Насловна / Србија / Економија / Све већи трговински јаз
Све већи трговински јаз 1

Све већи трговински јаз

Трговински дефицит у првих шест месеци већи за 13,6 одсто него у истом периоду прошле године. Највећи кривац је политика јаког динара коју се владе водиле од 2001. године, указују економисти

У српској економској стварности доминира један термин, а то је дефицит или мањак. Где год је могуће имамо дефиците који се стално повећавају. Према саопштењу Републичког Завода за статистику, спољнотрговински дефицит у првих шест месеци ове године износио је преко три милијарде евра што је за 13,6 одсто више него у истом периоду 2011. године. Извоз у првој половини године гледано у еврима је повећан за скромних 0,6 одсто и износио је 4,14 милијарди евра, док је увоз растао знатно више, за 5,7 одсто и износио 7,2 милијарде евра. У доларима мерено, српски извоз у првој половини ове године мањи је од извоза у истом периоду прошле године за чак 7,1 одсто.

Покривеност увоза извозом износи 57,4 одсто што је погоршање у односу на прошлогодишњих 60,5 одсто.

Немоћ онога што је остало од извозног дела привреде показује и то што извоз није повећан упркос депрецијацији динара од 10,7 одсто у првој половини године што би иначе требало да погодује извозу, а увоз учини за толико скупљим.

Највећи ударац извозу задао је одлазак Ју ес стила из Србије и фактичко заустављање производње у смедеревској Железари, али оно што чуди економисте је како је увоз толико растао када имамо смањење индустријске производње, али и пад стандарда и куповне моћи становништва.

Професор Млађен Ковачевић, члан Академије економских наука истиче да је на светском тржишту на које би могли да извозимо – тешка ситуација, а пре свега у Еврозони која је наше највеће извозно тржиште.

Осим тога што Железара не ради, у првој половини године подбацила је и производња воћа и поврћа. Оно што ме чуди је раст увоза интермедијалних производа што су у ствари сировине, иако имамо пад индустријске производње, као и велики раст увоза робе за потрошњу. Прошле године имали смо јачање динара према евру од 5,5 одсто што се јако исплатило увозницима. Верујем да су још прошле године договорили увоз који се остварио у првим месецима ове године, верујући да ће динар и даје јачати, сматра Ковачевић.

Слабљење динара би требало да подстакне извоз, али у овој години курс је често ишао горе-доле што никако није добро за привреднике. Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду додаје да извоз није значајније порастао и зато што ми и немамо шта да извеземо.

Није могуће повећати извоз, ако немате готове производе. Да би се произвело, треба да прођу месеци, па чак и године. Ипак лоши резултати у спољној трговини нису изненађење. Европска унија је у великим проблемима, а то је наше највеће тржиште. Наравно, требало би очекивати и да се увоз смањује, а ми ипак имамо дефицит који расте. Сада сносимо последице кратковиде економске политике која се водила у протеклој деценији. Катастрофалном приватизацијом угашена су предузећа, брзоплето отворили границе за увозну робу и оно што је најјачи ударац задало нашој привреди је политика јаког динара која се водила. Према мојим анализама, само од 2001. до 2009. године динар је реално апресирао преко 60 одсто у односу на евро, односно цене у Србији су порасле за 130 одсто више него у Еврозони, а евро је поскупео само 70 одсто. Увоз је био исплативији, а извозом се бавио само ко је морао и то је деформисало привреду, опомиње Савић.

Скоро идентичан закључак има и Млађен Ковачевић, само што је према његовој рачуници од краја 2001. године до септембра 2008. динар био реално јачи у односу на евро чак 110 одсто.

Од 2001. до 2008. у Србију је ушло у нето износу око 80 милијарди долара који су већином отишли у потрошњу и јачање динара и те су паре ушле не због знања и способности већ од донација, кредита и продаје имовине. Сада гувернер НБС Шошкић пише како је највећа грешка економске политике била апрецијација динара у 2002. и 2003. години. То је директно усмерено ка Млађану Динкићу који је тада био гувернер и који је говорио да економетријске анализе указују на то да курс не утиче на увоз и извоз и још је тврдио како ће показати да је могуће имати јаку, стабилну валуту у слабој привреди. Када сам говорио како ће јак динар уништити домаћу привреду, његов одговор је био – и треба да пропадну када нису конкурентни. Водили смо политику јаког динара и добили спржену индустрију, истиче Ковачевић.

Са учешћем извоза од 14,97 одсто у БДП-у, Србија је последња од свих земаља бивше Југославије. Испред нас су БиХ, Македонија, па чак и Хрватска којој највећи део девиза долази од извоза услуга, односно туризма. Осим тога, имамо и најуназађенију структуру извоза у ком доминирају производи ниске фазе прераде као што су челик, гвожђе, лимови и храна у основном облику, попут кукуруза, пшенице или малина. Наш извоз се заснива углавном на сировинама и полупроизводима за које треба доста рада и сировина, а мало знања и технологије. Према речима Љубодрага Савића структура извоза је катастрофална, а учешће индустрије од само 14 одсто у БДП-у нема ниједна озбиљна држава у Европи.

И то може да се реши и не треба много памети, само добра државна политика у дугом року. Краткорочно не може се много променити. Кина пре 20 година је била много даље од Запада него што смо ми данас, па сада извозе велику количину индустријских производа на тај Запад. За сваку земљу постоји простор на светском тржишту. За нашу земљу мислим да је то аграр, односно производња хране, али не као до сада. Данска и Холандија су међу највећим произвођачима хране на свету, али са високим степеном прераде, а не као ми – оберемо кукуруз и продамо. Мислим да се приходи од производње хране могу удесетостручити, али држава мора бити много озбиљнија. Сељак мора да има извесност, да зна да у наредних 10 година неће бити у губитку, а не као сада када једини ризик преузима управо сељак. Зато је потребан систем робних резерви да пегла тржишне прилике које не зависе од произвођача, већ од природе. Потребан је одговорнији однос државе према новцу и уверен сам да би се тако и повећао извоз и смањила незапосленост и људи задржали на селу, истиче Савић.

Када се ради о индустрији он напомиње и да не морамо да производимо најбоље производе да би извозили.

Утва Панчево продаје авионе Ираку. Нису то најбољи путнички авиони на свету, али доносе новац. Ми чак ни не знамо колико ће делова у Фиатовим аутомобилима бити из Србије и колико ће заиста Србија имати користи од производње и извоза тог аутомобила када до тога дође, упозорава он.

На крају, са индустријом пред гашењем и све већим дефицитима, могу се чути позиви на царинску заштиту домаће индустрије.

Постоји идеја да се апелује на ЕУ да се не примењује трговински споразум, мада је сада већ касно јер су царине смањене. Ми такође претендујемо да уђемо у Светску трговинску организацију, али чак и чланице могу да користе заштиту у случају платнобилансних проблема и да уводе царинске и посебно ванцаринске баријере што високоразвијене земље често раде. Али опет, требало је о томе водити рачуна 2001. године када су нагло смањене царине са око 15 одсто у просеку на реално свега пет одсто, што је тада било мање од много развијенијих земаља. Сада, када треба обезбедити три до 3,5 милијарде евра у овој години и када смо у прошлој потрошили преко четири милијарде евра на сервисирање спољног дуга, јављају се вапаји за царинском заштитом. Ипак, чим зависите од ММФ-а морате да радите по њиховим сугестијама, закључује Ковачевић.

С друге стране, Савић напомиње да би царинска заштита могла имати смисла само уколико би била праћена подстицајима индустрији и пре свега политиком слабог динара.

Криза је показала да досадашње доктрине не важе. САД као најтржишнија привреда је стотине милиона долара дала аутомобилској индустрији, а Немачка је субвенционисала куповину домаћих аутомобила. Ипак са протекционистичким царинским мерама можемо само да навучемо проблеме на врат. Ми идемо ка ЕУ и СТО које имају своја правила. Али уводити царине, а не развијати своју индустрију је бесмислено. Можда то има смисла у пакету озбиљног опоравка индустрије, а било би довољно само да успоримо смањење царина због ССТ-а. Без паралелне политике слабог динара то не би много вредело, јер би јак динар поништио ефекте царина. Без реиндустријализације мислим да немамо никаву шансу, поручио је Савић.

 

Балкан Магазин

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

НОВИ ИДИОТИЗАМ: „Србија ће у Египат извозити авионе“ 11

НОВИ ИДИОТИЗАМ: „Србија ће у Египат извозити авионе“

Председник Јединствене Србије и председник Пословног савета Србије и Египта, Драган Марковић Палма и привредници …

Шећера једва за домаће потребе, можда ће морати и да се увози 12

Шећера једва за домаће потребе, можда ће морати и да се увози

Пољопривредни произвођачи у Србији су ове године шећерном репом засејали око 30.000 хектара, што је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *