fbpx
Насловна / Безбедност / Аналитика / Велико померање моћи

Велико померање моћи

По први пут је амерички званичник дефинитивно обелоданио чињеницу да САД немају визију за будућност

Антонио Грамши је описао „interregnum“ као период  „у којем старо умире, а ново не може да се роди. (…) У интеррегнуму се појављују морбидни симптоми велике разноврсности“. У таквим периодима се ново третира као лудо, лоше и опасно за разматрање. Очигледно је да Британија тренутно пролази кроз такав интеррегнум: доба у којем елите које су некада „управљале“ политичким дискурсом (Мишел Фуко) унутар строгих консензуалних граница, откривају да су оне сада агресивно оспораване. Такви периоди такође подразумевају и моменте губитка разума у којим се границе и значење онога што је разумно мислити и чинити топе.

Парадокси интеррегнума се такође испољавају свакодневно: нпр. када демократски изабрани Доњи дом устроји себе против народног референдума, када се супротставља сопственим раније одобреним легислативним актима који су из њега изникли, па се чак поиграва и са рушењем принципа да влада врши извршну власт у замену за идеју да би променљиви, ефемерни парламент невладиних и партијски мешовитих посланика требало да управља земљом уместо владе. Међутим, такав парламент и даље не може да произведе алтернативу око које би могао  да се сложи. Заиста је бизарно, иако не и изненађујуће, што се може видети да је прави талас панике запљуснуо заговорнике останка Британије у ЕУ, суочене са шоком открића да нема једноставног решења

Слична врста психолошког шока је погодила културни естаблишмент и у Француској. Кристор Гилуји описује: „Елите су уплашене. По први пут постоји покрет који се не може контролисати обичним политичким механизмима. Покрет Жутих прслука није изникао из синдиката или партија. Он се не може зауставити. Не постоји дугме за гашење. Или ће интелигенција бити натерана да на прави начин разуме постојање ових људи, или ће морати да прибегне некој врсти меког тоталитаризма“.

УПОЗОРАВАЈУЋЕ ПИСМО

А ове недеље је форум у Давосу затресло писмо – које се вирално шири – од легендарног менаџера фондова и „пророка“ Сета Клармана, који је опалио пуцањ упозорења својим клијентима наговештавајући да би растућа свест о политичкој и друштвеној подељености широм света могла да се заврши економском катастрофом. „Не можете се понашати као да је све уобичајено упркос непрекидним протестима, нередима, штрајковима и растућим друштвеним тензијама“, написао је он, алудирајући на протесте Жутих прслука у Француској, одакле су се проширили на целу Европу. „Питамо се када ће инвеститори почети да обраћају више пажње на ово“, додаје он и закључује: „друштвена кохезија је суштински важна за оне који желе да инвестирају капитал“.

Кружење Клармановог писма додаје уље на ватру нелагоде која обузима глобалистички естаблишмент. А у корену овог страха се налази потенцијал за рушење два велика мита: оног монетарног и оног миленијарског о „Новом светском поретку“, који су изникли из покоља Првог светског рата. Идеја херојског, достојанственог рата је умрла заједно са генерацијом младића изгубљених на Соми и код Вердена. Рат више није био „херојски“. Постао је само одвратна кланица. Милиони су се жртвовали за некакву идеју „свете“ националне државе. Романтичност деветнаестовековног концепта „чисте“ националне државе је пукла, а на њено место је дошла вера (коначно покренута распадом Совјетског савеза) у „манифестовану судбину“ Сједињених Држава као „новог Јерусалима“ који представља најбољу наду човечанства за просперитетни, мање подељени, хомогенији, космополитски свет.

ПРЕКАСНО ЗА ЕВАКУАЦИЈУ

Обећање лако остваривог „просперитета за све“, постигнутог монетарним средствима (читај – масивним задуживањем), било је само нуспојава овог идеалистичког погледа. Данас више нису потребне било какве додатне „чињенице“ да подрже ову тезу – „монетарна средства“ су изневерила већину (односно француске „прслуке“ и Хиларине „беднике“), па тако сада чак и „пророчки“ менаџер фондова Кларман упозорава друштванце из Давоса да се „семе следеће велике финансијске кризе (или оне након ње) може наћи у данашњим нивоима задужености држава“. Он детаљно образлаже начин на који се готово свака развијена земља све дубље задуживала од финансијске кризе из 2008, што је тренд који би, како он каже, могао да доведе до финансијске панике.

Господина Клармана нарочито брине дуг Сједињених Држава, односно питање шта би тај дуг могао да значи за статус долара као светске резервне валуте и како би на крају могао да утиче на економију ове земље. „Нема начина да утврдимо колико дуга је превише дуга, али Америка ће неизбежно доћи до тачке у којој ће изненада скептично тржиште дуга одбити да наставља да нам позајмљује новац по стопама које не можемо да приуштимо“, написао је. „До тренутка када нас таква криза погоди, вероватно ће бити прекасно за евакуацију“.

Ова монетарна смицалица је одувек била илузорна: идеја да се право богатство може добити из надуваног дуга, да такво надувавање нема граница, да се сав дуг може и мора намирити, те да се прекомерни дуг има решавати додатним задуживањем – никада није била кредибилна. Била је то бајка. Она је створила секуларизовану веру у неизбежну, линеарну линију прогреса, која је рефлектовала хришћанско-миленијарско уверење о напредовању ка издашном и спокојнијем „крају времена“.

Године 2008, велике банке су биле на дан од пропасти. Спасили су их западни порески обвезници (јер су елите оцениле ризике финансијске пропасти као превелике), али је онда било потребно спасавати саме спасиоце, односно разне државе домаћине банака. Тако су оне поткресале социјалну помоћ, своје сигурносне системе и друго, како би поправиле сопствене поремећене билансе, након што су поправиле билансе банака.

ЉУДИ БЕЗ УЛОГА

Шездесет одсто становништва је доживело три ударца. Најпре првобитним мерама спасавања банака, потом мерама штедње које су уследиле, а онда и тиме што су централне банке наставиле са својим политикама надувавања вредности и трошења штедње. Суочено са овако тмурним околностима, шездесет одсто становништва је схватило своју немоћ, али исто тако је схватило и да нема шта да изгуби. То су људи који једноставно немају улог у овој игри.

Тај наратив – о лаком кредитном просперитету – био је западни наратив за читав свет у протеклим деценијама. Међутим, био је потребан „аутсајдер“ како би покренуо оно што је Вашингтон пост изврнуо руглу , а што је био најбитнији моменат прошлогодишњег Давоса. „Најбитнији“ просто зато што је указао на нешто тако очигледно. На панелу посвећеном теми како светски поретци пропадају, Фенг Шинхај – потпредседник главног регулатора хартија од вредности кинеске владе – је просто подсетио присутне на мрачну страну западне глобалне монетарне локомотиве: „Морате схватити да демократија не функционише добро. Потребне су вам политичке реформе у вашим земљама“. Додао је да је ово рекао „крајње искрено“. Упс! Кинески званичник је рекао оно што се не сме говорити…

Међутим, последице колапса глобално доминантног мита неизбежно прво почињу да се осећају на периферији. Оно што се понекад заборавља јесте да елите, нарочито у оним фалш националним државама које су настале из европског колонијализма након Првог светског рата, не само да су себе дефинисале кроз наратив да „нема алтернативе“ кредитном просперитету, него су се такође интегрисале у космополитску интернационалу – у богату елиту. Они су загрижени за овај мит и створени из њега. Одвојили су се од сопствених културних корена из којих су потекли, али тврде да „предводе“ у свом „свету“.

Пример тога би биле заливске земље. Наравно, када Давос „кине“, елите са периферије добију грип. А када постојећу кризу идентитета прати и предосећање долазеће финансијске кризе у центру, грип је жесток. Зато не чуди што страх периферних блискоисточних елита расте. Оне знају да ће било каква озбиљна финансијска криза на „чворишту“ означити њихов крај.

РЕМЕТИЛАЧКА ТАКТИКА

Ево једне важне ствари: говор Мајка Помпеа у Каиру није био важан због онога што је рекао о америчкој политици (а то је ништа). Уместо тога, он би се могао третирати као прекретница друге врсте. Његов говор је показао да је тридесетогодишња визија „Новог светског поретка“ мртва. Једноставно нема визије – никакве. Било је јасно да Помпео само вербално бије другу рунду америчког грађанског рата. А Џон Болтон је дефинитивно потврдио пропаст поменуте визије. Како Америка нема шта да понуди, окреће се реметилачкој тактици – нпр. санкционисању било ког бизнисмена или државе која доприноси обнови Сирије. У пракси ова тактика само додатно нервира америчке савезнике.

Неопажено је прошла још једна поента: са пропадањем идентитета и наратива који су успоставиле елите, друге културно-спиритуалне форме су већ устале да заузму њихово место. Стога, како је Мајк Влахос раније истакао, блискоисточне државе не слабе и не пропадају толико због реалних физичких претњи, него зато што су се пред космополитским идентитетом главног тока испречиле подједнако страствене и универзалистичке визије, често отелотворене у облику недржавних актера какви су Хезболах, Хашд ал-Шаби (снаге народне мобилизације из Ирака, сачињене претежно од шиита, прим. прев.) и Хути.

Они своје захтеве не уклапају у оквире либерализма или потрошачке економије и државе благостања из развијеног света, него их везују за реафирмисање снаге и суверенитета својих друштава. Као и за своје право да живе своје животе на свој, културно другачији начин. Они бујају тамо где су јаки захтеви за смислом и обновом друштвених вредности. На исти начин на који се показује да је Жуте прслуке тешко контролисати кроз обичне политичке механизме, тако су и ови „други“ недржавни актери показали да су у стању да се одупру контроли блискоисточних државних механизама који користе традиционалне западне алате. Меки или тврди тоталитаризам – ни један ни други није био потпуно ефектан.

Овде је реч о великом померању моћи и о великој промени саме природе моћи. По први пут је амерички званичник дефинитивно обелоданио чињеницу да САД немају визију за будућност, те да САД сада једино могу да делују реметилачки на Блиском истоку. Да, заливске земље су чуле заглушујући звук „празнине“. Исто тако га могу чути и земље са друге стране линије раздвајања – оне које никада и нису биле део тог „Новог светског поретка“. Није тешко предвидети где ће се клатно зауставити.

Превео Војислав Гавриловић

Извор Strategic-culture.org

Стандард.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Фанар против Светог Саве

4.6 (11) Потреси у Српској православној цркви се не смирују. Борбе за одржање светосавског јединства …

Кина објавила нови план за високо-технолошку производњу

3 (1) ПЕКИНГ – Кинеска влада је објавила нови план за развој високотехнолошке производње након …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *