Сведочанство из Обреновца: Ноћ када је брана пукла

БЕДЕМ ЈЕ ПОПУСТИО ОКО ПЕТ… КАО ШТО НИЈЕ БИЛО НИКАКВЕ КООРДИНАЦИЈЕ РАДА, ТАКО НИЈЕ БИЛО НИ НАРЕДБЕ ЗА ПОВЛАЧЕЊЕ ИЛИ ЕВАКУАЦИЈУ… ОД ПОНОЋИ ДО ПАДА БРАНЕ НИЈЕ БИЛО НИЈЕДНЕ ПАТРОЛЕ ПОЛИЦИЈЕ… НИЖА НАСЕЉА – БЕЛО ПОЉЕ, ШЉИВИЦЕ, ВАШАРИШТЕ, КАО И ГЛАВНА УЛИЦА – ПОТОПЉЕНИ СУ У ВРЛО КРАТКОМ РОКУ, ЗА ПАР ДЕСЕТИНА МИНУТА ЧАК, РЕКАО БИХ, И ПРЕ СИРЕНЕ ЗА УЗБУНУ КОЈА ЈЕ ПУШТЕНА ОКО 5.20, АЛИ САМО ЈЕДНА, КОЈУ НАЈВЕЋИ ДЕО ГРАДА УОПШТЕ НИЈЕ ЧУО. ЕВАКУАЦИЈА ЈЕ ИШЛА КАО И ОДБРАНА – ТРАЉАВО, НЕ ГРЕШКОМ СПАСИЛАЦА, КОЈИ СУ ПОСЛАТИ У НЕПОЗНАТИ ГРАД БЕЗ МАПЕ ИЛИ ДОВОЉНО ЈАКОГ СВЕТЛА НОЋУ

Током четвртка 15. маја на локалној МАГ телевизији, коју, узгред, никад или ретко гледам, ишли су извештаји из обреновачких села која су већ делом била поплављена… Није деловало нимало наивно, па сам се током дана јавио на број телефона за који је речено да ту могу да се пријаве добровољци са чамцима. Рекао сам им да немам чамац, али ако је потребна било каква помоћ, да имам мали багер и кипер или ако треба да се лопата, ту сам… Госпођа која се јавила каже ми “засад нема никакве потребе, али мозете да оставите податке па ћемо вас звати ако буде требало”.

До вечери није било нових информација, само ротирање познатих вести и уверавање општинских челника да је све под контролом. Око поноћи позвао ме је млађи брат и рекао да су се људи окупили код Сточне пијаце, јер навире вода старим коритом Тамнаве, које је у делу који иде кроз град затрпан после Другог рата. Кад сам стигао тамо десетак минута касније, људи су већ правили бедем од џакова. Искрсао је озбиљан проблем: није више било џакова. Људи из ФК Раднички су понудили своје велике, од кубик. Кренемо по њих; ни километер и по нисмо прешли кад нам јављају да је вода пробила тај први бедем и да нема сврхе да довозимо било шта. Вратимо се назад, тамо механизацијом праве бедем од земље… Земља природно не може да задржи воду, а сад нисмо имали ни песка ни џакова… Никаква организација: све на нивоу личне иницијативе тамо присутних… Било је ту људи из општинских структура, али никакве јасне иницијативе ни идеје, машинисти су стварно давали све од себе, али је ситуација била изнад њихових моћи, а ми смо статирали јер, просто, нисмо имали шта да радимо.

Око пола два ујутру половина људи је позвана да помогне евакуацију Шљивица, које је кренуло да плави и пре пробоја бране услед рада подземних вода… Претпостављам. На главној брани ништа се није дешавало, чекали смо џакове који су стигли тек око три, пола четири, и кад је било већ потпуно јасно да брана неће издржати, стигла су два средња камиона. Само један смо успели да истоваримо када је вода почела да подлизује бедем на више места. Тада већ није било безбедно бити испред бедема, последња машина се повукла…

Бедем је попустио око пет… Као што није било никакве координације рада, тако није било ни наредбе за повлачење или евакуацију… Од поноћи до пада бране није било ниједне патроле полиције… Нижа насеља – Бело Поље, Шљивице, Вашариште, као и главна улица – потопљени су у врло кратком року, за пар десетина минута чак, рекао бих, и пре сирене за узбуну која је пуштена око 5.20, али само једна, коју највећи део града уопште није чуо. Целу ноћ су колале приче да су сви излази из града потопљени, што је многе, па и мене, одвратило да уопште пробају да изађу из града. Кад сам сазнао да је то дезинформација, било је касно…

На тај начин највећи део града остао је заробљен… За људе у кућама ово је било изузетно опасно… Евакуација је ишла као и одбрана – траљаво, не грешком спасилаца, који су послати у непознати град без мапе или довољно јаког светла ноћу… Успео сам да евакуишем супругу и децу у суботу ујутру, заједно са осталим мајкама са децом из моје зграде, и то тек кад су моја браћа успела да уђу у војне чамце, да војницима објасне колико је деце у згради и да ће они да их одведу до тамо.

Петар Петојевић

Време