петак , септембар 22 2017
Ава Јустин Поповић

Свети Јустин Ћелијски о масонству

Драги читаоци, наша екипа је ових дана почела са објављивањем текстова о учешћу Ватикана у Првом светском рату. Добили смо примедбу да увећавамо улогу римокатолика у овом рату, а умањујемо значај масонства који су, такође, учествовали у том бездушном крвопролићу. Наша намера је била да расветлимо историјске чињенице везане за улогу папе Бенедикта 15. Дела Кјезе, лажног миротворца, кога уједно бивши папа Бенедикт 16. Рацингер сматра за свог сопственог узора. Да се не би схватило да говоримо о једном злу – јереси римокатолицизма, а прећуткујемо о другом – масонству, одлучили смо се да објавимо један текст из 1925. године светог оца Јустина, који јасно говори о учешћу масона у разградњи хришћанства у свету. Посматрајући историју 20. века, може се наћи веза између ставова масонства и догађаја посредством којих су утопљене православне државе Србија и Црна Гора у Југославију; помоћу којих је разграђена држава Југославија на штету православних; и помоћу којих се сада разграђују остаци држава православних. Чини се да су у последњим догађајима, на почетку 21. века, масонство и папизам постали чврсти савезници у борби против Православља.

 Европа ригидног и нетолерантног римокатолицизма према осталим религијама је морала да се угаси. Ломаче, ратови и физичко уништавање свих који нису римокатолици довело је до стварања једног антипапског покрета оличеног у масонству. Масонство је за свој принцип узело – релативизацију важности разних религија, и тиме стварање услова за саживот људи различитих вероисповести у истом друштву, у коме би религија била неважна, а Христос одгурнут на последње место на трпези. Једно зло је замењено другим. Западна Европа није, нажалост, имала искуство православних држава које су знале да успоставе прихватљиве међусобне односе људи разних вероисповести и без релативизације вере у Христа. Масонство је рођено на западу, али је православни исток постао његова «колатерална штета». У свом односу према Православљу се није показало ништа милосрдније од римокатолицизма.

 Српска средњевековна држава је на својим територијама имала и римокатолике и јевреје који су уживали сва грађанска права, осим права на прозелитизам. Однос барског надбискупа према светом краљу Урошу, када барски надбискуп каже да је оданост краљу Урошу за њега важнија од оданости папи, као и чињеница да су јевреји све до стварања Југославије добровољно називали себе «Србима мојсејевске вероисповести» довољно говоре о толеранцији која је владала у православној Србији, иако српски владари никад до тада нису били релативисти.

 Савремени екуменизам је, рекло би се, чедо масонства. Он релативизира  истине православне вере да би је уклопило у пројекат једнаке «истинитости» свих религијских покрета. На тај начин се обоготворава светско глобално друштво и односи људи без поштовања Бога, без истрајавања на истинама Вере, што за екуменисте постаје нешто мање важно и секундарно.

                                                                                                                                  + + +

Преузето из дела: „Са уредничког стола

Архимандрит Др. Јустин Поповић, био је уредник часописа «Хришћански живот» који је излазио у периоду пре Другог светског рата. Часопис се бавио актуелним темама везаним за Цркву и био је познат по непоколебивим и храбрим ставовима осуђујући јереси, модернизам, јавашлук и лењост који су били присутни код неких пастира. Часопис је због свог непоколебивог става био осуђен на гашење од стране неких епископа који су Цркву видели као извор комодитета, а не као лађе спасења верних.

Када би зло изступило пред људе у свој наготи својој, већина би се згрозила, и ужаснула, и згадила на његову ружноћу и злосмрадну ругобу. Али оно уметнички мистифицира себе, скрива себе. Облачи себе у љуштуре хуманизма, у скерлет мамонизма, у хаљине алтруизма. А људи, комично лаковерни за зло, и трагично тешковерни за добро, брзоплето гутају зло, које је у устима увек слатко, а у срцу увек горко, очајно горко, до самоубиства горко. Но тајна зла је највештије мистифицирана у франмасонству. Неке интересантне и поучне податке пружа наш професор Универзитета А. Погодин у своме напису Масонство и Лига Нација, који је објавио у „Новое Время“ (Бр. 1385, 9. децембра 1925. г.) Напис гласи:

„На септембарском заседању масонске ложе „Велики Исток Француске“ донесена је следећа одлука:

1) Лига нација мора постати лигом народа.

2) Делегати Лиге Нација морају бити бирани од стране парламената и економских група, а не именовани од стране влада.

3) Лига Нација мора располагати потребном оружаном силом, да би могла спроводити своје одлуке.

4) Одлуке Лиге Нација морају се испуњавати као државни закони, не подвргавајући се процени од стране законодавних тела појединих држава.

5) Лига Нација мора остати универзалном, и у њу морају бити примљени сви народи.

6) Мора се основати међународни устав и Лига Нација мора имати извршну, законодавну и судску власт. Сем тога конвент налаже свима франмасонима да стално врше пропаганду у корист Лиге Нација и да учествују у сваком послу, који има за циљ зближење народа и остварење свеопштег братства.

Тако гласи оригинални докуменат који указује на врло тесну везу између Лиге Нација и масонства. Та је веза у довољној мери позната и посведочена многим документима, који јавно излазе у масонским листовима. Али ипак није на одмет да се о томе проговори. Треба додати да се састав Руског Друштва Лиге Нација, изабраног у Паризу 4. фебр. 1920. год. састоји од овејаних масона, чија се имена сусрећу и у другим документима масонским. Наиме, централни комитет тога „Друштва“ састоји се од три председника, међу којима налазимо г. г. Аквсентијева, Коновалова и Винавера, три генерална секретара г. г. Манделштама, Рубинштајна и Рудњева, благајника г. Бланка итд.

Сад да пређемо на оно што управо лежи у основи те, тобож толико човекољубиве и племените организације, француског и италијанског масонства. Француски масон Дуанел, пошто се вратио у крило хришћанске католичке цркве, (умро је 1902. год.) пише следеће: „Култ ложа је луциферијански култ. Доста је да два мајстора знају смисао култа, који они указују сатани, да би цела ложа чинила то заједно с њима и кроз њих. У извесне дане и на извесним местима они осећају присуство Луцифера“. Даље он описује те „сусрете“ са сатаном у двема ложама – Плавој и Црвеној (или „капели“ Розенкрајца). Обраћања Луциферу, символи служења њему, појаве куцања и светлости без учешћа медијума, које се опажају на спиритистичким сеансама, нарочито расположење које Дуанел описује као стање „гордости и сладострасне нечистоте“: све се то њему показује као приналлежност култа сатани, који је он видео у двема ложама. У осталом, не улазећи у овакве подробности, које могу изгледати одвећ субјективне, доста је навести следећи цитат из Журнала Великог Истока Италије (II, стр. 330): „Ја се обраћам теби, сатано, царе пирова. Доле, свештениче, твоју освећену воду и твоје молитве. А ти, сатано, не одступај. У материји, која се никад не одмара, ти си – сунце живо, царе природних појава. Сатано, ти си победио Бога свештеничког“. – Пошто је италијанско масонство истоветно са Великим Истоком Француске, онда је једва могуће сумњати у то да су и француски масони ти поклоници Лиге Нација, солидарни с њима у поштовању сатане. Довољно је упознати се са издањима, која су посвећена борби со масонством и јеврејством (билтени „Urbs“, „Revue Internationale des Societes Secretes“, „Weltkampf“), издањима која су, на жалост, сувише мало позната руском друштву, мада садрже у себи драгоцени материјал, из кога се може видети чему води јеврејо-масонство, (а често су се подсмевали овом изразу, и колико је и данас људи готових да виде измишљотину у ономе што не подлежи никаквој сумњи.)

Овладати међународном установом, која би дала могућности да се издају закони поглавицама мало преосталих хришћанских влада и владара, јесте, разуме се, главна жеља масонских вођа. Ти закони, чије би се испуњавање загарантовало војничком силом Лиге Нација, брзо би приморали европске народе да се претворе у стадо јеврејских чобана. Оне законе, које национални парламенти не би никада примили, примили би и насилно би спровели међународни масони, организовани у Лиги Нација. То би била тако љута борба са свим оним што је хришћанско, борба која би чак надмашила гоњење Православне Цркве у совјетској Русији. На конгресу у Белфорту 1911. год. било је проглашено: „Не заборављајмо да смо ми – антицрква. Повећајмо у нашим ложама напор, да би уништили религиозни утицај у свима облицима у којима се он јавља“. – Прошло је од тога 11 година, и 1922. године конвент Велике Ложе Француске пише: „Радимо, ткајмо својим брзим и вештим прстима мртвачки покров, који ће једног лепог дана покрити све религије. На тај начин ми ћемо у целом свету уништити клерикализам и предрасуде, које он ствара“. – Билетен те исте ложе, исте године апеловао је на своје чланове: „Масонство треба да буде увек спремно да изведе борце за револуцију која може увек планути“. „Масонство, коме је историја обавезна за националне револуције, умеће да изазове и највећу, т.ј. интернационалну револуцију“.

С таквим програмом, и с таквом „религиозном“ основом масонство тежи да претвори у своје оруђе Лигу Нација, ту творевину масона Вилсона и оних који су стајали иза њега. За борбу са овим неопходно је да се уједине људи, који желе да сачувају хришћанску основу европских држава“.

Преузето са «Светосавља»

Актуелно

Данас славимо Преображење Господње

Православни данас славе Преображење Господње. Тај празник посвећен је сећању на догађај Христовог преображења на …

БЕСЕДА Светог владике Николаја о болести богоодступништва

Сва је глава болесна и све је срце изнемогло. (Ис. 1, 5) Бог је источник …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons