Ко вуче конце на Балкану

У обраћању јавности, пред одлазак у Русију и Украјину, али и по повратку са тог путовања, немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер сажето је појаснио суштину преговарачких циљева на релацији Берлин–Москва, односно Брисел–Москва: „Време је да сагледамо ситуацију изван оквира украјинске кризе… Широм света има проблема који изискују заједничка решења.”

Министар је притоме мислио на неопходност усклађивања руских и европских, односно западних приоритета. Шеф немачке дипломатије указао је да се без договора са Москвом не могу решити проблеми на Блиском истоку, нити окончати преговори са Ираном о ограниченом коришћењу нуклеарних потенцијала Техерана.

Оно што Штајнмајер није поменуо, а што ће извесно представљати детаљ у преговорима Русије и Запада о усклађивању међусобних односа на светској политичкој сцени, садржано је у поверљивом извештају немачког министарства спољних послова влади у Берлину, под насловом: „Руски утицај у Србији”.

Реч је, како је „Политици” саопштено у Министарству спољних послова у Берлину, али без могућности увида у документ, „о рутинској анализи политичких догађања у Србији, сачињеној на основу дипломатских депеша – ништа више од тога”.

Да је, ипак, реч о озбиљнијој а никако рутинској анализи српских међународних односа могло би се наслутити из уводног текста који су пренели водећи немачки медији.

„Русија следи стратешке интересе на Балкану”, каже се у уводу и додаје да Москва настоји да одврати садашње и будуће балканске кандидате од чланства у Европској унији. Осим тога, настоји и да неке од њих трансформише у чланице, које би по приступу ЕУ, заступале руске интересе на нивоу Савета министара ЕУ, али и на највишој равни политичке одлуке, на нивоу Европског савета у којем седе шефови држава и влада.

Овде није реч о некаквом претеривању медија, жељних сензације. У прилог описаном иду изјаве високих немачких и европских надлежних званичника.

Кључни европски политичар немачких демохришћана Елмар Брок изјавио је тим поводом да Москва великодушном испоруком енергије и видовима војне сарадње покушава да веже Београд за себе. То је, по Броку, део шире, руске политике за Балкан, а циљ је да се те земље (Балкана) подрију руским утицајем. Немачки министар пољопривреде Кристијан Шмит такође се истакао као аналитичар у домену међународне политике, далеко од комбајна и ораница.

„Русија је врло активна у Босни и Херцеговини, покушава да преко Републике Српске утиче на кључне одлуке БиХ”, забележио је Шмит канцеларки Ангели Меркел у извештају са пута по БиХ. Његов је закључак: „Овакав развој негативно се одражава и на земље у региону – отежава пут Србије у ЕУ.”

Државни секретар у Министарству спољних послова Михаел Рот – социјалдемократа који по сваку цену не дели за нијансу агресивнију политику демохришћана према Београду – није могао а да не истакне у свом извештају да такво држање Москве према Балкану ставља Берлин пред нове изазове: „Имамо само две могућности – или да лицитирамо са Москвом за наклоност балканских држава, нудећи увек за нијансу више од Руса, или да им предочимо да је њихово окретање ЕУ у њиховом дугорочном интересу.”

С обзиром на константно побољшање односа између Берлина и Београда у минулих неколико месеци, дозвољено је питање–- шта је био разлог и ко је покренуо ову немачку кампању притисака на Србију? Тим пре што је неколицина истакнутих немачких политичара – укључујући ту и минулу посету немачког вицеканцелара Зигмара Габријела Београду – оставила сасвим другачији утисак.

У Берлину се, с тим у вези, незванично указује да је немачко министарство спољних послова надлежно за ауторство дотичне анализе о ситуацији у Србији, али да иницијатива потиче из Бундестага, тачније из клуба спољнополитичког одбора демохришћана у немачком парламенту. Заменик председника тог клуба је Андреас Шокенхоф, дугогодишњи саветник канцеларке Ангеле Меркел и иницијатор на овим просторима незаборављених седам услова Србији за напредак у европским интеграцијама.

Шокенхоф је, подсећања ради, био на челу посланичког клуба за надзор спољне политике, али је почетком ове године принуђен да уступи своје место „меком” ривалу, социјалдемократском функционеру Герноту Ерлеру. Он, по традицији, следи политику међусобног договора и разумевања, како у односима са Русијом тако и у постављању према државама Балкана – још од времена када је као државни секретар у Министарству спољних послова, у епохи владе Герхарда Шредера, био надлежан за односе са истоком Европе.

Шокенхофу је украјинска криза добродошла да се врати на политичку сцену. При томе, каже се, његови ривали су (тек површно гледано) Москва или Београд. Испољена агресивност против „меког, левог политичког крила Немачке” усмерена је на ривале у сопственој партији – на крило крупних немачких индустријалаца које сада политички заступају социјалдемократи, будући да индустријалцима није у интересу даље погоршање односа са Русијом.

До које су границе ти индустријалци спремни да иду, показује најновија изјава Матијаса Плацека, некадашњега шефа СПД-а који данас председава Немачко-руском форуму, телу немачке крупне индустрије за сарадњу са Русијом. Плацек је пажњу јавности привукао изјавом да би анексију Крима требало легализовати на међународном нивоу да би се, најзад, легализовали односи са Русијом – који више користе западној заједници земаља него Русији.