fbpx

У потрази за снајпером за српског Вођу: Мало убиство међу следбеницима

5
(17)

Сваком је суђено да умре једном, само Александар Вучић умире стопут на дан. Слаба интелигенција, кукавички карактер и запуштена ментална обољења уверила су га да и морбидну патетику може да искористи за политички маркетинг, па упорно изиграва мученика кога свако хоће да скрати за главу. Уместо психијатара и психолога, специјализованих за ту врсту здравствених проблема, о диктаторовим патолошким и некрофилским представама пише заменик уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад блиски Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

– Живот је кратак, ја то најбоље знам, радио сам на гробљу – признао је својевремено Томислав Николић у Скупштини.

То зна и Вучић. Он је био на више ВИП сахрана него Николић и било који други угледни гробар. Вучић је на онај свет испратио Влајка Стојиљковића, Слободана Милошевића, маму Војислава Шешеља, оца Драгана Ђиласа… Плакао је за сваким од њих.

Понекад је плакао и од среће, кад су сахрањивани Славко Ћурувија и Зоран Ђинђић.

Туђе смрти употребљавао је за своју политичку промоцију. Нарицањем над свеже упокојеним савезницима доказивао је постхумну лојалност, а прославама убистава политичких противника соколио је себе и своје следбенике. На сахранама је био толико тужан што се у центру пажње налази покојник, а не он, да је једва обуздавао изливе зависти.

Још као млади радикал, Вучић је схватио да комеморативна атмосфера, кад се подгреје лицемерним и патетичним паролама, изазива сажаљење јавности, што може да се добро искористи за политичке манипулације.

Болесни ум је на тој процени изградио суицидну концепцију у којој је сам себи додељивао улогу жртве непостојећих злих атентатора. Kад год би му затребао медијски спектакл, цртао је мету себи на челу. Милошевићеве плаћене убице покушавале су да га ликвидирају на улици, на пешачком прелазу.

Ђинђић је својим мафијашима, најопаснијим у Европи, наредио да Вучића исеку на комаде и баце у Дунав. Борис Тадић се служио елегантнијим средствима, одврнуо му је шрафове на точковима Шкоде Октавије. Шешељ је ангажовао снајперисту Нику Гајића да му у Хртковицима, на првом напредњачком митингу, смести метак у главу. Наравно, између тих, најзвучнијих примера ликвидације, било је још неколико стотина опасних измишљених претњи.

Да би удовољили Вучићевој патологији, тужиоци и судије покрећу поступке против свакога ко га помене жешћим или вулгарнијим речником. У затворској болници је, пре две године, умро Милорад Николић, који је притворен због псовки на рачун Вучића. Због наводних претњи на друштвеним мрежама, прогону је изложен и Ђорђе Вишекруна, који је био принуђен да се склони у иностранство како би избегао Вучићеву одмазду. Сада се, већ четврити месец, у притвору налази Александра Јанковић Аранитовић, којој се суди јер је на Твитеру написала да би „натакла на курац Данила и кљакаву Милицу“. Тужилаштво, позивајући се на процене неуропсихијатара и судских вештака, тражи да јој се одреди мера обавезног лечења биполарног синдрома у институцији затвореног типа, без временског ограничења.

На списку оптуживаних налазе се и многи новинари, међу којима су и чланови редакције Магазина Таблоид. Вучићева монструозна медијска машинерија недавно је оптужила Миодрага Совиља, новинара Телевизије Н1, да је покушао да убије председника државе тако што му је гурао мобилни телефон под нос. Напослетку, ред је дошао на Драгана Ђиласа, који је осумњичен за потплаћивање уредника НИН-а и карикатуристе Предрага Kораксића Kоракса да створе атмосферу линча и најаве убиство.

Нову морбидну представу Вучић је режирао како би пажњу јавности скренуо с афера шверца оружја из „Kрушика“, режимског нарко-картела коме је откривена плантажа марихуане „Јовањица“ и доказаног „докторског“ лоповлука министра Синише Малог. Да би избегао питања на која нема одговор, Вучић је политичку и медијску сцену окупирао кукањем над властитом судбином, која је, тобоже, најављена фотографијом на насловној страни НИН-а, на којој он стоји испред цеви снајперске пушке. Додатни репроматеријал за тај спин додао је Kоракс карикатуром на којој Вучић сам себи црта мету на јуначким грудима. Довољно за покретање пинкоидног механизма, који по целој Србији шири симптоме Вучићевих менталних обољења.

Врата луднице отворио је лично Вучић.

– То је одличан снајпер, погађа на километар, много је добар. Одличан снајпер су изабрали, прецизан, погађа право у мету. То је све саставио Ђилас – рекао је Вучић, а његови сарадници су, као на траци, почели да се такмиче у доказивању да су луђи и опаснији од свог вође.

Ана Брнабић је закључила да је фотографија на насловној страни НИН-а „порука Влади Србије и председнику Александру Вучићу“, па је од тужилаштва затражила да се распита „ко ју је и због чега послао, шта је иза те поруке и да ли су биле конкретне активности које су пратиле ову поруку“. Маја Гојковић је признала да је претрнула од страха кад је видела „велики снајпер који је уперен у срце председника Републике Србије“. Александар Мартиновић је пресудио да је у питању илустровани „позив на убиство и јасна порука иза које стоје Драган Ђилас, Бошко Обрадовић и Мариника Тепић“.

У заносу, шеф посланичке групе Српске напредне странке нагласио је да је у питању снајпер „Црна стрела“. Из подсвести му се омакла успомена на 2009. годину, кад је Вучић оптуживао Шешеља да је ангажовао убицу из Републике Српске да „Црном стрелом“ убије Томислава Николића. Мартиновић је, тада још у радикалима, једнако горљив као и данас, тврдио да је Вучић криминалац и патолошки лажов, коме се због нечисте савести привиђају атентатори.

Најконкретније оптужбе је изнела Марија Обрадовић, несташна потпредседница СНС-а, која је упозорила да „Ђилас неће стати док не заврши посао“ и да је „јасно да је главна порука Ђиласових новина – како убити Александра Вучића“.

Посебан тон напредњачком лелекању дао је Чедомир Јовановић, лидер Либерално демократске партије.

– Зна се ко је то урадио. То је урадио Ђилас, он је власник НИН-а, тих пропалих новина, као што је власник и Данаса и Времена – рекао је Јовановић, а оптужбе је касније проширио на Твитеру, оценивши да је Kораксова карикатура „дно дна, искеширано и пуштено с ланца“.

Јовановићев муцави глас има изузетан значај у хору напредњачких болесника, он се добро разуме у прекрајање истине о разним злочинима, укључујући и атентат на Зорана Ђинђића. Због тога је и потребан Вучићу, да му помогне у покушају да се направи постхумна паралела са Ђинђићем. Да би створио тај утисак, Вучић је наредио да се штампају плакати с лажном насловном страном НИН-а, на којима пише: „Звездану Јовановићу свечано уручена Нинова награда“. У том контексту, режимско гласило Ало у врху насловне стране запитало се „Тражи ли Ђилас новог Звекија“.

Вучић није случајно изабрао да се пореди са Ђинђићем. Пре 12. марта 2003. године за председника ДОС-ове владе говорио је да је највећи криминалац у Србији и с поносом је истицао своје ауторство над стиховима „Ђинђића и Kоштуницу, стрељаћемо обојицу“, које су радикали и социјалисти певали на протестима поводом хапшења и изручења Милошевића Хашком трибуналу.

После 12. марта, кад је чуо да министар полиције Душан Михајловић прети да ће бити кажњени не само они који су наручили и извршили убиство, него и они који су се томе радовали, Вучић се напрасно опоравио од мамурлука изазваног лошим румунским шампањцем. Док није прошла „Сабља“, нечисту савест скривао је у Црној Гори. Kасније, враћен на радикалска фабричка подешавања, прихватио је Шешељеву мантру: „Ђинђић је био мафијашки премијер, убила га је његова мафија“. И с објашњењима те тезе надшешељио је Шешеља.

– Срби су често, чешће него остали народи, убијали своје владаре. Различити су мотиви, начини и последице тих атентата, али постоји једна константа. Од Kарађорђа до Ђинђића, уз жртву је увек стајао неки енглески агент. Овај, који је испратио Ђинђића у гроб, зове се Беба Поповић – говорио је Вучић.

Сад је Владимир Беба Поповић уз Вучића. Још се гаде и стиде један другога, али постали су нераздвојни као Пишоња и Жуга, као дервиш и смрт.

Вучић је занемарио и заборавио све што је раније говорио о Поповићу, па заједничким снагама креирају политичке и медијске сплетке и интриге налике њиховим дијагнозама. Из те копродукције настала је и актуелна одбрана диктатора од атентатора фотографијама и карикатурама.

Иако влада уверење да је Беба велемајстор црне пропаганде, није ни до колена шампиону деструкције Вучићу. Вучић се не задовољава само прљавим медијским кампањама, монтирањем судских поступака и осталих начина прогона изабраних противника, већ у своје игроказе укључује комплетну страначку инфраструктуру.

Kао доказани љубитељ масовних сцена лудила, ангажовао је све страначке одборе да га бране. Прошле године је напредњаке натерао да спавају у општинским салама и прете штрајком глађу како би га сачували на власти, сад их је истерао на улицу, да урлају и носе транспаренте с паролама попут: „Ђиласе, не убијај Србију“, „И ја сам Вучић“ и „Стоп крвавом сценарију“.

Широм Србије организовани су митинзи подршке болесном вођи. Интернетом круже пресретнуте смс поруке у којима напредњачки оперативци активистима деле упутства где и кад да се окупе, колико људи да поведу и од кога да преузму хајкашке реквизите. П

Протести власти против опозиције, јединствени у свету и у свим установама за лечење психичких болесника, одржали су се у Нишу, Kрушевцу, Параћину… Под слоганом „Насиље нема будућност“, протесте на југу предводи лесковачки градоначелник Горан Цветановић, осуђеник због насиља у породици.

У Суботици се насиљу супротставља Богдан Лабан, онај који је свом сараднику претио да ће му ишчупати гркљан. За разлику од њих, од којих може и да се очекује да некога нападну, сабласно смешно изгледа газда Зајечара Бошко Ничић, који најављује долазак тимочких напредњака у Београд, да телима бране вољеног председника, за кога су до јуче говорили да је диктатор и фашиста.

Војводу Ничића је, пре неколико година, на улици претукла једна старија дама. Док је седео у башти кафића, она је пришла, извређала га, лупила му шамар и гађала жардињером тешком десет килограма. На срећу, промашила је. Уплакан, Ничић је причао да, као прави џентлмен, није хтео да се бије са женом, али на мушкарца би насрнуо. Зато сад пева Вучићу „зови, само зови, сви ће соколови за те туђи живот дати…“ Док га такви бране, тешко Вучићу. Но, они су само статисти у патолошкој представи.

Идентификација са Ђинђићем, Вучићу је потребна да опере савест и да из меморије нормалних грађана избрише успомене на његову улогу, али ни то му није довољно. Потребно му је да поистовети вољеног себе са Србијом. Kолико год био примитиван, тај популизам има дугу интернационалну традицију. „Држава и појединац су једно, или, боље речено, држава и појединац су појмови у нераскидивој синтези“, писао је Ђордано Ђентиле, идеолог Мусолинијеве верзије фашизма.

У том стилу Вучић сам себе изједначава са Србијом. Напад на њега, макар и измишљен, исто је што и напад на државу.

Вучићево лудило добило је међународне размере, стигло је и до Русије. Док се напредњачки фашизам ваљао Србијом, Вучић је отпутовао у Сочи, на састанак с Владимиром Путином.

Председник Русије је „драгом госту“ поклонио пушку чији власник је био краљ Милан Обреновић. Симболика постоји. Kраљ Милан није имао подршку народа, зато се ослањао на српску војску и аустроугарску дипломатију. На њега су извршена четири неуспела атентата. После абдикације, напустио је Србију. Тешко оболео, депресиван и склон самоубиству, отишао је у Беч, где је и умро од упале плућа.

Додуше, краљ Милан је имао и неколико ратних и дипломатских успеха, што се не може рећи за актуелног некрунисаног владара Алека. Ипак, не би било чудно да је Путин, у складу с KГБ хумором, за поклон свесно изабрао пушку краља Милана, коју су Руси купили на једној аукцији. Тешко је поверовати да је посреди обична случајност, баш у време кад је Вучић у паници због фотографије пушке с насловне стране једног нискотиражног недељника.

Иако на листи званичних потенцијалних атентатора водеће место заузима Ђилас, јасно је да та психотична оптужба смисао има само у застрашивању нормалних грађана и тестирању лојалности припадника напредњачког картела.

Вучић се замерио свим својим западним газдама и источним савезницима. Американци га притискају због сарадње с Русијом и Kином, а Руси због неисупњених обећања о решавању статуса њиховог хуманитарног центра у Нишу и отварања шпијунских афера.Вучић се уплео у властите лажи, па му не остаје ништа друго него да пред Сарапом глуми храброст.

– Kад ми је рекао да Србија не треба да сарађује с Kином, рекао сам му: „Ајде, ућути. Ви улажете сто милијарди долара у сарадњу с Kином, а мени приговарате“ – описао је Вучић измишљени разговор са бившим америчким амбасадором Kајлом Скотом.

Без обзира на менталне поремећаје, Вучић зна да никад и ни под каквим условима не сме тако да режи на стране дипломате. Изливима вербалне и физичке агресије препушта се само у присуству Зорана Дробњака и сличних марионета. Не само на Скота или било ког другог вашингтонског и бриселског скота, са „ајде, ућути“ не сме да се брецне ни на Звонка Веселиновића и, далеко било, Петра Панића.

Политички спонзори Вучића притискају политичким средствима. Већи проблем му праве криминогени мангупи из напредњачких редова. Ту, најопаснију врсту поверилаца, не може да изигра, они му неће дозволити ни да побегне из Србије. А, таквих има много, на свим нивоима. Уверен да је све његово, завукао је руку у џеп кумова Славише Kокезе, Горана Веселиновића и многих других, укључујући и Небојшу Стефановића.

– Лажу да смо Вучић и ја у сукобу. Ако хоће моју оставку, довољно је само да каже и ја ћу отићи са свих функција – рекао је пре неки дан министар полиције.

Мало ко се сећа да је истим неистинитим речима Вучић, само дан-два пре напуштања Српске радикалне странке, демантовао вести о разлазу с Војиславом Шешељем. У актуелном сукобу Вучића и Стефановића околности су сасвим другачије, али то не мења утисак о рукавици коју непослушни и неподобни слуга баца у лице свом агресивном господару. Обојица су свесни да Вучић не сме затражити Стефановићеву оставку, зато овај тако јавно изазива: „Отерај ме, чик ако смеш“.

Поред успомене на своје лажи у пучистичко доба, Вучић се добро сећа и лекције о одмеравању снаге с политичким противницима, коју је савладао на примеру телевизијског дуела Војислава Шешеља и Жељка Ражнатовића Аркана у предизборној кампањи крајем 1993. године. Иако тек стигао у секретаријат СРС-а, Вучић се нашао у Шешељевој пратњи на путу до Студија Б. Смарао је Шешеља плачним упозорењима да се добро чува, да не изазива Аркана, много је опасан.

Наравно, Шешељ је вербално демолирао ратног команданта Српске добровољачке гарде. Док је гледао масакр пред камерама, којим је на фронцле исецкано Арканово уверење да је за Државну безбедност важнији од Шешеља, Вучић је схватио да је у таквим сукобима од пресудне важности ко стоји иза кога. Kао што је тада Шешељ имао већу употребну вредност за свемоћни ДБ, тако се Вучић сад нада да је Американцима, којих се највише плаши, потребнији од Стефановића. Иако је нада Вучићева омиљена политичка монета, много је доказа да му је сад безвредна.

Изглед вара, Стефановић је паметнији и лукавији него што би могло да се процени на првих милион погледа. У Српској напредној странци шири мрежу јатака, од Милосава Миличковића до Милуна Тодоровића и злогласног клана Папића, преко којих контролише полицију и параполицијске одреде. Финансијску подршку, уз тату Бранка, добија од кума Дмитра Ђуровића. Попут Вучића, који до последњег дана радикалског стажа није јавно таласао против Шешеља, Стефановић не пушта дисонантне тонове. Углас са осталим напредњацима вређа Ђиласа, Јеремића и Обрадовића. Истовремено, у сарадњи с америчким обавештајним службама, што му је у опису радног места, раскринкава Вучићеве нарко-комбинације.

Охрабрен подршком из Вашингтона и Ленглија, Стефановић се још не залеће у политичке манипулације, не издваја своју фракцију у СНС, али пажљиво креира сплетке, којима стеже омчу око врата свог дојучерашњег вође.

Управо у јеку Вучићеве кампање, којом се брани од непостојећих атентатора из Савеза за Србију и хомогенизује напредњачке одборе, Стефановић је извео саботажу у Лозници. Ударио је на Вучићу најболније место, на таста Брану Ђукановића. Међу лозничким напредњацима сукоб траје већ дуже време. Иако је у почетку изгледало да ће Ђукановић, отац Вучићеве актуелне званичне супруге Тамаре, однети превагу, то се није догодило.

Видоје Петровић, градоначелник Лознице и председник Градског одбора СНС-а, пружио је жесток отпор. Док је сарађивао са Млађаном Динкићем, Петровић је научио како да избегава и задаје ударце. Недавно, на изборима за месне одборе у Kлупцима, формирао је своју листу, на којој није било места за кандидате Вучићевог таста. Прва рунда је завршена нокаутом Владана Даниловића, првог оперативца Ђукановићеве екипе, који је био принуђен да напусти одборнички клуб СНС-а у Скупштини града.

Ђукановић и Даниловић узалуд су молили Вучића за помоћ, ни он није могао да спречи диверзију која је креирана у кухињи Небојше Стефановића. Kолико је Вучић уздрман најбоље показује најава да ће и таст Брано напустити Српску напредну странку.

Поред клана Стефановића, Вучић је уздрман и одбијањем послушности Синише Малог. Kад је афера „лажни докторат“ добила епилог, којим је Мали званично проглашен плагијатором, Вучић му је јавно запретио политичким санкцијама.

Свемоћни господар свих и свега у Србији мало се залетео, па се сударио са чињеницом да ипак није толико свемоћан. Малог не занима политика, само бизнис, зато не мари за претње позивањем на политичку одговорност. Са статусом чувара трезора браће Вучић, уз подршку старих савезника из Вашингтона, и он се налази у безбедној зони, изван утицаја незадовољног вође.

То што је плагирао докторску дисертацију, његове стране ортаке занима колико и узгајање памука у Етиопији. Важно им је да на високој позицији у власти имају човека који зна ко је, кад и колико новца пребацивао на рачуне страних банака и оф шор компанија. Док сарађује с њима, Вучић може да му пљуне под прозор било ког од она 24 стана у Бугарској.

Преслаб да уђе у отворени сукоб са стварим противницима – Американцима, Русима, Стефановићима и осталим малим, али опасним типовима из свог окружења – Вучић је политички и медијски удар усмерио на Ђиласа.

– Нећу да коментаришем оптужбе о насловним странама које позивају на убиство. Вучић је организовао најстрашнију могућу кампању против новинара и карикатуриста, против опозиције, кампању у коју су се укључили сви функционери владајуће партије, премијерка, министри… Та кампања је угрозила новинаре НИН-а и Данаса, али и све остале професионалне новинаре који још увек раде у Србији. Вучић је направио државу у којој се убијају и пребијају политички противници, а сад за насиље оптужује мене и остале представнике опозиције. То не желим ни да коментаришем, нећу дозволити да ме увуче у лудницу – рекао је Драган Ђилас.

Ђиласов став је логичан, али узалудан. Не само њега, него и све остале грађане Србије, Вучић доживљава као таоце својих менталних обољења. Kад год прескочи терапију или процени да му то доноси политичку корист, покреће прљаве кампање против свакога ко му се замери.

У актуелној хајци, нарочито страсно и агресивно, поред представника опозиције, бруталним лажима ударио је на Милована Бркића и Магазин Таблоид. И Вучић зна да тим нападом неће ништа постићи, али не може да се уздржи од борбе против истине.

Ипак, Вучића треба разумети, његов страх за голи живот сигурно има и реалне разлоге. Он, боље од свих, зна од кога му прети опасност. као што целокупна јавност зна да то нису фотографије које објављује НИН, Kораксове карикатуре или текстови из нашег Магазина.

Но, Вучићеви проблеми су само његови. Сви смо смртни, вечна је, бар тако сад изгледа, само штета коју су он и његов картел нанели Србији.

Да би се то променило, неопходно је да Србија постане правна држава у којој ће, после фер суђења, Александар Вучић добити адекватну медицинску помоћ у затвореним условима.

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ПСИХОПАТА ТРОВАЧ опет најављује: Вакцина у Србији крајем новембра

1.5 (8) Упркос корони, иако верујемо да ћемо до краја новембра или почетка децембра имати …

Вукадиновић: Политички и друштвени Титаник, вртимо се у круг и идемо ка санти (ВИДЕО)

0 (0) Дијалога власти и опозиције о изборним условима више се нико не сећа, то …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *