fbpx

У канџама странаца и њихових ланаца: Финансијско исцрпљивање привреде Србије страним капиталом

0
(0)

Србија се већ презадужила, настала је дужничка криза, а „омча дугова“ је толико затегнута да ћемо следећих година радити само за доспеле камате, а отплате иностраних дугова, стално рефинансирати новим задужењем. То води сталном расту дугова и каматних обавеза. Шта се крије иза „брда дугова“? Какви су нам хоризонти развоја и друштвеног стандарда? Може ли се под теретом иностраних дугова и обавеза говорити о политици реструктурације и друштвеног препорода, али и самосталном бржем привредном расту, без ослонца на страни капитал? Одговор на ова питања понудио је наш угледни економиста, проф. др Слободан Комазец, у својој анализи коју Магазин Таблоид објављује у три наставка…

***

Задуженост сваке привреде према иностранству, као и висина и структура увезеног капитала су од стратешког дугорочног економског, финансијског и политичког значаја. Страни капитал често има подстицајну улогу и иницијатора економског раста, али и фактора који често гуши националну привреду високим обавезама (отплатама и каматама) доводећи до нето одлива националне акумулације (штедње). Веома су значајна питања висине задужености, услова страних кредита (рок, камата, везаност), врста кредита (финансијски, робни), даваоца кредита (јавни, приватни, међународне финансијске организације), али и посебно, ефекти и квалитет употребе страних кредита (капитала). Од наведеног зависи не само темпо и квалитет економског раста домаће привреде, већ и могућност појаве презадужености, процеса аутоматског кумулисања дугова, стварања типичне „дужничке замке“ и кризе екстерне задужености државе. Истина, задужује се како држава, тако и банке и приватни сектор. Али, све су то обавезе ове привреде.

Какви су нам хоризонти развоја и друштвеног стандарда? Може ли се под теретом иностраних дугова и обавеза говорити о политици реструктурације и друштвеног препорода, али и самосталном бржем привредном расту, без ослонца на страни капитал.

Висока цена страних инвестиција – коришћење и деструкција капитала

Може ли страни капитал да буде основни фактор развоја националне економије? Очито је да то не може бити основни извор и фактор развоја и инвестиција. То може бити само допунски облик акумулације и извесни додатни стимуланс развоју. Искуства земаља које су успешно модернизовале своје привреде, пре свих, такозвани азијски тигрови: Јапан, Јужна Кореја, Тајван, Сингапур, Хонгконг (у другој половини прошлог века), те Кина (последњих деценија) показују да се један од важнијих елемената њиховог успешног развоја крије у компетентној, одговорној и ефикасној влади која је активно подржавала стварање јаких домаћих компанија и банака и поспешивала чврсту спрегу међу њима, постављала на кључна места у држави и привреди стручњаке који су чинили аутентичну националну елиту, те се превасходно ослањала на домаћу штедњу.

На жалост, Србија је после петооктобарског преврата прихватила неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању ионако слабашне привреде. Овим програмом Србију је требало лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Инострани инвеститори су брзо по багателним ценама покуповали најатрактивнији део српске привреде (пиваре, цементаре, телефоније, фабрика дувана), а за иностране инвеститоре су стварани и изузетно повољни услови за оснивање банака и великих трговинских ланаца.

Да би се смањио огроман број незапослених, инострани инвеститори се желе привући по сваку цену, па им држава даје огромне повластице (субвенције до 10.000 евра по сваком запосленом, а просечна месечна плата запосленог у тим предузећима је од 150 до 200 евра).

„…Велика је заблуда да ће иностране инвестиције развити домаћу привреду, јер то и није њихов циљ него исисавање високих профита из земље домаћина. Уколико не остварују огромне профите инострани инвеститори прете пресељењем погона у друге земље, а свој опстанак условљавају додатним све већим повластицама. Тако уз помоћ иностраних инвестиција уместо обећаног економског просперитета долази до даљег осиромашења домаће привреде.“ (Др Јован Душанић, оп. цит.).

Дакле, у економској историји нигде страни капитал није развио домаћу привреду, посебно када је камата на капитал већа од бруто профитне стопе привреде, односно дугорочне профитне стопе остварене кроз инвестирање. Страни капитал се руководи сопственим интересом – висок и сигуран профит, слободна репатријација профита, освајање тржишта, висока технолошка зависност дужника, јевтина радна снага, доминација над привредом и др.
Такав капитал најчешће доводи до следећих негативних ефеката: 1) Инвестиције одлазе у лукративне делатности за страни капитал доводећи до диспропорција у развоју, 2) Капитал извлачи већи профит у односу на земљу порекла или друге државе, 3) Капитал ствара све већу зависност од новог сталног увоза капитала, али и укупног робног увоза државе – дужника. Привреда се претвара у доминантно увозну привреду. Такав увоз се додатно финансира новим дуговима. Настала је фаза у којој је одлив за плаћену камату на спољни дуг већи од пораста БДП, а укупан (званични и скривено-спекулативни) одлив већи од годишњег бруто производа, 4) Банке су код нас у рукама (власништву) страног капитала, тако да проводе политику максималног профита – који се одлива у матичне државе. Банке не финансирају приоритетне инвестиције, јер штедња (капитал) преко банака усмеравају према њиховој пословној политици, углавном становништву, а не развојној политици државе. Банке се морају постепено вратити у национално банкарство, 5) Коришћење капитала често је везано за политичке уступке, уцене (код високо кредитно задужених), 6) Бекство капитала је врло често, посебно у државама у којима постоји висок политички и финансијски ризик и без потребне финансијске контроле, 7) Капитал најчешће уз мотив профита рачуна и на додатну експлоатацију природних ресурса дужника и др. Истовремено страни инвеститор тражи „повољну пословну климу и сигурност“, под чим се подразумева низ погодности које се дају том капиталу.

Овде се најчешће сусрећу следеће „погодности“: јефтина и плаћена од државе радна снага (8-10.000 евра по радном месту), уређени приступи, ослобађање од пореза и доприноса, бесплатни објекти и земљиште, неплаћање инфраструктуре, неплаћање енергената и сл. Државе у окружењу се просто утркују која ће понудити „повољније“ услове страном капиталу. Капитал ће све то да искористи и „повуче“ се када му то одговара, остављајући „домаћина“ најчешће изненађеног. Потпуно се слажем са ставом (Војислав Гузина у Политици 2.11. 2016) када каже: „Претежан ослонац на директне стране инвестиције је и неизвестан и погрешан. Већ је видљиво да ће некритичко форсирање страних директних инвестиција високим подстицајним средствима из буџета уз очигледно запостављање сопствених ресурса, ако и подигне привредну активност, бити по цену губитка економске независности и девалвирања домаћег живог рада. Такав пут изласка из кризе нема потврду у искуствима економски успешних земаља“.

До сада јавно манифестовано „јурење“ за страним инвеститорима и нуђење „бољих услова него ико други у региону“ (Вучић) у основи је, видели смо, контрапродуктивно. Нуди се при томе врло јефтина и обесправљена радна снага, дестимулишу се домаћи инвеститори, а променом власничких односа кроз доминацију страног капитала угрожава се економско-финансијска независност земље. Такав концепт развоја и финансирања треба хитно напустити, док последице не буду још теже. Чиме нас то „забавља“ Влада Србије својим великим „решењима“ – када нам просто измишља неке установе које једноставно ништа не значе, али стварају утисак у јавности да се нешто велико предлаже и догађа.
Да наведемо само неколико: 1) Ангажовање као саветника низ странаца који о нама ништа не знају и чији је допринос нашем развоју никакав (Строс Кан, Фратини, Гузенбауер, Тони Блер, Џефри Сакс и ‘млади геније’, Крстић, а затим Млађан Динкић и сл.), 2) Формирање некаквих тимова у оквиру „деливери јунита“, ма шта то значило, а од чега није остало ништа, 3) Формирање четири тима за различита подручја (за повезивање са ЕУ и светским тржиштем; за стварање економских услова за свет; за проширење бољих услова за пословање и група за заштиту људских права), 4) Укидање две агенције (СИЕПА и Агенције за промоцију извоза) да би се формирала нова Агенција за развој, од које опет нема никакве користи, 5) Формирање социјалног савета који не функционише, 6) Као најновије формирање „Савета за раст БДП“, што показује да о факторима и политици развоја мало тога знају. Због тога нам је овако траљаво и лоше у економији и социјалном систему, 7) Формиран је некакав Савет за демографски раст (обнову становништва) у условима велике депопулације, а на чело савета су поставили лекара! Изгледа да је некима стварно потребан лекар, јер се сложени демографски проблеми не могу овако решавати. Ту су потребни врхунски стручњаци из различитих подручја; 8) Сада се најављује поновно слање у свет „економских аташеа“ и „нови модел економске дипломатије“ након тоталног дебакла и неуспеха Динкићевих аташеа и њиховог повлачења из света. Након утрошених десетак милиона евра резултат је никакав. Сада се поново најављује оваква операција.
Шта раде амбасаде у свету? Економско-финансијски односи су данас њихова основна функција. Да ли је то посао за одабране „кадрове“ у нашој деструисаној дипломатској служби и њихов лагодан и скупо плаћени живот? Шта ради Привредна комора Србије и друге институције? Ови повучени кадрови остају и даље запослени. Трошкови се гомилају, а нема никакве гаранције успеха. Тај модел у свету се показао неуспешним. Дужник уз спољну задуженост мора узети у обзир све наведене факторе, а посебно употребу, коришћење, услове кредита, ефекте употребе и др.

Иначе, апокалиптични сценарио је могућ када изостаје прилив страног капитала (дугови, дознаке, прилив од приватизације) уз све веће доспеле обавезе из дугова које се не могу сервисирати. Тада висока незапосленост и тотална неликвидност и ослабљене девизне резерве воде банкроту државе. Банкрот због презадужености, уз немогућност репрограмирања дугова или отписа дугова, води сигурном колапсу националне привреде већ у следећој фази, односно репризи познатог сценарија из грчке дужничке кризе. Коначно, мора се поставити и кључно, стратешко питање: хоћемо ли да градимо сређено, одговорно и више хармонично и хуманије и ефикасније друштво и привреду или и даље подељено, поцепано и индивидуализовано, криминализовано и корумпирано друштво са даљим урушавањем свих институција система?

Појединачни потези и понеке инвестиције на (углавном) страном капиталу подижу се пропагандном машинеријом на пиједестал великог успеха, док нам привреда и даље тоне у кризу, а друштво у још веће раслојавање и сиромаштво маса.

Уместо борбе против „сиве економије“ отворимо фронт за већи значај „сиве масе“, јер је незнање огромно, а морално пропадање друштва све дубљи процес. Ми стварно немамо компетентну владу, а потези које чини су потпуно супротни од наведених „пет тигрова“.

То је један од бројних разлога због чега предлажем да се формира Институт за развој, Банка за развој, Државна дирекција за контролу, плаћања и статистику (слично СДК), стратешка промена политике Централне банке, формирање Државне дирекције за антикриминалну и антикорупцијску делатност, повратак банкарског сектора у национално банкарство и др. Тражимо да знање и јавни интерес постају доминантни у односу на партијску књижицу, да доведемо наше школоване и способне кадрове из иностранства у наведене институције и укључимо у развој. Да све стубове друштва и савремене државе ставимо на здраве ноге (школство, здравство, наука, култура, полиција, армија и др), без чега нема ни здраве привреде и друштва.

Све су то саставни делови једног новог модела развоја и управљања привредом и капиталом и потпуно другачије макрополитике развоја, насупрот свега овога што потпуно разара привреду, друштво и институције система, али и будућност нације и државе…

Потребе за страним капиталом и очекивани ефекти употребе капитала

Добро је и време је да се покрене озбиљна и аргументована расправа о једном виталном проблему наше привреде и друштва и његовом будућем могућем развоју. Данас, познато је, не постоји затворена привреда која се може развијати без подршке и коришћења страног капитала. У политици задуживања постоје две крајности – претерана и неконтролисана задуживања и претерана опрезност и избегавање иностраних дугова. Ни једна стратегија није добра. Јер, „неморално је ново задуживање у иностранству да бисмо сада лагодно трошили, а да отплату тих кредита пренесемо на будуће генерације“.

Да ли се олако задужујемо и нерационално користимо добијене кредите? Колико страни капитал утиче на наш привредни раст и инвестиције, колико се нерационално и неконтролисано троши, стварајући огроман терет дужничког ропства?

Пођимо од тога да су екстерни дуг и понашање задужености резултат динамике и квалитета развоја, структуре расподеле бруто домаћег производа и потрошње и стабилности привреде.

Које елементе свака привреда мора узимати у обзир када уђе у процес иностраног задуживања или раздуживања без којих је уопште тешко говорити о некаквој политици рационалног задуживања и коришћења страног капитала.
Овде ћу навести само најважније: 1) Доспеће и годишње обавезе по врло различитим иностраним дуговима (камате и отплате); 2) Економски раст и годишње обавезе из дуга; 3) Структура постојећег и новог дуга (финансијски, робни, краткорочни, дугорочни кредити и услови сваког кредита); 4) Употреба дугова (производно-инвестициони или потрошни за буџет, попуну девизних резерви, отплату доспелих дугова); 5) Ефекти употребе иностраног дуга (раст бруто домаћег производа, раст запослености, раст националне штедње, пораст извоза, пораст производње, пораст увоза, пораст инвестиција и др).
Све те елементе треба узети у обзир у свакој привреди када се улази у процес коришћења иностраног капитала. Стратегија и политика задуживања мора садржавати и стратегију остваривања ефеката употребе капитала, али и раздуживања. Допунски капитал из иностранства мора бити у функцији развоја привреде и основа за стварање домаће акумулације, а не текуће непроизводне потрошње (јавне и личне), кредитирања увоза, јачање девизних резерви и сл). Дакле, његово коришћење треба да буде превасходно у функцији оживљавања домаћих инвестиција и фактора развоја, али и извоза (као специфичног облика инвестиција).

Капитал у функцији развоја налази се у неколико облика: 1) Реални капитал (зграде, опрема, земљиште, читава предузећа и други субјекти), 2) Финансијски капитал, (углавном у банкама у земљи или као дуг у иностранству, капитал – штедња привредних и других субјеката, 3) Интелектуални капитал (знање, идеје,иновације, програми, образовни ниво нације), 4) Обртни капитал (текући новац као прелазни облик финансијског капитала), 5) Информационо-пропагандни пословни капитал. У досадашњој политици и моделу развоја који је изабран, реални капитал се приватизацијом распродаје, обезвређује и пљачка изношењем новца у иностранство. Финансијски капитал домаће привреде (штедња, акумулација) готово не постоји, не ствара се, а створена се одлива бројним каналима у спекулативну економију и иностранство.

Интелектуални капитал (образовни и способни кадрови са знањем) одлази у иностранство, а у домаћој привреди и друштву „није потребан“, јер ту су на брзину „ишколовани“ и са дипломом и папирима, а не знањем, партијски кадрови. У привреди деструктивно делују на све чега се дочепају.

Обртни капитал се кроз рестриктивну монетарно-кредитну политику централне банке готово истопио у општој неликвидности (преко политике новца за остваривање стабилности цена и курса).

Дакле, ни један од облика капитала није у функцији развоја, а ослонац се (уз бројне стимулансе ) налази на привлачењу и улагању страног капитала. Може ли страни капитал да „надокнади“ све мртве домаће капитале? Може ли осигурати динамичан и оптималан, уравнотежен дугорочни развој? Из наведених разлога у средиште истраживања стављамо финансирање (и ефекти финансирања) инвестиција и развоја на страном капиталу.

У овој фази, посебно због притиска светске финансијске кризе, треба се чувати нове омче дугова и неконтролисаног задуживања, посебно нерационалне употребе иностраног капитала. То је тада отворени пут у високу задуженост, готово колонијални статус, уз потпуну доминацију страног капитала, тоталну технолошку и развојну зависност. Може ли се овакав сценарио избећи? Какву смо до сада водили политику коришћења страног капитала, његово усмеравање, ефекте, уз настали отворени процес аутоматског и сталног раста спољних дугова.

Капацитет апсорпције иностраног капитала

Процес привредног развоја изискује одређени увоз инвестиционе робе и незаменљиве потрошне робе, без које није могуће постићи одређени степен привредног развоја. Увоз робе треба платити девизним средствима. Ако светско тржиште није спремно да апсорбује расположиви извоз из земље у развоју, или се још не могу производити довољне количине робе за извоз, ово ће имати за последицу да земља неће реализовати девизне приходе од извора за довољне да њима финансира за свој привредни развој животно потребан увоз. Увозни капацитет мораће се у том случају, па и због помањкања акумулације и монетарних резерви допуњавати коришћењем страних дугорочних финансијских средстава. Увоз се тада мора финансирати на кредит (задуживањем).

Привреде у развоју (као и наша) посебну пажњу морају посветити факторима, који лимитирају капацитет ефективне апсорпције иностраног капитала. Међу те факторе у економској теорији обично се сврставају следећи: 1) Недостатак технички и економски разрађених пројеката за развој; 2) Недостатак стручних и руководећих кадрова; 3) Оптерећеност обичајима и традицијом у радним навикама и методама производње, који су још далеко од захтева модерне привреде; 4) Недостатак и неадекватност мреже за снабдевање; 5) Неизграђена инфраструктура и електроенергетски систем, с великим утицајем иностраних интереса; 6) Слаб банкарски и финансијски систем; 7) Расподела моћи у којој уска група располаже и усмерава највећи део домаћег и увезеног капитала (често га непроизводно користи, односно одлива у иностранство).

Због тога се намеће се као неопходно да се истражују повољна деловања задуживања у иностранству, паралелно с обавезама које настају из употребе страног капитала у развојном процесу једне привреде. Повољна деловања нарочито ће зависити од следећих момената: 1) Ефикасност којом се домаћа, а посебно инострана кредитна средства, „претварају“ у доходак, односно колико се повећава доходак њиховом употребом (већа стопа инвестиција повећава стопу раста националног дохотка), дакле, како се користе средства позајмљеног страног капитала. 2) Односа у расподели под доминантним утицајем иностраних политичких структура према којем се формира акумулација из тако оствареног националног дохотка. 3) Колико се та увезена акумулација користи за финансирање продуктивних инвестиција и других расхода у развоју (лични, јавни, одлив за плаћање доспелих обавеза по кредитима). 4) Брзина, којом се обављају интерна структурна прилагођавања, која се затим преносе на композицију извоза и увоза земље. 5) Структуре које се задужују у иностранству (носиоци власти, банке, предузећа).

Позитивни ефекти обично се упоређују с обавезама, које проистичу из трошкова узетог страног капитала (камата, период отплате, отплата и друго), чиме би економско-финансијски моменти задуживања добијају посебно на значају.
Теоријски се поставља питање: колико међународног финансирања треба једној земљи у развоју, а посебно у кризи, када јури за страним капиталом не водећи рачуна о условима дугова, односно колика је тада „апсорпциона способност“ земље у развоју у односу на међународно финансирање? Сам процес убрзавања привредног развоја изискује све веће потребе за међународним финансијским средствима, односно пропорционално веће задовољавање инвестиционих потреба из увоза у већој мери него што је био случај до сада. Неадекватна расподела националног дохотка је евидентна у највећем броју земаља.

Највећи део националног дохотка концентрисан је у рукама уског слоја владајуће класе, насупрот највећем делу становништва, које располаже дохотком који му осигурава тек егзистенцијални минимум. У већини земаља у развоју 5-15% становништва захвата и располаже са око 40-55% националног дохотка.

Међународно дугорочно финансирање није само фактор који треба да покрива дефицит платног биланса у процесу развоја, али ни једноставан фактор који би само допуњавао недовољну домаћу акумулацију. Међународни јавни зајмови, које неразвијене земље закључују са страним владама и међународним финансијским организацијама (Светска банка), имају посебно значење, с обзиром на то да пружају најшире могућности за правац њихове употребе у унутрашњем економском развоју. Ти зајмови нису стриктно подређени захтевима рентабилитета и обично се користе за решавање базичних проблема развоја, посебно за финансирање пројеката привредне и социјалне инфраструктуре (путеви, енергија, опште образовање, здравство, формирање стручних и научних кадрова и слично). То не значи да се код јавних зајмова не мора водити рачуна о њиховом најрационалнијем улагању, јер се и они морају отплаћивати уз одговарајућу камату.

Нужно је да инострана средства буду ефикасно употребљена за привредни развој, да допуне националне ресурсе и повећају стопу формирања капитала, а не да служе за допуну националне потрошње и изазову малаксавање инвестиција и стопе раста, уз додатни притисак на робни увоз из иностранства и дефицит спољнотрговинског биланса. Међународно финансирање има заправо „стратешку улогу катализатора у процесу привредног развоја“.
Оно ће довести до стварног повећања производње једино ако земља располаже осталим нужним факторима привредног развоја, јер економски развој се не може увести „споља“, већ се овим средствима и капиталом могу само „допуњавати и стимулисати домаћи напори“ и активирати домаћи фактори развоја.

Нужност и стратегија коришћења страног капитала

Теоријски је доказано да у одређеној привреди што је нижи степен развијености, већи је удео и значаја реалне увозне акумулcoације, а што је степен достигнутог развоја виши, то је већи значај финансијских средстава (капитала) у структури спољних дугова. Исто тако, што је развој више диспропорционалан (увоза према извозу, штедње и инвестиција, производње и потрошње), удео и значај финансијских средстава постаје све већи, јер се јавља платно-билансна баријера коју није могуће премостити домаћом акумулацијом, а редовно недовољан извоз у односу на увоз ствара хроничну глад за страним капиталом. Брз и истовремено уравнотежен раст омогућавају већи удео реалне акумулације и већи степен технолошке повезаности земље са светом, чиме се и потреба за високом стопом новчане акумулације знатно смањује.

Истина, потреба за увозом капитала (акумулације) може бити „створена“ и основном оријентацијом макро-економске и развојне политике, у којој се примарно значење даје високој стопи раста, пуној запослености и стабилности, али уз жртвовање равнотеже у платном билансу и свесном оријентацијом на хронично висок екстерни дуг. Таква стратегија раста (високе стопе раста уз истовремену стабилност) је политика „мање жртве“, мањег одрицања у сфери осталих облика потрошње (личне, опште и заједничке) у корист акумулације и инвестиција. Међутим, извор такве стратегије раста има објективно дату границу, којој основу чини рационалност и ефикасност употребе тако исфорсиране акумулације, односно привредног система у целини. Јер, нерационално и подоптимално коришћење тако формиране акумулације после извесног времена (одређеног раскораком инвестиција и домаће акумулације, односно дужином инвестиционог циклуса, спорим и слабим претварањем инвестиција у доходак и нову акумулацију, дакле ефикасношћу инвестиција), довешће до сталних потреба за додатном акумулацијом.

Таква акумулација се може створити на два начина:

1) Компресијом или смањењем осталих облика домаће потрошње, директно – мерама економске политике, индиректно – дефицитарним финансирањем и „присилном штедњом“ (compulsory saving), кроз отварање процеса ширења инфлације,
2) Додатном акумулацијом из иностранства, повећањем спољног јавног дуга и остваривањем екстерне, платно-билансне неравнотеже, али стварањем високо зависне привреде од страног капитала и „наркотизовање“ привреде и државе..

Истина, практично – политички могућа је комбинација оба модела стварања додатне акумулације, што зависи од неколико фактора, а пре свега: 1) Достигнутог нивоа развоја и могућности компресије домаће (личне, опште потрошње: 2) Политичких и социјалних прилика у земљи; 3) Висине стопе инфлације и опште нестабилности привреде; 4) Већ постојећих односа у платном билансу, 5) Односа и кретања на међународном тржишту капитала (политичке прилике, економски односи, цена капитала, сигурност, кризно-депресивна или коњунктурна фаза светског привредног циклуса и слично).

Привреда с основном оријентацијом на форсирање стопе раста, уз задовољавајућу стабилност и високу стопу запослености, у једном тренутку улази у нову фазу: када нагомилани проблеми платног биланса (висок екстерни дуг, заостајање у развоју и недовољан извоз, све већи дефицит трговинског биланса, високе и кумулиране обавезе по служби дуга) – камате и отплате, „топљење“ девизних резерви, праћене све развијенијим дилетантским и ad hoc интервенционизмом у економији, доводе привреду у ситуацију да улази у нове дугове за отплату старих дугова (и камату), у ново задужење за формирање девизних резерви и очување какве-такве екстерне ликвидности. Екстерна акумулација (дуг) постаје сада кочница развоја, претвара се у своју супротност у односу на потребе развоја привреде. Инострани капитал сада поприма финансијски облик, улази у биланс привреде, али само да би се одмах оплођен каматом одлио. Он прави само „пут до земље корисника и назад“, остављајући иза себе обавезе камата и отплата. Ствара се circulus vitiosus дугова, дуг ради дуга, али уз стално ширење овако формираних кругова. У таквој ситуацији поставља се и проблем капацитета службе дугова, који расте брже од раста бруто домаћег производа, чиме обавезе по дугу апсорбују сав пораст друштвеног производа, доводећи и практично до банкротства дужничке земље. Типичан је случај дужничке кризе у Грчкој, али и у нашој привреди у последњој декади развоја.

„Опијумско задуживање“ и лако улажење у нове дугове да би се одложили нагомилани проблеми за неку даљу будућност, „решавање“ у јавности већ познатих проблема, показивање „успешности“ макрополитике, намерно увлачење државе у дубоку у дужничку кризу („економске убице“) – све то води јединственом резултату у облику експлозије задужености, слабе употребе дуга и врло слабе контроле коришћења и употребе дуга.

Друштво улази у зону велике задужености и још веће неодговорности с отвореним путем у брзи банкрот. Да би се то спречило страни инвеститори у спасавању свог капитала хвале успешне реформе такве државе, указују на „задивљујући“ и неочекивани раст и успехе, уз намере да таквој држави „повољније“ дају нове кредите и дужнички је оспособљавају и одржавају у животу. Докле? Све док кроз дужничку „сисаљку“ не извуку све виталне сокове националне државе и оставе готово голи леш и привреду коју ће јефтино покуповати.

Основни циљ увоза капитала не би требао да буде повећање осталих облика потрошње (личне и опште) и раст животног стандарда, већ повећање и одржавање високе стопе инвестиција, пораст богатства, дохотка и запослености¸ али и повећања штедње и инвестиционе потрошње. Стога је од битног значаја и висина увоза капитала и његова структура и ефикасност коришћења (оплодња капитала).

„Основна сврха увоза капитала је у томе да се у националној привреди осигура такав процес привредног раста, којим ће моћи даље да се одржава без спољне финансијске помоћи, а то значи да измењена привредна структура треба да пружи домаћој економији такву способност.“

Развој се, дакле, не може „увести“ из иностранства, јер инострана средства требају да буду само иницијална, која ће омогућити или олакшати покретање раста, али су у том процесу сада нужне сопствене снаге које ће прихватити и осигурати континуиран (самоодржавајући) раст, и то на бази домаћих фактора. Корисник екстерне акумулације (и приватног и јавног капитала) најчешће је везан за одређене намене, пројекте, везане послове и слично, а то значи да је ограничен у слободном коришћењу екстерних извора. На тај начин смањује се реална вредност екстерних средстава и ограничава избор оптималне стратегије улагања ових средстава. Овај моменат јасније указује да се коришћење екстерних средстава органски везује за ефикасност домаће акумулације и инвестиција (као доминантног извора у финансирању развоја), као базе за касније враћање спољних дугова.

Увоз капитала треба да има функцију брзог мењања производне структуре, структуре извоза и увоза, тиме што одлаже плаћање потребног увоза робе и опреме, јер ће се то учинити касније, када уз помоћ страног капитала земља измени своју привредну структуру и односе размене, али и бржег привредног раста. Овај фактор указује на витални значај брже измене структуре производње и извоза, инициране увозом страног капитала. Изостанак тих измена или неадекватно прилагођавање доводи привреду у ситуацију да није у стању користити предности и ефекте увоза капитала, док одраз на економски раст потпуно изостаје. Увоз опреме за једну фабрику могуће је добити на кредит или платити извозом традиционалних роба, с неповољним односом размене. Привреда ће радије користити кредит, чиме избегава извоз традиционалних роба и губитак у размени. Ова средства ће користити у процесу сопствене индустријализације (избегавајући губитак супстанце националне привреде), док ће се касније отплата кредита вршити извозом финалних производа, који имају тада повољније односе размене. (Упоредите: др З. Мркушић: Разлози за увоз страног капитала…).

У стратегији коришћења страног капитала, која је нужно проистекла из стратегије и политике развоја и нужног избора приоритета националне привреде и политике очувања довољне самосталности, држава се мора определити за следеће: коришћење капитала за увоз модерне опреме, увоз важних репроматеријала, увоз потребних енергената, увоз робе широке потрошње (снабдевање домаћег тржишта) или ће се, као до сада, определити углавном на коришћење финансијских кредита. Ови се пак користе без потребне контроле коришћења, употребе и праћење ефеката који се остварују употребом капитала. Стога су и позитивни ефекти коришћених страних дугова код нас изразито мали и уз велике бенефиције које се дају таквим инвеститорима.

У вези са овим проблемом поставља се више питања, као што су: перформансе привредног раста, квалитет раста, колико је привреда унутар себе повезана, колико је национална економија на одређеном нивоу развоја у стању да оствари такву штедњу (акумулацију) и структуру развоја, која ће осигурати комбиновани самоодржавајући раст, уз само додатна страна средства, колико то налаже технологија и међународна повезаност такве привреде (данас не постоји привреда, без обзира на ниво достигнутог развоја, која не користи одређени облик међународног капитала, посебно стога што не постоји аутарктична привреда). При свему томе се поставља кључно питање: колико је привреда способна и спремна да у процесу развоја врши замену страног капитала домаћим у процесу ефикасног раста.

Где је граница?

Данас нема и не може постојати затворена привреда, довољна сама себи, без обзира на ниво развоја, без односа са светским тржиштем. Нема, дакле, аутарктичног развоја. Присуство и улога страног капитала у свакој земљи је већа или мања, али је неминовна. Претерана опрезност у задуживању није добра, али ни неконтролисано задуживање. Где је граница оптималне улоге страног капитала у националној привреди?

 

ИЗВОР: Таблоид – лист против мафије

——————-

1.3.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Сорош поручио Европи: Време је да се задужите! У мојој банци! :)

5 (1) Амерички инвеститор и милијардер Џорџ Сорош сматра да Европска унија у циљу борбе …

Чиме Србија враћа „бесповратну помоћ” Европске уније

4.3 (3) Око пет посто! Суштински, на то се своди. Хвала Европској Унији на донацијама. …

Један коментар

  1. Odlican clanak. A ovako to izgleda u stvarnosti. Ekonomski ubica – covek koji je obavljao prljave poslove za mocnike sa zapada/

    http://www.pecat.co.rs/2010/10/ekonomske-ubice-globalne-imperije/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *