Недуго након што је компанија Монсанто седамдесетих година развила хербицид глифосат, он је постао један од најраспрострањенијих пољопривредних производа, али су убрзо почеле и да га прате дилеме око штетности. Судски процеси у Сједињеним Државама додатно су продубили контроверзу. Број људи који су користили хербициде на бази глифосата, а који су поднели тужбе тврдећи да су оболели од нон-Хочкин лимфома након дуготрајног излагања до сада је нарастао на 170.000. У неколико кључних случајева пороте су пресудиле у корист тужилаца и закључиле да компанија није адекватно упозорила кориснике на могуће ризике. Пресуде су резултирале огромним одштетама, а Бајер који је 2018. купио Монсанто, пристао је на нагодбе вредне више од десет милијарди долара како би решио велики број тужби. И још увек их плаћа јер се случајеви умножавају.
А зашто је ситуација овако поларизована око овог препарата? Великим делом је то због тога што наука не може да се усагласи око тога да ли је овај препарат заиста толико штетан и битка се бије већ више деценија. У том процесу људи добијају опречне информације које узрокују потпуну конфузију, док се компаније богате на продаји. Није ово први пут да се научни свет сукобљава мишљењима у вези неке супстанце, али су људи у свету итекако постали свесни тога да корпорације и произвођачи манипулишу и искоришћавају научни сектор да би подигли свој профит.
У Србији је овај проблем још гори јер као и за све остало, видљиво је одсуство контроле и када је употреба глифосата у питању, недостаје знања и обуке, а отпад од овог препарата који се слободно баца и спаљује додатно контаминира околину.
Пољопривредник из Јужног Баната дели своја искуства о томе како хемикалије попут тоталних хербицида у које спада и глифосат више не дају жељене резултате, док истовремено загађују околину.
„Џабе сам бацио хемију. Катастрофа, а трава је опет изашла. Ми имамо и више траве од када се користе ти Тотали и та хемија. Ја верујем да то остаје и у земљишту. Уз неке веће кише, Тотал се спусти па нам затрује и ту нашу биљку, да ли кукуруз, сунцокрет или пролећнице“, каже Дарко Грбић, пољопривредник из Вршца, помињући робну марку препарата који садржи глифосат.
Монсанто и махинације
Додатан разлог за сумњу долази од историје некоректног понашања компаније Монсанто која је поред глифосата развила и програм генетски модификованих усева отпорних на његово дејство. Када су деведесетих година уведени такозвани „Роундуп Ready“ усеви (Роундуп је Монсантова робна марка глифосата у САД), пољопривредници су први пут могли да прскају читава поља хербицидом који уништава коров, али не и гајене биљке. Систем је био изузетно профитабилан, али је уједно створио и снажну економску зависност између произвођача семена, хемикалија и фармера. Током година Монсанто је агресивно бранио овај пословни модел који му је доносио зараде од више десетина милијарди долара. Компанија је покретала судске поступке против фармера за које је сумњала да поново користе патентирано семе без дозволе, инсистирајући на строгом поштовању интелектуалне својине. Критичари су тврдили да такав систем практично везује пољопривреднике за једног произвођача семена и хербицида, чиме се концентрација моћи у пољопривредном сектору додатно повећава.
Интерни документи компаније Монсанто су открили низ манипулација којима је компанија утицала на јавност и научну литературу. Међу објављеним материјалима налазили су се интерни мејлови који указују на то да су запослени у Монсанту учествовали у писању научних радова који су касније објављивани под именима академских истраживача. Документи су такође показали да је компанија развијала софистициране ПР стратегије усмерене на дискредитовање научника и новинара који су критиковали глифосат. Интерни планови подразумевали су праћење јавних иступа критичара, организовање кампања које би оспоравале њихове налазе и активно обликовање јавне дебате о безбедности хербицида. Иако компанија тврди да је таква комуникација стандардна пракса у корпоративном свету, критичари сматрају да је реч о покушају систематског утицаја на науку и регулаторне процесе, каже Константин Илијевић, доцент на Хемијском факултету.
Он упозорава на опасност од амбалаже која се не одлаже прописно, већ се често пали у домаћинствима.
„Проблем нам је празна амбалажа. Ми немамо по селима контејнере где бисмо могли да одложимо. То је пластика, она тиња, то смрди… то је катастрофа. Та амбалажа кад упалите, гори као бензин. То је запаљива, контролисана супстанца… од ње могу да се праве експлозивне направе.“
По речима професорке физичке хемије и исхране, др Светлане Станишић, Међународна агенција за истраживање рака констатовала је да глифосат може да узрокује рак, односно да је канцероген.
„Сврстали су га у вероватно канцерогеног за људе, што је категорија 2а. Студија из 2019. године је потврдила да се висока изложеност глифосату може повезати са нон-хочкиновим лимфомом и да повећава ризик од овог лимфома за 40 одсто, што није мало. Постоје индиције да је ендокрини дисруптор, што значи да утиче на хормонски баланс у телу. Такође, највероватније утиче на састав микрофлоре, преко чега може утицати на метаболичке болести и гојазност“, објашњава Станишић.
Ово потврђује и још један хамичар, Константин Илијевић, доцент на Хемијском факултету у Београду, који објашњава да епидемиолошке студије које су пратиле људе до сада нису успеле недвосмислено доказати да устаљена примена изазива канцер, због чега регулаторне агенције попут америчке ЕПА и европске ЕФСА нису уврстиле глифосат у канцерогене агенсе. Он такође наглашава и да је за темељну процену свих штетних дејстава потребно уложити огромна средства, време и ресурсе.
„Постоји неколико могућности зашто студије са људима нису успеле да пруже јаче доказе да је глифосат канцероген. Једна је да количине којима смо изложени стварно нису довољне да изазову штетан ефекат, али се не може искључити ни могућност да нам механизам штетног деловања овог препарата није довољно познат и да ће будућа истраживања открити нове везе које тренутно измичу нашој спознаји. Виши организми попут људи и животиња не поседују биохемијску реакцију коју глифосат инхибира код биљака (због чега је уједно и смртоносан за највећи број биљака), али то не важи за микроорганизме који живе у нашем стомаку који су пресудни за наше свеукупно здравље“, каже Илијевић.
Пољопривредник Грбић изражава сумњу у безбедност производа који пролазе кроз вишеструка прскања пре жетве.
„Радио сам тај глифосат, прскам пети пут и гледам онај сунцокрет… немогуће је да у тој семенки, том плоду, није остало ништа од тих пет третмана. Код нас се зејтин не користи у кући апсолутно, само свињска маст. Та хемија, то нам је зло“, каже Грбић.
Питање како смањити изложеност глифосату и другим хербицидима постаје све важније, посебно у земљама са интензивном пољопривредом, објашњава Илијевић.
„Иако се већина људи са овим супстанцама сусреће у веома малим концентрацијама кроз храну или воду, највећи ризик имају пољопривредници и радници који директно рукују пестицидима. Стручњаци зато наглашавају да се потенцијални здравствени утицаји могу значајно смањити пре свега правилним руковањем и строжом контролом употребе. У пракси, то подразумева коришћење заштитне опреме приликом прскања, као и поштовање препоручених доза и временских размака између третмана и бербе. Важно је и избегавање прскања по ветровитом времену јер тада капљице могу да се пренесу на суседне парцеле, водотокове или насељена подручја“, каже Илијевић.
Правила за коришћење овог препарата су у Европској унији строжа него у Србији, тиме се боље и контролише употреба. Како нам објашњава пољопривредник, често се дешава да наиђе на канале са водом који су пуни амбалажа од искоришћеног препарата који се у Србији продаје и под називом Глифосав.
„У Хрватској мора да добијете дозволу од државе да можете да купите. Обука траје дуго, мора да се плати дозвола… све што купите има тачно место за одлагање. Код нас, ја назовем задругу: ‘Имате 20 литара?’, идем, узимам канистер и радим. Код нас је неконтролисаност хемије на завидном нивоу. Појавили су се Руси са тоталом који је два пута јачи… онај који ‘обрише’ без проблема. А државу? Какви, кога брига? Ми као држава нећемо да се супротстављамо ни Бајеру, ни Русима, ни Кинезима“, каже Грбић.
Разговори са свим нашим саговорницима у вези ове теме осликавају дубоку забринутост због еколошке неодговорности, загађења воде и одсуства државне регулативе у области пољопривредне хемије у Србији.
„Ми успешно преписујемо европске законе, али нам примена каска. Што бисмо рекли: европски закони, али турска примена. Пољопривредници су често недовољно едуковани и не обраћају се стручним службама. Код нас је ово у слободној продаји, као да није отров“, каже Станишић.
Са њом се слаже и Илијевић са Хемијског факултета који каже да такви (контролисани) системи омогућавају бољи надзор и смањују вероватноћу неправилне употребе.
„Поред тога, редовно тестирање остатака пестицида у храни, води и земљишту омогућава да се потенцијални проблеми открију на време. Најбезбеднији пестицид ће увек бити онај који је остао неискоришћен. Стручњаци све више указују на значај интегрисане заштите биља, приступа који комбинује хемијске, механичке и биолошке методе сузбијања корова. Ротација усева, обрада земљишта, коришћење покровних биљака и прецизна пољопривреда могу значајно смањити потребу за хербицидима“, каже Илијевић.
Инспекције у оквиру Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде и Министарства здравља задужене су да контролишу квалитет хране (воће, поврће, прехрамбене производе, месо, пиће) која се продаје у Србији или увози у земљу. Тужан податак је да се скоро сваког месеца храна произведена у Србији враћа са граница ЕУ, управо због превелике количине штетних материја. Ту је врло јасно да нити инспекције, нити министарства раде оно за шта су плаћени, а то је заштита здравља грађана.
