Фељтон

Таламбаси енглеског амбасадора Кифа! Улога Велике Британије на балканска збивања од 1860. до 2015. године

У викенд издању дневника ,,ДАНАС” ( бр.25-26 јули 2015г.) под ,,ексклузивним”објављен је интервју са амбасадором Велике Британије господином Денисом Кифом. Највећим дијелом ријеч је била о Сребреници и о интеграцијама Србије у ЕУ, кроз призму, разумије се и британских интереса. Истиче се да су ти интереси у настојањима В. Британије за потпунији приступ Србије еуроинтеграцијама, њеним друштвеним и економским реформама, које ће је временом учинити интегралним дијелом Еуропског запада. Нормално, у том контексту је истакнут значај Косова, и како би постојећи проблеми могли бити успјешно ријешени политиком компромиса и међусобног разумијевања. Амбасадор је нагласио како је британска политика на Балкану и Србији увијек била конзистентна. Ставове амбасадора Кифа оспорава наш сарадник Горанко Ђапић, подсећајући Његову екселенцију на злочине које су владе Уједињеног Краљевства починиле широм света, а нарочито према Србији, подсећајући га да се та злочиначка политика и даље одржава.

Оно са чим сам се одмах сложио то је став господина Кифа о конзистентности Британске политике на Балкану, и према Србији посебно. Додао бих да је та конзистентност изузетно трајна, ево већ читаво стољеће и пол, а сви су изгледи да ће још дуго трајати.

Да ли је толика трајност донијела добра или штете народима Балкана? Најкраће – британска политика је што се тиче Балкана, а особито Србије, донијела толико несрећа и правих трагедија пред којима готово да блиједе све невоље кроз пет стољећа османске владавине. Посљедње стољеће српске повијести слободно се може рећи без остатка је потпуно унакажено конзистентношћу британске политике, и та страхота се и даље наставља уз нагласак на значајан допринос млађег брата из Вашингтона.

Још ћемо се мало бавити самим интервојуом, а онда ћемо се вратити мало шире, не само тешким посљедицама политике ВБ у односу на Србију, већ и много шире..Амбасадор не штеди на похвалама у односу на текућег премијера Вучића, особито у погледу његовог негативног става према Додику и његовој намјери да организира референдум о преузимању правних инструмената из руку Федерације БИХ. Република Српска се третира као реметилачки фактор, не само у односу на Федерацију БИХ, већ и на цијели Балкан.

Тобоже, Додик спречава веће интеграције у Федерацији чије би јачање наводно водило смиривању стања на Балкану. Заправо се ради о покушају као релативно независног ентитета у БИХ, чиме би се остварила врата ревизији, или чак укидању Дејтонског споразума, успостављањем унитарне Босне. Резултат тога била би пуна превласт муслиманске већине са могућношћу да уз помоћ исламског фашизма врло брзо постане калифат од Јадрана до Саве, а послије и даље. То су солидни услови да Србе из Босне пређу Дрину у новом избјеглиштву. Разумије се да Вучићев режим то нимало не жели, најбоље би било да ишчезну, и да се изгубе у мноштву исламских поданика.

Амбасадор Киф не пропушта да покаже сав јед и бијес због пропасти резолуције о Сребреници у Савјету сигурности ОУН. Он није љут на руководство у Београду, он веома добро зна на шта су они спремни; љут је разумије се на Русијум, и како се само усудила да уложи вето на њу. У тој борбеној резолуцији која је поднијета као да се Сребреница збила прошле недјеље, а не прије 20 година, изнова се Србија и Срби оптужују за геноцид. Не треба заборавити да је Међународни суд у Хагу по тужби Федерације БИХ одбацио оптужбу за геноцид, позивајући се на саму суштину онога што би се сматрало геноцидом. Ако погледамо што се збивало након Сребренице 1995 г. видјет ћемо да је за владу САД то био ,,цасус белли” (узрок рата) за уплитање у босански сукоб искључиво на страни муслиманских власти, без икакове повијесно валидне основе. Лоши момци су означени онда као и данас, јер је дабогме, и политика иста. Ни до данас није потпуно истражен злочин у Сребреници, број жртава парадоксално расте, свака могућна истрага је претворена у политичку кампању, далеко од озбиљног испитивања. И, о каковом помирењу господин Киф говори када стално махање Сребреницом, све већим бројем жртава, може изазвати само нове мржње и нове сукобе. Можда, рецимо негдје 2039. године. Притом, нитко не говори о српским или хрватским жртвама, као да је злочин чињен само над муслиманима. Па, чудан неки рат!

Господин Киф, говорећи о најбољим намјерама Британије, резолуцију ставља у контекст српског примјера као нечега што нитко никада не смије починити, као упозорење свијета, а особито Србији. Свакога 11. српња свијет се има згражавати, а Србија клањати и до бесвијести испричавати бар још два – три стољећа. Да би донекле анулирали неуспјех проистекао из руског вета, Британци су гурнули српског текућег премијера на пут у Сребреницу. Тај ,,дивни” гест служио је само као сатисфакција за значајан неуспјех. Потом је делегација из БИХ дошла у Београд, највјеројатније по још значајну порцију извињавања тј ,,унапређење сурадње”.

Господин амбасадор наглашава како ,,таблоидна” штампа пише бесмислице о сталним ,,теоријама завјере” (директно мислећи ваљда на британску политику која му је разумије се веома позната). Иако је прво то нагласио, није пропустио да каже како га то не занима. А онда стиже прави бисер. Каже како нажалост и озбиљна штампа пише на тај начин, па додаје: ,,То је још један разлог због којег говоримо да ситуација у медијима у Србији није перфектна”.

Благи боже, да ли је г. Киф свјестан што је рекао!

Па, штампи треба ,,помоћи” да буде перфектна?! Толико о томе. Искрено разонодило ме је.

Најпослије, ријеч је о Косову. Оно што је мимо ОУН извео НАТО пакт, и отео дио једне земље испод њеног суверенитета, уз исприку да је тиме омогућено легитимно право националне мањине на своју неовисну државу, није ништа више од уличног разбојништва. Да тај новопечени принцип свугдје важи, свијет би био у вјечитом хаосу. Па, добро сили се може. Онда је то управо то. И како онда г. амбасадор може говорити о компромисима и приближавању ставова? Неко каже најједноставнијим ријечима слиједеће: ,,Текућа влада Србије и њен текући премијер морају одмах признати Косово као неовисну државу и чак пожурити да први траже у ОУН њено мјесто као држава”

Амбасадоре Киф, никада се никаково помирење није постигло сталним повређивањем ране и новим рањавањем, а понајмање резолуцијама којима се и нерођене генерације имају сматрати геноцидалним.

А сада да видимо какову је то политику водила ВБ на Балкану и особито у Србији. Какове се посљедице те политике?

Од дана модерне српске државе под кнезом Михајлом, ВБ је одиста конзистентно подржавала интересе посрнуле Османске империје на Балкану. Британски интерес је био да преко Турске спријече Русију да преко Босфора и Дарданела изађе на отворено топло море. Успут Србија, али и остали Јужни Славени бринули су Лондон, као могућни руски савезници. Зато је по сваку цијену ваљало очувати османску власт. Турска се застава морала вијати над Савом и Дунавом. Штавише, када је 1863 паша предао кључеве Београда кнезу Михајлу, британски је амбасадор инсистирао да турска застава остане на Калемегдану. Још ће много жртава пасти да 1912. године Србија коначно ослободи све своје повијесне земље. Када је оронуло царство на Босфору губило Босну, британска је бирократија учинила све да Србија не ослободи нити један педаљ Босне и да напокон цијела Босна доприје у посјед Аустроуграског Царства. Србија је напросто тешко оштећена због легендарне британске русофобије и уопће славенофобије. Када је још прије двадесетог стољећа дружина лондонских банкара одлучила да поведе свјетски рат, предвиђено је стварање Антанте. Њен циљ је наизглед био да окупи Француску, Русију и наравно Британију у борбу за обуздавање растуће моћи Њемачког Царства. Свакоме је све обећано. Русији је тобоже дат Константинополис (окупациони назив – Истамбул) са мореузима, Француској гаранција за њено колонијално царство и Алзас и Лорена.

Али прави циљ Антанте у функцији британске политике остао је онај стари британски интерес. Дакле, што слабија Еуропа, јача Британија. Та максима ургентно је подразумијевала, да Еуропа мора бити политички и економски расцијепкана. Никакова већа еуропска сила не може бити толерирана. Уколико се и појави, одмах се склапао савез еуропских земаља под британским вођством са циљем повратка на старо. То је Британија називала равнотежом снага. И тако је Антанта имала испунити три циља ВБ. Прва је морала бити уништена Њемачка, потом ослабљена Француска и оно што је најважније морала је потпуно бити уништена Русија.

Заправо су Нијемци и Руси уништавајући се међусобно завршили посао за Британију. Новац за Лењина и и каос бољшевичке револуције потпуно је бацио Русију на кољена. За свега три ратне године, некада захуктала руска привреда још од Столипина, са растом од 12,8% годишње претворена је у рушевине. Страшна посљедица била је голема демографска катастрофа Русије. До Другог свјетског рата, што у Првом рату, што у Револуцији, што у колективизацији, што у терору који је непрекидно дивљао, живот је насилно изгубио 50 милијуна етничких Руса и Украјинаца.

Господине Киф, Ви ћете ово прогласити ,,теоријом завјере”, а ја ћу додати – да, то су заиста њени ужасни резултати, чије су посљедице највеће дотадашње насилне смрти у повијести Еуропе, које се чак могу мјерити са највећим епидемијама , куге у Средњем вијеку. Те незамисливе жртве посљедица су политике Ваше владе. Тада , али и стољећима раније. Слична трагедија је Британска интрига којом су успјели руског цара Александра наговорити да избуши на Балтику континенталну блокаду. Остало, знамо, Наполеон је ушао и изашао из спаљене Москве, сва руска земља је спаљена до Торутина. Годинама након овога усљедиле су гладне године за Русију. Али Британија је постигла циљ; – Наполеон је отишао на Свету Јелену, а Русија се удаљила од Петрових реформи, претворивши се у Метерниковог жандарма. Жртве? Ма, врло важно, сада је Еуропа опет била у равнотежи.

Када је педесетих година кинески цар забранио увоз опијума у Шангај, Британија и Француска, на њен наговор објавили су Кини рат. Без милости безбројни Кинези су убијани и сакаћени. Цар је најзад посустао. Опијум је увелико кренуо, велике зараде са њим, а милијуни Кинеза су доживјели понижавајућу и дугу смрт. Нема сумње и у овом злочину убојица је била британска влада, тачније банкари из лондонског Ситија, њиховог царства, одакле ће отићи дио капитала у подружницу у Њујорку.

Врхунац цинизма, огледао се у ирској трагедији. А 1871. године у Ирској, иначе британском посједу третирани као окупационо подручје, појавила се крумпирова златица. Како је крумпир за огромну већину Ираца био основна намирница, настала је страховита глад. И што је Лондон учинио поводом тога?. Ништа. Ирци су умирали као снопље, а тко је могао бјежао је у САД и Аустралију. Да ли је ВБ имала ресурсе да спријечи трагедију. Имала је свјетско Царство и јамачно довољно извора да спаси осам милијуна Ираца. Није учињено баш ништа. Лондон је пословао, штампа је писала о казалишним представама за растућу средњу класу, а далеко од града на Темзи умирање је наставиљено. Напокон је и жетва смрти минула сама од себе. У Ирској је надаље живјело тек 5 милијуна људи.

Ипак, морамо се вратити на годину у којој ће почети највећа српска трагедија. То је 1914. Питат ће те се господине Киф како би Британија могла бити, и како за то кривцем. Та, зар то нису Аустроугари, а Срби наши савезници. Уствари, таман колико и за Русе, иста судбина је предвиђена и за Србе. Русија 1914. године није жељела рат. Њена модернизација војске није још ни упола била завршена. Како је индустрија била у полету предвиђало се у ставки да би рат био могућ за Русију тек 1917г.

А онда је наступила Црна рука, коју српска влада није контролирала. Организиран је атентат на Франца Фердинанда и супругу приде. Што и за кога и под чијим надзором је Црна рука извела овај по Србију опасан подухват. Тко је имао користи из њега? Мислит ће се Беч или Берлин. Али они су били такођер изманипулирани. Најзад избио је рат. Ту је била Антанта, а са њом њен прави циљ, дакле цијењена Велика Британија којој су сплетке, подметања, атентати и изазивање ратова тако страни!!

Како су Срби прошли? Демографска катастрофа била је највећа могућна. Од 4 милијуна становника Србије у рату је насилно изгубило живот 1,2 милијуна житеља. И то не баш какових. У првом реду настрадало је мушко становништво у најбољој радној и репродуктивној доби, а тифус је покосио цијелу генерацију тек рођену. Привреда је готово уништена. Чинило се да ће проћи генерације да се уз услов да изостане ма какав рат Србија једина опорави.

Али, господине Киф, Ваша влада није марила за то. Када је 25 марта 1941. године Југославија под притиском невољно потписала приступ Тројном пакту, тај приступ најприје је наликовао на положај неутралности. Тајним преамбулама било је утаначено да нити једна војска Тројног пакта ни копном, ни водом, ни зраком не може пролазити кроз Краљевину Југославију. Најпосле, њена војска није била обавезна на било каково учешће у ратним операцијама на страни Осовинских сила.

Ви, господине Киф, вјеројатно најбоље знате како је ваша обавештајна заједница у Београду подупрла сулуди преврат и свргавање кнеза Павла. Директно вођени из Лондона пучисти су избацили Југославију на вјетрометину. Остало знамо. Стигао је рат, Београд је био бомбардиран, земља се распала. Читав Српски народ нашао се апсолутно незаштићеним, баш као у лову у којему нема ловостоја. Господа пучисти су се укрцали у авионе и одлетјели остављајући Југославију, а напосе Србију незаштићеном. Цијена коју је тек помало опорављена Србија платила је опет била велика. Најмање милијун живота платио је српски народ и још више интригама са Титом и британском ликвидацијом ЈВО, нашао се у позицији да изгуби оно што је тек тако тешко стекао – слободу. Све до садашњих дана, за Вашега мандата, у новом рату за његово уништење уз помоћ петоколонаша које Ви тако здушно хвалите.

Очигледно је да је Резолуција што ју је Британија поднијела у ОУН пред Савјетом сигурности само још једна нова цигла у зиду српског стратишта и које – гле парадокса, треба да погоди остатке народа чијој сте трагедији Ваша политичка доктрина, текућа Влада и Ваше конзистентне намјере толико допринијели.

Круцијално питање је зашто? Зашто све то некада, данас, а сигурно и сутра. Ма само зато што у дну душе британске политике обитава страх да се преко ,,непоузданих” Јужних Славена, Русија домогне најзад топлог мора. Они који још сва мора и дебела и мала и на сјеверу и на југу сматрају својом легитимном оставштином; чине све да једна велика земља и велики народ никако не може изаћи преко Босфора и Дарданеле нити преко Скагерака и Категака на било које дебело море.

Успут, Ваша подружница у Њујорку врло је добро учила у лондонском Ситију. За рана је још 1913. године тајним сплеткама и убојствима задобила контролу над Федералним резервама, те је приватно посједовала и посљедње и емисиону банку. Моћ банкара лежи у ФЕД. Остатак америчке републике је само фарса и чист је сервис са свим својим институцијама. Какав је крајњи циљ те политике Ви врло добро знате. Г. Киф, Ви сигурно врло добро знате колико су тајне завјере фикције, а колико стварност. Они који уистину владају Британијом своју моћ дугују дугој традицији тајних урота. Заправо читава британска политика је прича у Парламенту, а стварне одлуке доносе се далеко од јавности.

Када је стигао средином шеснајестог стољећа у Лондон, Менашек Бен Израели, иза њега је већ постојала традиција тајног рада још из Бабилона. Усавршена, и као политичка и као финанције обиљежила је тисућу и шест стотина година. Тајни рад ишао је у више праваца, од слободних зидара до илумината и других, али сви путеви завршавали су на једном мјесту. У трезору. Ту су доношене све праве одлуке и по њима је дисциплинирано поступано.

Безбројна су злодјела, када корпоративно организирана мањина настоји тајним радом владати над већином. Уопће, идеја владавине мањине над већином у потпуности искључује, по дефиницији, било какову демокрацију, а по својој природно укључује тиранију.

Господине амбасадоре, никакова британска политика не постоји, а да у својој природи није тајна. О тајнама Ви знате сасвим довољно. Па иако не марите како кажете, за таблоидну штампу, сасвим смо добро разумјели што то значи, како кажете, да ни озбиљна штампа није још у Србији перфектна. Бојим се да је права мета Ваше мисли управо та ,,таблоидна штампа”. Јер ако треба стегнути ,,озбиљну” штампу, што треба чинити према оној за коју не марите. То је опасна изјава.

Господине амбасадоре, колико год је Србија под пресијом, а још јој је намијењена и исламизација, јер, само ми немојте рећи како је ова поплава ислама чиста случајност, као што су чиста случајност сви ИДИЛ – и и СИС – и; и упркос тој пресији Ви и Ваши петоколонаши можете увијек бити изненађени. Послови још нису посвршавани и рано је за тријумфализам. За инспираторе тајних урота, бит ће све више и више невоља. Свијет је превише сложен за само једну силу и једну опцију. То је све очигледније. Можете до бесвијести тајно састанчити и смишљати као Луцифер све муке свијета, али прошло је вријеме,,изузетног долара”. Стиже вријеме за БРИК – а. Разумије се да би сурадња и нужни компромиси били најбоље рјешење за све. Само на тај начин могу се коректно рјешавати насушне бриге овог свијета.

Али, ја знам господине амбасадоре да Ваши налогодавци неће тако учинити.

Искрено, није ми познат примјер из повијести да је једна држава нанијела и наноси толико невоља и штета свеколиком човјечанству. Погађате – то је Велика Британија. У историји она није ратовала још само са 21. земљом на планети.

(Наставак у следећем броју)

Горанко Ђапић, Таблоид

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!