13.09.2011. –
Самит земаља-учесница у програму „Источно партнерство“ који је планиран за септембар, има све шансе да се претвори у скандал. Пројекат који је 2008. године покренуло пољско министарство иностраних послова уз учешће Шведске предвиђен је за продубљивање сарадње Европске уније са шест постсовјетских држава – Украјином, Белорусијом, Молдавијом, Јерменијом, Азербејџаном и Грузијом. Међутим, тренутно у Европској унији јачају сумње у то да је ЕУ у стању да у свом садашњем облику „свари“ још један интеграциони програм – а и у то да њени учесници испуњавају макар минималне европске критеријуме. Тему ће наставити аналитичар Пјотр Искендеров.
Ни у Варшави, ни у Бриселу никад нису крили да за њих кључну карику у реализацији програма „Источно партнерство“ представља Украјина. Јединствен стратешки положај ове земље омогућава јој да служи и као мост између ЕУ и Русије, а исто тако и као тампон-зона за друге мање привлачне елементе геополитичких игара.
Тренутно се око Украјине управо и одвија још једна у низу рунди сличних игара – при чему иницијатива поново потиче од Пољске. Варшава тренутно председава Европском заједницом и ова околност јој дозвољава да покуша да наступи не само у своје име, већ и у име „јединствене Европе“.
Међутим, управо у редовима Европске уније у последње време јачају несугласице не само у погледу перспективе за интеграцију Украјине у ову организацију, већ и у погледу оцене онога што се заправо данас дешава у бившој совјетској републици.
Осим дефинисања чисто процедуралних питања јачања партнерства између Брисела и Кијева, карактеристично је и то што документ о придруженом чланству, који су узгред буди речено, доставила двојица пољских политичара – Ричард Легутко и Павел Залевски, претпоставља истовремено потписивање споразума о стварању слободне трговачке зоне између Украјине и ЕУ. У Варшави не крију да ову одредбу сматрају готово кључном у својој украјинској политици – пошто ће формирање овакве зоне, по њиховој рачуници, коначно сахранити перспективе ступања Украјине у Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана и одвојити Кијев од Москве, а истовремено ће чврсто везати украјинску економију за јединствен валутно-царински простор Европске уније.
Осим тога, низ конкретних адута, с којима традиционално покушавају да играју с „украјинском партијом“ у Варшави, данас изгледа потучен. Пуштање гасовода „Северни ток“ лишава Кијев могућности да регулише транзитне токове и да се позиционира као гарант енергетске безбедности Европе. У насталој ситуацији ЕУ много више у прилог и природније је да јача партнерство у енергетској области управо с Русијом, а не с Украјином – што у пракси већ и чине Немачка, Француска и Италија.
Још један битан фактор јесу расположења у самој Европи. Њено становништво нема поверења у геополитичке пројекте бриселске бирократије – истакао је у интервјуу за радио „Глас Русије“ шеф одељења за европску безбедност Института за Европу РАН Дмитриј Данилов:
Становништво, грађанско друштво европских земаља, с неповерењем се односи према власти. Не само то, овај јаз између власти и друштва јача због све дубље финансијско-економске кризе у Европи. Европски порески обвезници траже од својих влада и руководства Европске уније извештаје о томе како ће олакшати положај сопствених грађана, а не о томе како намеравају да финансирају земље као што су Украјина, Белорусија или Грузија.
Није случајно то што низ земаља-чланица ЕУ на челу с Француском, већ отворено изражава скептицизам у односу на зближавање с Кијевом. Тако министар иностраних послова Француске Алан Жипе сматра да Украјина у свом садашњем стању једноставно није спремна за то да се посматра чак ни као потенцијални кандидат за ступање у ЕУ. Све је дубљи јаз и на украјинској политичкој сцени. Тако да Варшави човек не може да позавиди на предстојећем самиту „Источног партнерства“. Може се испоставити да је „Украјински гамбит“ очигледно губитнички.
