У току је контролисано гашење одбрамбене моћи Србије под менторством NATO „партнера“

САДАШЊИ систем обуке је неприлагођен безбедносним изазовима, организацијско-формацијској структури и потребама система одбране и не омогућава његову дугорочну одрживост. У садашњем облику он више подсећа на контролисано гашење одбрамбене моћи Србије под менторством NATO „партнера“.

Чуо сам и успешније шале од оне да је Србија једина земља на свету која нема непријатеље већ само мање и веће пријатеље. Шала би, можда, била успешнија да је није изрекао наш председник, човек који је по функцији врховни командант војске.

Ширити илузију да је све у реду и да у окружењу не постоје безбедносни изазови је неодговорно, посебно јер из тако олако
изречене констатације произлазе и далекосежне штетне последице.

Систем безбедности и одбране је целовито уклопљен у државну и друштвену структуру сваке, па и наше земље. Економска стабилност, медијска независност, фискална стабилност, културни обрасци… снажно утичу на способност државе и друштва да се одупру агресији, била она реализована неоружаним или оружаним
путем.

Неоружани облицима агресије, који су често доминантни и дају боље резултате, захтевају свеобухватнију анализу. Овај пут ћемо се осврнути на оно што остаје свима као крајње средство у случају сукоба – оружаној сили.

Историја је показала да агресори покушавају да остваре своје циљеве дипломатским, политичким, економским, културним и другим мерама. Али, уколико то не успеју, као што је био случај са СРЈ 1999. године, прибегава се опробаном средству – голој војној сили.

Србија је под руководством својих корумпираних и непатриотских елита већ учинила много на урушавању властитог система одбране и тиме губитка властите независности. То разарање система безбедности одвијало се на више нивоа. На материјално-техничком нивоу били смо сведоци уништавања свега онога што би могло да представља опасност по потенцијалне „агресоре“.

Србија је уништила лаке преносне ПВО ракете „СТРЕЛА-2М“, противпешадијске мине, „вишкове“ лаког стрељачког наоружања, тенкове Т-55…. Потпуно исхитрено и лакоумно.

Још пре NATO агресије у оквиру регионалне контроле наоружања исечени су потпуно исправни авиони да би се демонстрирала властита посвећеност миру.

Заузврат смо добили бомбе на оно технике што нам је преостало. Велике промене су учињене и на плану војне доктрине и то на такав начин да смо преузели основне доктринарне ставове потенцијалних агресора, потпуно супротних нашем географском и политичком положају и менталитету, а у крајњем случају и интересима нашег народа и државе.

Ипак најодлучнији корак у разоружавању властитог народа учињен је изменама у систему војне обавезе. Без измене самог Закона о војној, радној и материјалној обавези, одлуком Народне Скупштине Републике Србије о обустави обавезе служења војног рока („Сл. гласник РС“ број 95/2010) од 1. јануара 2011. године, служење војног рока врши се по принципу добровољности.

Овом одлуком је учињена велика превара грађана Србије. Створен је привид да је служење војног рока ствар слободног избора и да свако ко жели може ступити на одслужење војног рока.

У пракси ствари изгледају потпуно другачије. Министарство одбране одређује годишње квоте за упут. Оне отприлике износе око 600 лица у четири термина у току године, дакле око 2.400 „регрута“ (од којих је око 10% женског пола). И по подацима Министарства одбране, за последњи термин за упут на одслужење војног рока било је 1.359 кандидата од којих је 600 упућено у центре за обуку (од којих 64 девојке).

Годишњи регрутни контингент износи око 30.000 здравствено способних мушкараца. И летимични увид показује да је обуком обухваћено тек нешто преко 7% потенцијалних „регрута“.

Овакав начин обучавања, у суштини, има за циљ само замену професионалног дела војске. Подмлађивање резервног састава за осам територијалних бригада које представљају у ствари разлику између мирнодопске и ратне армије практично не постоји.

Ситуација још увек није неповратно изгубљена јер су у ове јединице распоређени резервисти који су одслужили једногодишњи војни рок и имају ратно искуство.

У целини гледано, и површна анализа показује да је ниво ангажованости друштва према постојећим плановима веома мали. У ратне јединице распоређено је само око 5% укупно расположивог војно способног становништва.

У специјалним јединицама ЦЗ око 1%, по основу радне обавезе око 10%.

У целини, у ситуацији највећег напрезања није предвиђено ангажовање више од 25% способног становништва и то по свим основама.

Поред оспособљавања за конкретне дужности и обуке, боравак у војним јединицама има и своју дубоку, психолошку компоненту. То је једно од ретких места где се могу срести људи различитих социјалних група, образовања и националности и верских уверења. То је неопходно психичко сазревање и превођење из „нејачи“ у људе спремне да брину о другима.

Преведено на „разумљиви језик“, садашњи систем обуке је неприлагођен безбедносним изазовима, организацијско-формацијској структури и потребама система одбране и не омогућава његову дугорочну одрживост.

У садашњем облику он више подсећа на контролисано гашење одбрамбене моћи Србије под менторством NATO „партнера“.

По нашем мишљењу, да би се обезбедила неопходна попуна ратних јединица, специјалних и јединица ЦЗ опште намене – требало би предузети следеће: Уместо служења војног рока (и сам термин „служење“ је анахрон), који неке људе асоцира на бесциљно чишћење круга или непрекидну стражарску службу…, увести законску обавезу оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања и безбедности кроз један од два вида обуке:

– Оспособљавање за војну службу у трајању од 3 месеца као општу обавезу за све здравствено способне мушкарце (и одређени број жена добровољаца) који се одлуче да војну обавезу регулишу службом са оружјем.

Обука би се обављала у центрима за обуку Војске Србије и обухватала би интензивну појединачну војну обуку (гађање основним наоружањем, основна инжењеријска и АБХО одбрана, санитетска обука и сл.) и обуку до нивоа одељења – већим делом у логорским условима.

Након завршетка обуке, добровољци (који испуне додатне критеријуме) би се задржавали на обуци још 3 месеца, и то на обуци за посебне ВЕС (за време ове службе би примали увећану новчану надокнаду и ишао би им радни стаж). Од њих би се касније вршио одабир лица за професионалну војну службу. Сви остали би били отпуштени кућама и био би им одређен основни ратни распоред (њихова даља обука би зависно од потреба Војске Србије могла бити кроз војне вежбе или интензивном обуком у случају непосредне ратне опасности).

– Оспособљавање за послове заштите и спасавања у трајању од 45 дана као општу обавезу за све здравствено способне мушкарце који се одлуче да војну обавезу регулишу службом без оружја.

Обука би се обављала у центрима за обуку Војске Србије и МУП и обухватала би стицање знања из области противпожарне заштите, спасавања из рушевина, прве помоћи, поступака у случају хемијских и других технолошких акцидената, спасавања на води, горске службе спасавања и сл. Након завршетка обуке ова лица би начелно била преведена у резервни састав јединица ЦЗ опште или специјалне намене.

На овај начин би се – обавезним и „степенастим трајањем и садржајем обуке“ – обезбедило да практично сви здравствено способни грађани Србије мушког пола (и део женског пола) прођу кроз неку врсту обуке за послове одбране, заштите и спасавања и безбедности.

Они који су додатно мотивисани или чија служба би захтевала додатну обуку (војници, полицајци, радници обезбеђења, професионални ватрогасци-спасиоци…) би се додатно оспособљавали и потенцијално постајали део професионалног система одбране.

Када је систем цивилне заштите у питању, шумски пожари и поплаве су нам показали да је постојећи систем запуштен и неприлагођен могућим изазовима невојне природе.

Оспособљавање у центрима за обуку би допринело да се јединице ЦЗ попуне младим и квалитетним људством, а јединице устроје у складу са потребама. Оне би прихватиле борбу са природном стихијом у складу са плановима а не ад-хок формираних група недовољне обучености и опремљености.

Овакав вид обуке би захтевао и одговарајућа материјална средства али би се вишеструко вратио кроз унапређење система одбране одвраћањем потенцијалног агресора и ефикаснијом заштитом у условима елементарних несрећа и техничких акцидената и то кроз материјалну уштеду и, што је још важније, кроз спасавање људских живота.

Они који одлучују о правцу реформи у систему одбране морали би да знају да се овај систем може демонтирати релативно успешно у року од неколико година. Једном демонтиран он се не може поново успоставити за неколико деценија.

Догађаји широм света, а посебно у Украјини, показују да су промене у међународним односима тако брзе да не дају могућност да се о одбрани почне размишљати оног тренутка када опасност постане реална. Мислити о одбрани када је непријатељ пред вратима, или о заштити када се несрећа већ деси – касно је.

Пише: мр Драган КРСМАНОВИЋ, пуковник авијације у пензији, члан Српског либералног савета

Факти

Актуелно

Српски војни специјалци на падобранској обуци у Русији

Припадници Специјалне бригаде Војске Србије бораве у Русији на обуци за употребу савремених падобрана типа …

WikiLeaks раскринкао технологију Athena помоћу које CIA улази у туђе компјутере

МНОГИ су са занатижељом очекивали како ће оснивач WikiLeaks Џулијан Асанж одреаговати на одустајање Шведске …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons

Поштовани читаоци,

Помозите рад нашег сајта тако што ћете нас лајкнути, твитнути или плуснути! Хвала!