СТВАРАЛИ годинама, а вода им једног јутра у Обреновцу све однела. Сад се вратили на своја огњишта, у своја домаћинства, муку да исплачу. Никоме ништа од ствари, намештаја, гардеробе није остало. Глава на раменима, срећом, јесте.
Миломир Стевановић, човек у поодмаклим годинама, у гуменим чизмама лопатом избацује муљ и издигнути паркет из дневне собе. Све ствари разбацане по дворишту, део намештаја на гомили испред капије, чека да га одвезу на депонију. Гледа у недавно купљени уништени тросед, каже “није на њему ни преспавао”.
Супруга Гроздана му помаже, па се заплаче.
– Јесам ли ти рекао да не плачеш – кори је нежно Миломир.
– Како да не плачем кад немам ништа – правда Гроздана своје сузе.
Сместили су се код кћерке у Барич, ту преспавају, а по дану дођу да чисте своју кућу у Улици војводе Бојовића 16.
– Да не верује човек шта нас снађе. Голи остасмо за један дан – јада се Гроздана. – Чизме још носам, у њима сам изашла и воду прегазила. Немам у чему ни да спавам. На мени, ево, туђа хаљина, узела од прије.
Гледају се Стевановићи, мисле како сад све то поново стећи, од чега купити. Очи причају, али међу собом то не изговарају наглас. Ваљда мање боли кад се оћути. Али плаши их будућност што долази. Куца на разваљена врата њиховог дома. Како живети и преживети.
БАРЕ
ПО Забрежју, Белом пољу, Вирагама, Гају још по двориштима има воде која од стајања несносно смрди. Језеро је и у насељима Тополице и Вашариште, иако се вода доста повукла. У том делу на уласку у град сада већ толико смрди да је врло тешко дисати без маске.
– Са нашом малом пензијом, ја не знам шта ћемо – рече, па дубоку уздахну Гроздана.
Супруг је гледа, па не рече ништа.
– Уочи ове несреће била нам пензија и ја одмах отишла да платим рачуне. Тако увек радим. Изби поплава и ми остасмо са 2.000 динара – жали нам се Гроздана. – Толико имамо до следеће пензије. Не можеш ни од деце да тражиш, кад су и њима мале плате, а имају и своје породице и трошкове.
Улица војводе Бојовића сва затрпана отпадом. Једва се кроз њу аутомобил провуче. И док је центар града поприлично очишћен, тај део Обреновца тек сад избацује своју невољу. У насеља Гај, Коцка, Забрежје народ се вратио тек пре два-три дана и сад износи све што је бујица сажвакала.
Душан Ђурић изнео пропали намештај из куће у Војводе Бојовића 20. Мерка стражњи зид, хоће ли се урушити или не. Дневна соба му се искривила, добила “стомак”. А кућу је пре коју годину купио на кредит. Има да је отплаћује, каже, до пензије.
– Тај зид је грађен од черпића и сад због воде попустио – прича нам Ђурић. – Ако се сруши, оде цела кућа. Пријавио сам комисији и сад чекам шта ће рећи грађевински инспектори. Мислим да се не може санирати, јер нема носећих стубова. Како одржати кров?
Са супругом и двоје деце сместио се код рођака у Београду. Сви спавају у једној собици. А хоће ли се икад више вратити у свој дом питање је, јер је становање у њему засад небезбедно.
ОБРЕНОВЦУ ТРЕБАЈУ КАМИОНИ
ОБРЕНОВАЦ је затрпан отпадом, јер се већина народа вратила и чисти куће и локале, а камиони које општина има не могу да стигну све да одвезу. Потпредседник општине Драган Блажић каже да им је то сад најургентније и да им хитно треба 50 камиона који би одвозили уништене ствари грађана на депонију. Свака гомила намештаја, гардеробе и осталих кућних ствари, која на сунцу одстоји неко време страховито почне да смрди, тако да се крај ње једва може проћи.
НАРОД НЕМА ШТА ДА ОБУЧЕ
СКОРО сви Обреновчани са којима смо разговарали остали су без гардеробе. Понеко је изнео само торбу ствари, да имају да се пресвуку пар дана. А у “Арени” и складиштима Црвеног крста стоје тоне гардеробе, коју су Београђани донирали. Надлежни морају наћи модел да Обреновчанима који су изгубили ствари у поплави доставе ту одећу и обућу, јер већина ових људи није смештена у колективним центрима, већ спавају код пријатеља и рођака по Београду, или по обреновачким зградама.
С. Ј. МАТИЋ, Новости
zar je ova nevolja za lajkovanje…