Став

Владимир Умељић: ПИТАЊЕ: 30-40 : 123? ОДГОВОР – Српски скупштинари и резолуција о Јасеновцу

Ако ништа друго, тих 123 „највиших народних представника“ су исписали једно жалосно поглавље историје, од тада наиме могу да бирају шта им више пристоји – Рајсово „највећa незналицa“, „најнечаснији човек“, „штићеник политичара-странчара“ или пак „жариште трулежи и искварености“.

Поштовану и драгу госпођу Смиљу Тишму сам пре много година упознао и сретали смо се на разним манифестацијама у Београду, Бањалуци, Њујорку, Јерусалиму… Радило се увек, као што се може претпоставити, о Јасеновцу, тој не јединој, али најстрашнијој парадигми Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Радило се о култури сећања, без које један народ не заслужује више то име.

Наравно да смо се сваком таквом приликом ( и не само ми) при покушају дијалога са не-Србима на Западу, по правилу суочавали са одбојношћу, ниподаштавањем, релативисањем и порицањем Србоцида, но то никада није био разлог за одступање или чак одустајање од заступања истине.

Сад је њој допало а коме ће другом, већ једној, захваљујући Божијој милости преживелој тог земаљског пакла, да у Скупштини Србије предложи Резолуцију о осуди геноцидног убиства беспомоћних и невиних жртава, мушкараца, жена и деце у логору смрти тадашње хрватске државе.

А како су се поводом тога понели српски скупштинари тј. странчари?

Владимир Умељић: ПИТАЊЕ: 30-40 : 123? ОДГОВОР – Српски скупштинари и резолуција о Јасеновцу

Да ли је могуће да су они потврдили тачност и актуелност горке констатације великог Арчибалда Рајса из далеке 1928. године:

Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају (…) жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. (…) Ваш народ је велики љубитељ политичких или боље речено, страначких вођа (…) Тако су вам политичари искварили земљу. (…) А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је „штићеник“ политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу.”

Ову поразну квалификацију је, још једном, oн далеко пре Другог светског рата и Србоцида формулисао, али српски скупштинари су недавно све учинили да је потврде – 30-40 је гласало за резолуцију а 123 њих – не.

Они су остали немушти.

За неписмене, а ако је тај израз исувише груб, помогнимо се једним предивним старим српским изразом, за бесловесне, ти дословце немушти су дакле одбили да уграде један камен-темељац у културу сећања народа, који их је изабрао да га воде, штите и чувају. Они су исто тако дословце, одбили да подигну историјски споменик жртвама са највећег српског стратишта у историји на релативно малом простору и за релативно кратко време.

Како означити такво понашање и делање?

Тја, ако ништа друго тих 123 „највиших народних представника“ су исписали једно жалосно поглавље историје, од тада наиме могу да бирају шта им више пристоји – Рајсово „највећa незналицa“, „најнечаснији човек“, „штићеник политичара-странчара“ или пак „жариште трулежи и искварености“.

Мада, претпостављам, исти би се одлучили за „свемоћни политичари“.

Није нарочито болно, што је после тога само логично да се сви данашњи следбеници хрватских и босанско-муслиманских починилаца Србоцида (и геноцида над Јеврејима и Ромима) 1941-1945. грохотом смеју и осећају потврђеним у својој мржњи и презиру према „српској нижој раси“ и њеним парламентарним политичарима-странчарима, по принципу – какав народ, такви и његови предводници.

Није болно, јер на то смо навикли, да њихово ментално оздрављење није ни на видику.

Но болно је и за дубоки стид, да су ту срамоту изнедрили, још једном, највиши српски политички представници, који је народ изабрао да га воде, штите и чувају. Да ли ће се бирачи питати, колико је био промишљен њихов избор?

Владимир Умељић: ПИТАЊЕ: 30-40 : 123? ОДГОВОР – Српски скупштинари и резолуција о Јасеновцу

Карикатура Миланка Каличанина

Када су у педесетим годинама прошлог века Немци у источном Берлину пробали малу побуну против домаћих комунистичких и совјетских властодржаца, њихова врхушка је потом објавила: „Народ нас је разочарао!“ и тиме пружила још један доказ, да су игноранција и ароганција сестре-близнакиње.

На то им је Бертолт Брехт поручио: „А ви онда бирајте себи нови народ!“

Ми не можемо да бирамо неки нови народ, али можемо да бирамо другачије људе на важне политичке функције. Од ове 123-ојице нико није заслужио реизбор! Нећу ићи толико далеко, као недавно један коментатор, који је, иначе с пуним правом, написао да је то изгледало „као гласање у хрватском Сабору а не у Скупштини Србије“.

Но радо бих питао дотичне скупштинаре, да ли су икада чули за Никола Макијавелија и његов постулат о вредновању политичког делања: „Није важно шта неко каже или уради, важно је коме то користи.“

Јасеновачким новомученицима? Њиховим потомцима? Култури памћења?

Можда додуше овом последњем а у само негативном смислу у односу на њих саме, било да се човек приклони процени Арчибалда Рајса, било да се одлучи за могуће објашњење незнања, лењости, игноранције и ароганције, па у понеком случају шта више и злонамерности.

Овако или онако, они су листом пали на испиту минималне одговорности, морала и достојанствености. Како је могуће да их нико не позове на одговорност, да их медији не стављају непрестано на стуб срама? Зар наша историјска свест и самопоштовање заиста тако безнадежно заостају за Јерменима, Јеврејима, Ромима?

Зар је у том светлу заиста чудно да САД и остале „НАТО-демократије“ опуштено очекују да ће Срби раније или касније признати да је безакона агресија Запада и комадање остатка српских земаља био „цивилизацијски и за Србе заправо спасилачки чин“, да су  „злочиначки Срби извршили бесомучну агресију на њихове мирољубиве суседе и изазвали распад друге Југославије на крају 20. века“, да су „српски масакр невиних косовско-албанских цивила у Рачку и геноцид над невиним босанско-муслиманским цивилима непобитне, истините чињенице“, да је „неопходно темељно денацификовати Србе, променити им свест“?

Другим речима, како да очекујемо да нас било ко поштује, ако ми сами то не чинимо?

 

 

Споменик Петру II Петровићу Његошу у Андрићграду

Да ли је, да поставимо и то питање, ово поразно понашање српских савезних посланика заправо показатељ, да се са овим последњим, са променом свести већ добрано узнапредовало? Јер је Запад, за разлику од њих, ишчитао и схватио речи: „Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови“?

Дозвољавам себи, закључно, да поштованој Смиљи Тишми дам један предлог, како даље. А то је, да на свакој следећој седници Скупштине поново стави предлог Резолуције на гласање и заједно са часном мањином посланика почне своје излагање управо тим Његошевим безвременим стиховима, његовом судбоносном опоменом:

А ја што ћу, али са киме ћу ?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигдје никога…
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино !
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим !
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови…

Куда ћете с клетвом прађедовском?
су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?“

Можда се једном пробуде они, који „сном мртвијем“ спавају, ко зна?

Владимир Умељић, Покрет За Одбрану Косова и Метохије

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!