После осам година купих НИН. Последњи пут када сам то учинио (2009), написао сам текст у коме сам редизајнирање Рингијеровог НИН-а назвао „шминкањем мртваца“ (овде). Сада ми је пак овај недељник, кога сам пре но што је пао у власништво Рингијера волео, заличио на Кончиту Вурст.
НИН је у Србији био важан део интелектуалног сазревања и живота читавих генерација. Мој отац је одувек куповао Политику, НИН, Јеж и, за нас, децу, Политикин забавник. НИН је био поуздан, аналитичан и отворен недељник у коме се неговало непристрасно (објективно) новинарство. То је подразумевало, између осталог, да се у чланцима у којима се анализирају савремене контроверзе изложи мишљење обе стране. НИН је био важан и због тога што нам је давао оријентире – указивао на важне личности и књиге у свету и код нас.
Почетком деведесетих НИН се био одвећ приближио тадашњим властима, али је брзо повратио независност, и са уравнотеженом уређивачком концепцијом – у којој су еврофилска и антиглобалистичка парадигма, традиционална култура и постмодернистичка авангарда, имали једнако право грађанства – дочекао приватизацију, у марту 2009. године.
НИН је продат Рингијеру за смешних 810.000 евра, после чега почиње његов пад. Редакција је пребачена у Блиц, а већина старих уредника и новинара је „испраћена“. У броју 3072 (од 12. новембра 2009), нови власник извршио је „редизајнирање“ тако што је обим текстова смањио, а фотографије повећао. Оно што ме је подстакло да напишем текст – и да се као читалац опростим од НИН-а – била је чињеница да у том броју уопште није било текстова о опозицији. Сви интервјуи, слике, изјаве и чланци гостујућих аутора припадали су политичарима који су долазили из владајућег блока странака: ДС, Г17 и СПС. Тада јаке странке парламентарне опозиције, ДСС, СРС и СНС, њихови лидери и њихови ставови, нису ни поменути у недељи у којој је јавност, а с њом и опозиција, прокључала због усвајања нове верзије војвођанског Статута.
„НИН је данас идеални тип реформисаних, модернизованих, `другосрбијанизованих` новина“, написао сам, „у којима опозиције нема ни у траговима“. То је, очигледно, зато што, по рингијеровским критеријумима, та опозиција није довољно „бриселска“. Такође, критиковао сам и неолибералну концепцију економије која је у новом НИН-у добила монопол, а која се свела „на најобичнију неолибералну лакировку, чиновнички тупу и досадну, у којој све наше проблеме решава стопостотна приватизација, а сви наши јади долазе од тога што још нисмо приватизовали ЕПС и Телеком“.
Има ли промене после девет година? Сада се власт, оличена у Александру Вучићу, критикује, али првенствено због недовољног атлантизма и несавршеног неолиберализма.
„Смањење плата у јавном сектору и пензија било је неопходно како државни буџет, а са њим и Србија, не би банкротирали“, подржава новинар владино лакејско праћење инструкција ММФ-а (стр. 15); али, пита се он, шта је са обећаним отпуштањима? Шта је са приватизацијом јавних предузећа, посебно Телекома и ЕПС-а (16)? Лошем стању у ЕПС-у посвећен је и посебан текст од четири стране (32‒35), па читалац све што би требало да закључи јесте – кад ће већ једном та приватизација?
„Унија ће опстати“, наслов је чланка (18‒19) којим се читаоци уверавају да ЕУ неће пропасти, упркос „најозбиљнијем изазову – оживљавању национализама“; а на странама 42‒46 хвали се Макрон што је „спречио победу кандидата странке са фашистичким коренима и (сада само боље замаскираним) расистичким ставовима“ – како се описује Мари Лепен (44). Ту је и текст о једној француској књижевници азијског порекла, која каже (извучено у антрфиле): „Не користим реч мигрант. Ништа ми не значи. У питању су људска бића, измештени, мушкарци, жене и деца у потрази за бољим животом“.
Дакле, све препознатљива места актуелне глобалистичке идеологије.
Но, посебна прича је начин на који су у НИН-у обрађене друштвене теме. На том плану процес „другосрбијанизације“ отишао је тако далеко да је НИН сада негде између Пешчаника и (покојних) Е-новина.
У Пешчанику је бар, поводом „сексуалних пакета“ Министарства просвете признато (овде) да је „`Упутство` које је Министарство просвете припремило, настало без ангажовања стручних педагога који би се озбиљно позабавили проблемом сексуалног насиља над децом, услед чега су направљени пропусти који немају педагошко оправдање (информисање деце о аналном, оралном итд. сексу…)“. У НИН-у се, међутим, не признаје чак ни то. У тексту „Чувари табуа“ (26‒28) не препознају се баш никакви недостаци ни сексуалних приручника, нити процедуре, него се све своди на објашњење да је „једна иновативна и крајње напредна иницијатива“ доживела „медијски линч“ само зато што је „конзервативна Србија `заурлала`: стоп пакетима!“, будући да су пакети „ударили на свети породични трон“ (27; 26).
„Заурлала“, „конзервативна Србија“ и „медијски линч“ – то је тај типичан дисквалификаторски речник „друге Србије“. Штавише, не само да у овом чланку, који би требало да буде аналитичан, нису позвани представници обе стране да изнесу мишљење, већ су заступнице оне једино исправне стране отишле и корак даље од „пакета“. Захтевале су да се не само деца већ „и родитељи континуирано едукују на ове теме“, као и да деца још „од малих ногу“ морају бити „информисана о различитим правима – на сексуалну слободу, право на сексуално задовољство, сексуално изражавање, удруживање, на слободне и репродуктивне изборе“ (17).
Није речено какво је тачно то право на „сексуално изражавање“, и на „сексуално удруживање“ о коме би требало да буду подучавана наша деца – можда је реч о визији ослобођења за коју се залагала феминисткиња Шуламит Фајерстон у књизи The Dialectic of Sex: A Case for Feminist Revolution, можда је реч о визији у којој нема породице већ само комуне од по 10‒15 мушкараца и жена, у којој су сви слободни да успостављају сексуалне везе са свима (стр. 217), а „односи с децом подразумевају онолико гениталног секса колико су деца способна да имају – вероватно знатно више него што ми сада верујемо“ (стр. 223), укључив и „сексуално општење са својом сопственом генетском мајком“ (стр. 213).
На жалост оваквих и сличних визија „сексуалног изражавања“ и „сексуалног удруживања“, сексуални пакети су пропали јер је, како нам је објаснио рингијеровски НИН, „конзервативна Србија `заурлала`“ чим се „ударило на свети породични трон“, што је, јел`те, страшно и најбољи показатељ у каквој земљи живимо.
Карактеристичан је и коментар „Новац и идеологија“ (стр. 60). Он почиње тврдњом да је вест о донацији Владе Србије за изградњу цркве у Беранама „одјекнула као шамар цивилној Србији“, затим следи обавезно место уобичајене другосрбијанске пропаганде како „СПЦ не плаћа порез“ (а да јој се можда прво врати имовина?), потом се за поменуту донацију каже да се она дешава „баш у тренутку прикључења суседа НАТО“, затим се вели да се „на рат хушка на разне начине“, између осталих и „слањем воза пуног икона на Косово“, да би се све закључило увидом како се давање „полтронских донација може тумачити и контролом над најнеобузданијом снагом Србије – навијачима“, који своју „побожност“ редовно показују тако што „насмрт претуку којег хомосексуалца“.
Ова невероватна папазјанија – у којој су фантастичним синапсама спојени црква у Беранама, отпор НАТО-у и навијачи који бију хомосексуалце (то је, ваљда, та „конзервативна Србија“ која „урла“?) – јесте можда најбоља слика данашњег НИН-а. Он је постао ћирилична Хелсиншка повеља – чак не ни Пешчаник(чијем се квалитету текстова најчешће нема много шта приговорити).
И као таквом, рингијеровском НИН-у сасвим пристаје карикатура (стр. 6) на којој се „Србија, лета Господњег 2017“, како гласи наслов, приказује састављена од Франкенштајна који носи паролу „Доле Дарвин и еволуција“, неког звездочатца који држи равну Земљу и транспарент „Хоћу и ја у школски програм“, вештице с паролом „Доле вакцине“, снагатора који једном руком чупа жену, а другом држи транспарент „Уа абортуси“ и човека у оделу с паролом „Не дам Недића“.
Не знам коме се овакав НИН допада. Старој публици не, можда понеком заклетом „грађанисти“, или плиткоумном јапијевцу којем не смета „националистичка“ ћирилица. Питање је само колико таквих тачно данас има у Србији, али сумњам да НИН може од да живи од сопственог тиража. Но, то је већ његова брига.
Оно што је, међутим, наша брига јесте модел преузимања оно мало квалитетних установа које имамо, њихово свођење на љуштуре и испуњавање новим садржајем који је најчешће у супротности с традицијом. То је типичан идеолошко-културни трансвестизам, у којем се националне установе претварају у, суштински, културрасистичке и антинародне. Те установе постају „Кончита Вурст српске културе“ – са дубоком фалинком унутрашње извештачености, лажности и первертираности.
И тако, ваљда, све док читава српска култура не постане једна велика и неизбежна Кончита Вурст?
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
Sramno!