Тајна моћ подземних аеродрома

СФРЈ упутства као се праве подземни градови добила од НАТО. Неки економисти тврде да је „Жељава“ коштала четири милијарде долара – колико би и аутопут кроз Југославију. „Слатина“ крај Приштине без сушинских оштећења и после бомбардовања 1999.

ПОДЗЕМНИ вишеспратни војни аеродроми, градови обалске артиљерије уклесани у стене, укопана пристаништа, радарске и електронске базе под планинским врховима коштале су милијарде долара некадашњу СФРЈ, али је нису сачувале. Део ових подземних тврђава, од којих су најмоћније биле пројектоване да издрже удар атомских пројектила од 20 килотона, оштећен је или уништен приликом повлачења ЈНА, америчког бомбардовања положаја Војске Републике Српске и агресије НАТО.

– Део се још увек користи, у свим новонасталим државама. Подземне објекте, од командних места до складишта, праве и дограђују све војске света – каже пензионисани генерал Божидар Делић, један од ретких официра који су имали дозволу да уђу у све подземне објекте бивше Југославије. – Опрема у подземним објектима, било да је у непосредној употреби или је конзервирана за случај рата, непрестано се одржава у исправном стању и поседује комплете резервних делова.

Саговорник „Новости“ сматра да не треба много веровати причама да ће подземни војни објекти на територији бивше Југославије изгубити своју основну функцију.

– Они који су их отимали, нису то чинили због пољопривреде и туризма – каже генерал Делић. – Војни објекти ове врсте не застаревају.

Речи нашег саговорника потврђује спор који грађани варошице Иванец, на планини Иванчица крај Вараждина, воде за повратак имања на коме се налазе складишта и радио-релејна база ЈНА. Објекат Иванчица био је највећи систем за електронско прислушкивање у СФРЈ, а приликом предаје Вараждинског корпуса завршио је неоштећен у рукама хрватскох оружаних формација.Интензивна подземна градња широм СФРЈ почиње после сукоба Тито – Стаљин и Брозовог окретања Западу, а неки економисти наводе да су само трошкови изградње велике базе „Жељава“ били четири милијарде долара и да је по тој цени могао да се направи ауто-пут кроз целу Југославију.Неки подземни аеродроми ЈНА остали су у функцији, на пример у Дивуљама код Сплита, а неки су претворени у винске подруме као што је случај с подземним објектом „Шипчаник“ код Голубоваца. Понос југословенског ратног ваздухопловства подземна авио-база „Жељава“ код Бихаћа минирана је и ван функције је од 1992.Пројектант „Жељаве“ Драгослав Соботка, у исповести професору Радмили Тонковић, навео је да је укупна дужина подземних тунела галерија и помоћних просторија износила 3.500 метара. Објекат је имао четири улаза који су били повезани са двема главним полетно-слетним пистама, а планина је крила три галерије дужине 400, 500 и 350 метара, свака висине осам и ширине 20 метара. У објекту је могло да се живи потпуно изоловано од света 30 дана, а просторије у унутрашњости раздвајала су педесет шестора тешка панцирна врата. Електронске очи и уши подземне тврђаве налазиле су се у подземном радарском центру испод врха Пљешивице, чија је посада имала све услове за удобан живот, укључујући сале за спорт и рекреацију. Британским радарима С-613 с дометом већим од 400 км надгледана је готово цела територија Италије, Аустрије и добар део Мађарске.

По речима стручњака, једини аеродром који се могао поредити са „Жељавом“, иако доста мањи, био је „Слатина“ крај Приштине са својим радарским центром на планини Голеш. Овај аеродром издржао је бомбардовање најтежим америчким пројектилима 1999. без суштинских оштећења, а на Голешу је сада радаре поставио НАТО.

Пример грандиозног и потпуно напуштеног подземног одбрамбеног пројекта СФРЈ представља и лавиринт уклесан у стење острва Виса дужи од 70 километара, у коме је 45 дана могло у потпуној изолацији да борави више од 5.000 војника.

Унутрашњост острва је деценијама поткопавана и претварана у мрежу ходника који су повезивали командна места, спаваонице, радне просторије, амбуланте, магацине наоружања и горива. У стенама Виса налазила су се командна места југословенске морнарице за цео Јадран и скровишта за бродове и подморнице, а на највећој дубини била је укопана ратна болница.

У највећем откопу у Вељој глави, који се протеже око 400 метара под земљом, било је командно место за 110 људи, магацини за храну и воду, трафо-станица, санитарни чворови, перионица, кухиња, амбуланта, центар везе и оперативна дворана. У поткопу на рту Ступишћу биле су батерије топова 90 мм и ракетне лансирне рампе, а на Барјацима и Новој Пошти артиљерија калибра 88 мм. Поткоп „Јастог“ био је склониште торпедних и ракетних чамаца, а „Талеж“ је крио топове од 130 мм. Сличних поткопа било је доста и у околини Кумбора и у Боки, али и они су данас само успомена на огромна средства која је Југославија узалудно утрошила на одбрану спољних граница, а распала се и срушила по унутрашњим.

МАСКИРАНИ БУНКЕРИ

ПОДЗЕМНИ војни објекти у Србији још увек су државна тајна, осим оних који су постали широко познати после уништавања у НАТО бомбардовању. Реч је пре свега о подземним склоништима од армираног бетона – капонирима – на аеродромима Сјеница, Поникве код Ужица, у Батајници и Лађевцима код Краљева. По речима војних стручњака, ови објекти били су само добро маскирани бункери, а требало је да пруже заштиту авионима. У бункерима су се складиштили гориво и убојна средства.

Један од најпознатијих, а истовремено најтајанственијих војних објеката у Србији је Стражевица, командно место ваздухопловства и противваздушне одбране ком ни НАТО није успео да дође главе. Објекат се налази дубоко укопан у чврсте стене, а има више улаза поред којих неупућени пролазе сваког дана не примећујући их, има оперативне центре, просторије за посаду и комуникациони блок, а део објекта чине и тунели које је изградио Вермахт у Другом светском рату.

ПЛАНОВЕ ДОБИЛИ ОД НАТО

ИСПОВЕСТ инжењера Соботке, пројектаната првог подземног аеродрома, открива да је СФРЈ од НАТО добила упутства као се праве подземни градови, у време кад се Тито окренуо ка Западу због страха од совјетске војне интервенције.

– Моје упознавање са специјалним заштитним објектима подземног типа за потребе Ратног ваздухопловства датира од 1954. године, када сам у саставу ваздухопловне војне делегације на челу са тадашњем командантом генералом Улепићем био у посети ратном ваздухопловству Шведске – испричао је Соботка. – С њиховим војним стручњацима вођени су разговори о елементима заштите подземних објеката од ефеката ударних таласа изазваних класичним и нуклеарним нападним средствима.

Новости