенице о производњи за његове потребе. Не морају то да раде, зато што добијају брашно повољније него из „прве руке“.
Томе, додаје Ивковић, изузетно погодује и улога Робних резерви, које „гуше“ сваки покушај раста цене жита, тако што пекарима позајмљују пшеницу из својих силоса.
– Произвођачи хлеба добијају позајмице, које враћају кад је цена пшенице најнижа – истиче Ивковић.
Жељко Ивков, ратар из Чуруга, који је пшеницу имао на око 45 јутара, истиче како пољопривредници далеко боље „прођу“ кад имају мањи принос, него кад пшеница добро роди.
– Нажалост, држава нема механизме да утиче на оне који формирају цену – каже Ивков. – Могла би да нам помогне, тако што ће повећати субвенције, али, тешко да ће се то икада догодити. Ја сам имао врло солидан принос, и на позитивној сам нули, а пшеници сам дао све што је требало да добије у право време. Они са нижим приносом, и са ценом од 16,20 или 16,30 динара, сигурно су у минусу…
МАЊЕ ПОВРШИНЕ УПРАВО због овогодишње ситуције, у којој сељаци немају коме да продају своје жито, ратар Мирослав Ивковић каже како би пољопривредници, убудуће, требало да смање количине засејане пшеницом, на мање од 400.000 хектара. – Ове године сам са хектара скидао око седам тона пшенице, а лани сам, у лошој години, имао 4,5 тона – прича Ивковић. – Показало се, међутим, да сам више зарадио лани, на мањем роду. Што рече један колега, уз то нисам ризиковао да ми, због терета, пукне гума на приколици…
Неуређено тржиште је, према речима Жарка Галетина, директора Продуктне берзе, главни кривац за проблеме са откупом пшенице, који се јављају из године у године, без обзира на то да ли је година лоша, или берићетна. Према његовим речима, наши сељаци су, буквално, препуштени тој тржишној утакмици, која је изузетно сурова.
– Немамо изграђене тржишне институције, које би допринеле томе да ратари не зависе од прерађивача – објашњава Галетин. – Пре свега, још није донесен нови закон о робним берзама, где би пољопривредници могли да стратешки планирају и заштите своју производњу, са могућим ризицима. Већ дуго чекамо и правилник о разврставању квалитета жита… Осим тога, Закон о јавним складиштима имамо, па се опет дешавају афере, крађе и преваре, што значи да ту нешто не функционише како треба. Оног тренутка када смо се определили за капиталистички модел економије, морали смо да знамо да ту тржиште има главну реч. Међутим, проблем је што наша држава није поставила оквире, у којима би такав систем био једнак за све играче.
Новости
