Владимир Димитријевић: Вакцинисани и невакцинисани у потрази за истином

На нама је да, без разорних подела, разумемо једни друге и водимо разговор, полазећи од тога да ни медицина нема апсолутна знања, па је дијалог у потрази за истином о корони и вакцинама насушан

Као што каже Бјернар Олсен, на трагу Карла Попера: „Најближе што се може доћи до разлога задржавања једне хипотезе јесте да је она издржала бројне покушаје да се порекне. Сан о коначној научној истини мора се заменити захтевом за емпиријском проверљивошћу“[1]. Да и не говоримо о Паулу Фајерабенду, који је у свом огледу „Наука као уметност“, показао да су крајње рационалистичке, природне науке, својеврсни дискурси који немају и не могу имати универзално важење. Природне науке су више стил него истина: „Избор стила, укључујући и стварност, форму истине, критеријуме реалитета и рационалитета, људско је дело. То је социјални акт и зависи од историјске ситуације. […] Дакле, за или против наука одлучујемо се исто као што се одлучујемо за или против punk rocka са том разликом, дакако, што је при данашњем социјалном положају наука, одлучивање у првом случају пропраћено са много више приче, и, такође, много више буке“[2].

То је један од главних разлога због којих се „корона наратив“ стално мора доводити у питање – не да би се рекло како корона не постоји, него да би се видело шта је у позадини целе приче. Нема „апсолутне научности“ и не може бити никакве догматске позиције Кризног штаба. Дијалог, а не монолог, нарочито не монолог под маскама!

Шта изазива сумњу?

Наравно, сумњу у званични наратив широм света највише изазива покушај моћника да спрече свако другачије мишљење. Ево шта о томе каже др Слободан Рељић: „Зашто ли се Емануел Макрон наљутио што га је један власник билборда ставио као Хитлера? И не само наљутио? Тужио суду! Па то је сатиричан коментар на одлуку Макроновог парламента који тако брине о Французима да им је неким, на брзину склепаним законом, забранио приступ јавним местима – ако се не вакцинишу. А ово би могао бити и прилог јавној расправи о институционалном терору који се спроводи у стању „вакциналног фундаментализма“ у којем се безусловно искључује друга страна за било какав дијалог – ма ко то био.

Макрон је „демократским путем“ уклонио крајње озбиљне и квалификоване критичаре – врхунске научнике и лекаре, укључујући и вирусолога Лика Монтањијеа, добитника Нобелове награде за истраживања на вирусу ХИВ – и дао се на посао да с Билом Гејтсом и Џоом Бајденом „спасе“ свет. Начин на који се то ради многе асоцира на Четврти рајх.

А „спасавање света“ је отишло тако далеко да је и проналазач messenger RNA (mRNA) платформе за вакцину („Фајзерову“ и „Модернину“), амерички научник др Роберт Мелон, проглашен непријатељем првог реда јер је „недавно изашао у јавност са забринутошћу око сигурности увођења ове врсте технологије на масовном нивоу и неетичких начина на који се они промовишу“.

Е, неће га мајци! Википедија је одмах избрисала др Мелона из историјског одељка странице mRNA вакцине против короне, а његова лична страница на Википедији је уклоњена. Све референце на Мелона који је изумео технологију mRNA склоњене су и приписане разним институцијама.

Тај човек се, изгледа, нашао у истоветној позицији као проналазачи „цепања атома“ који су 1945. у трену схватили да ће њихове добре намере бити употребљене као средство за најмасовније убијање људи који се опиру настојању неког моћника да уведе ред у свету како га он замишља. (Наравно, то није геноцид!) Додуше, њих су шутнули као стару канту, али их нису избацили из енциклопедија.

Ово личи и на оне озбиљне прилоге недемократских чињења прокаженог Ј. В. Стаљина – кад с неке важне фотографије нестају људи који су до јуче ту припадали.

Што ли се Макрон љути? Па, наравно да нико не мисли да он стварно може бити Адолф Хитлер. Тај човек с карактеристичним брчићима био је злонамеран и моћан. Данашњи макрони су само злонамерни, а моћ је негде на другом месту. Овај Емануел, карикатура реалне моћи, то уосталом зна из искуства: ко га је ту довео и зашто.“

Управо масовност цензуре указује да са вакцинама и вакцинисањем против короне нешто није у реду. И људи то виде, широм света. И зато постављају питања.

Паника и поделе

Недавно ми је писао наш познати научник Миломир Степић:

„Поштовани пријатељу Владимире, Желим да нешто поделим са Вама у ове вреле дане. Да ли сам у праву или параноичан? Смишљено и систематски се форсира још једна оштра подела српског друштва. На вакцинисане и невакцинисане. Па вакцинисани хоће по сваку цену да натерају невакцинисане да се вакцинишу. По принципу: ако смо се ми прешли, нека се пређу и остали. Ако смо ми пристали да будемо „покусни кунићи”, има да то буду сви. Стигло се до тога да вакцинисани правници тумаче Устав тако да он наводно дозвољава увођење обавезног вакцинисања. На тај начин га тумаче првенствено зато што су вакцинисани, а не зато што су правници. Како се захуктава провакцинални пропагандни притисак, све ми се чини да ће невакцинисани ускоро морати да носе траке око руке. И вакцинисанима ће бити дозвољено, а невакцинисанима неће да уђу у продавнице, поште, школе, факултете, музеје, кафане, аутобусе…Für Juden, Zigeuner, Serben und Ungeimpfte (невакцинисане) – verboten!“

А људи који мисле, из целог света, схватају да питање короне није само медицинско, него озбиљно и захтевно питање које се поставља друштву у целини. Нарочито када су наша деца угрожена обавезним вакцинисањем.

Чувајмо се подела

Пошто је главна идеја непријатеља човечанства, и духовних и телесних, оно подели па владај, господари дискурса сада желе да нас тешком завадом поделе на вакцинисане и невакцинисане. Али, ми не смемо пасти у замку. Савремени светогорски старац Јефтимије о томе каже:

„Бринем се због поделе нашег народа. Партије су увек делиле и цепале народ на непријатељске групације. Црква нас уједињује у једно тело на челу са Христом. Чак и назив „Црква“ (старогрч. ἐκκλησία – сабрање) носи идеју јединства. Историја нас учи да је сваки пут након поделе народа уследила национална катастрофа. Сваки пут кад су непријатељи нашег народа смишљали зло пре тога су изазивали раздор међу људима.

Пре пада Цариграда приставши на лажно уједињење с па­пистима поделили су народ на присталице и противнике уни­је; пре катастрофе у Малој Азији – на монархисте и саборце Елефтериоса Ванизелоса; пре грађанског рата – на комунисте и присталице режима (грч. Εθνικόφρων); пре упада Турака на Ки­пар – на истомишљенике и противнике архиепископа Макарија.

У тим случајевима одлука се не састоји у потчињавању Истине заблуди ради погрешно схваћеног јединства, већ у са­мопрегорној борби за чување Истине која нас чини слободнима.

Потребни су нам покајање и молитва како би Бог окончао ово искушење. Свети Дух, Чији смо силазак недавно просла­вили, све позива на јединство.

Пошто је Он Дух Истине, нека нам открије сву истину о вакцинама!“

На нама је, пак, да, увек и свагда, без разорних подела, разумемо једни друге и водимо насушни разговор, полазећи од основне истине – ни медицина нема апсолутна знања и решења, па је дијалог у потрази за истином о корони и вакцинама не само могућ, него и насушан.

Опет и опет: ми нисмо ни АНТИВАКСЕРИ, ни ВАКЦИНАЦИСТИ. Ми смо слободни људи који дијалошки траже истину.

Наслов и опрема: Стање ствари

(iFam News – Србија, 16. 8. 2021)

---

[1] Бјернар Олсон: Од предмета до текста: теоријске перспективе археолошких истраживања, превео Љубиша Рајић, Београд: Геопоетика, 2002.

[2] Паул Фајерабенд: Наука као уметност, превела Бранка Рајлић, Сремски Карловци: Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића: Нови Сад: Матица српска, 1994.