Усташко партизанска сарадња против Срба и Италијана: О комплексу концентрационих логора Госпић – Јадовно – Паг (видео)

Овај комплекс концентрационих логора, познат и под називом Госпићка група логора (Госпић, Јадовно, Паг), у који се са читавог простора НДХ допремају Срби и Јевреји ради уништења, уз сарадњу државних, војних, полицијских, партијских органа, формиран је од стране државног органа — полицијске управе. То је био први организовани ликвидациони комплекс логора намјењен искључиво за уништење читавих националних, вјерских, расних и етничких група Ови логори нису имали, као неки каснији, нити одредницу “радни”. Били су искључиво у функцији уништења. Они су формирани и обавили већи дио своје функције и прије било каквог отпора “нелојалног” становништва, што је очигледна потврда намјере да се униште одређене етничке или вјерске заједнице, што и представља битан елеменат из дефиниције геноцида.

[youtube url=”https://www.youtube.com/watch?v=COtqovh62so”]

Овај систем логора и стратишта, на самом почетку постојања НДХ, док још није било оружаног отпора, представља почетак планираног и спроведеног геноцида над српским народом и Холокауста Јевреја.

У казниону Окружног суда Госпић, коју ће претворити у логор, усташе су почеле да доводе похапшене Србе из Госпића и читаве Лике већ 11. априла 1941. Прилив похапшених и допремљених у Госпић током маја и јуна био је сваким даном све већи, а изградњом комплекса усташког логора Јадовно, транспорти са похапшеним Србима, Јеврејима и “непоћудним” Хрватима стизали су у Госпић из свих крајева Независне Државе Хрватске.

Свакодневно довођење великог броја људи на губилишта логора Јадовно почело је почетком јуна и трајало све до 21. августа 1941. године. Почетком јула концентрациони логор у Госпићу оспособљен је да дневно прихвати и до 1000 заточеника. То потврђује и Налог Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ од 8. јула 1941, жупским редарственим равнатељствима, да све „гркоисточњаке” (Србе), па и оне који су прешли на католичку вјеру после 10. априла 1941. године, шаљу у Госпић на диспозицију Жупског редарственог равнатељства у Госпићу. Равнатељ усташког редарства НДХ Божидар Церовски издао је 23. јула 1941. окружницу свим великим жупама и усташком повјереништву за Босну и Херецеговину, којом наређује притварање Срба, Јевреја и комунистички настројених лица и њихово отпремање у концентрациони логор Госпић, а у другој захтјева да се у року од 15 дана изврши попис свих Срба, као и оних који су некад били православне вјере.

Јадовно је претеча јасеновачког система логора уништења, највећег на југословенским просторима. Ликвидација логора, због реокупације ИИ италијанске окупационе зоне, подразумјевала је и ликвидацију заточеника. Због краткоће времена и интервенција окупационе власти, извјестан број заточеника није ликвидиран, већ је упућен у друге логоре, највише у Јасеновац, и они управо чине његове прве заточенике.

Жртве комплекса концентрационих логора Госпић – Јадовно – Паг

Др Ђуро Затезало документује, на основу истраживања, 40.123 уморених лица у овим логорима за четири мјесеца постојања. Скоро 95% жртава су Срби, близу 5% су Јевреји, и нешто мање од 0,3% су Хрвати и други антифашисти. Саставни дио студије је и поименични попис са идентификационим подацима 10.502 жртве које је аутор успио идентификовати до 1990. године Срби чине 92%, од чега преко 10% су дјеца, преко 7% су Јевреји, међу којима је око 2% дјеце, нешто испод 0,8% су Хрвати и остали антифашисти. Међу уморенима је и поименично наведено 72 свештеника Српске православне цркве (међу којима и 2 владике). Највећи број уморених бачен је у крашке јаме. Истарско-далматински егзодус Протеривање етничких Талијана с хрватског приобаља и ближег залеђа, понајвише с полуотока Истре и града Ријеке након Другог свјетског рата. Ова су подручја дјеломично мјешовита, с талијанским, словенским, хрватским и другим етнијама. Истру заједно с Ријеком и дијелове Далмације заједно са Задром анектирала је Италија након Првог свјетског рата. На крају Другог свјетског рата бивши окупирани талијански територији у Истри и Далмацији постали су дијелови Југославије сходно Паришком мировном уговору из 1947. уз једини изузетак опћина Муггиа (Миље) и Сан Дорлиго делла Валле (Долина).

Талијански извори спомињу мегаломанске бројке: тврде да је око 350.000 етничких Талијана морало напустити наведена подручја након завршетка фашистичке окупације . Службени податци из словенског Статистичког уреда потврђују да се између 1953. и 1961. број етничких Талијана који су живјели у Словенији — готово искључиво у словенској Истри и дуж талијанске границе — заправо повећао за готово 360%. Узрок несклада података није познат.