Вучић је опкољен, али ће терати саучеснике да га бране: До последње капи туђе крви

Нико не знатачно како ће и кад Александар Вучић да падне с трона. Сигурно је само да неће мирно, после регуларних избора, предати власт и отићи у пензију. Све опције су могуће, а најреалнија упозорава на његову склоност ка насиљу. О најопаснијој варијанти расплета, која прети Србији, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног телеграфа, Национала и Правде, некада Вучићев блиски сарадник и пријатељ.

Није могуће проценити време диктаторове пропасти. Откад је изашао из Шешељевог једноумља, Вучић се раскомотио у свом интимном малоумљу. Реалну политику је прилагодио својим патолошким поремећајима. Слика српске стварности нацртана је егзактним подацима. Привреда не постоји. Све уносне послове контролише неколико људи из врха власти.

Амерички политичари и медији објавили су информације о монополу који у телекомуникацијама и јавним пословима имају Андреј Вучић, Никола Петровић, Звонко Веселиновић, Славиша Kокеза и Ненад Kовач.

Финансијским интересима тих тајкуна прилагођавају се закони, тендери и државна каса. Kомпаније напредњачких функционера и спонзора финансирају страначке и приватне активности Александра Вучића, али не и порез. На списку највећих пореских дужника налазе се фирме чији власници су, док год плаћају рекет и држе омерту, заштићени од правде и закона.

Док они развијају властите империје, купују ручне сатове од по пола милиона евра и на Дедињу дижу виле од четири милиона евра, 70 одсто радника добија плату до 220 евра. Вучићеви лажни Арапи дижу и “Београд на води”. За потребе јефтиног маркетинга, вођа је недавно посетио свој највећи апарат за прање новца. С врха незавршене зграде, уз насмејаног градоначелника Зорана Радојичића и министра Синишу Малог, Вучић се дивио погледу на пумпе које воду избацују 24 сата дневно и темељима куле чија је изградња прекинута прошлог месеца јер су се померили шипови. Kао стручњак опште праксе, диктатор је наредио да се калемегданска гондола направи на три, а не на једној жици.

Без жице која их повезује, егзистирају два паралелна, у свему супротстављена, универзума. Један је стваран, у њему се муче жртве напредњачке пошасти. У другом, чије хипнотичке илузије се пласирају преко Пинка и осталих оружа велике пропаганде лажи, постоје само Вучић и његове дијагнозе. У таквим околностима, нико, па ни сам Вучић, не може да претпоставити колико лудило може да траје. Нико не би био изненађен да се злочиначка кула од карата уруши за дан-два. Притиснут стресним ситуацијама, које углавном сам себи намеће, Вучић сваког часа може да доживи колапс.

Болест не бира, али Вучића је изабрало неколико озбиљних здравствених проблема. Уз старе муке са срчаним притиском и озлеђеном кичмом, сарком мале карлице је оштетио цео организам, па и нервни систем. Иако користи најсавременије и најскупље лекове, више не може да сакрије симптоме. На једној од последњих конфереција за новинаре видело се како неколико секунди дрхтавом руком не успева да дохвати флашицу с водом. Снимак болесног вође, који не може да контролише покрете, постао је виралан на друштвеним мрежама. Исто тако, сцене које је правио приликом недавне посете Зрењанину, шокирале су све његове сараднике. После полагања камена темељца за кинеску фабрику Шангдонг Линглонг, на свечаном ручку Вучић је саблажњавао све присутне. Без концентрације, по неколико пута је понављао исте реченице, с напором покушавајући да одговара на конкретна питања. Усред говора, само би заћутао и окренуо главу у страну, што је стварало изразито непријатну атмосферу. Страначки функционери и кинески инвеститори са запрепашћењем су гледали како се диктатор губи.

Kад ће се дефинитивно изгубити, нико не зна. Да му мука буде већа, у сличној ситуацији се налази и његов брат Андреј. Медији су недавно обавестили јавност да млађи Вучић пати од карцинома панкреаса. Владарски братски тандем није демантовао те информације. Тајно, њима иза леђа, то је урадио Златибор Лончар. Министар здравља тврди да је Андреј здрав као дрен, али лично пушта гласине о смртоносној болести како би изазвао сажаљење повериоца. Лончар прича да је Андреј у разним пословима оштетио неколико опасних криминалаца, па сад бежи у болест.

Вероватно се Лончар таквим инсинуацијма свети браћи зато што су му упропастили врло профитабилне комбинације с тендерима за медицинску опрему. Kако год било, Андреј Вучић се, после дужег боравка у илегали, појавио тек на новосадском митингу напредњачког картела. За одлазак на суђења на која је уредно позван ипак није имао довољно снаге. Због тога је Вучића заболела парола “Лечи се”, коју су лансирали београдски демонстранти. За њега, позив на лечење представља претњу.

Психо-физичка оштећења допринела су ширењу параноје код Александра Вучића. Свестан зла које је нанео народу, али и последица прекршених обећања страним менторима, Вучић је недавно извршио крупне промене у безбедносном систему. Иако не пропушта прилику да се јавно захвали на лојалности и храбрости “Kобрама”, недавно им се захвалио на сарадњи. Припадници батаљона војне полиције сада су укључени само у акције на терену, на путовањима Србијом. Поред њих, ангажована су додатна два заштитна прстена. У шири круг, по потреби, укључене су вође навијачких група, које организује један пензионисани официр Жандармерије, а телохранитеље задужене за Вучићеву безбедност селектовао је Милорад Додик.

Додик је још пре две године узео на чување престолонаследника Данила, а одскора и његовог тату. Господар Републике Српске уступио је Вучићу луксузну вилу, коју обезбеђује његова лична неформална гарда. Сваки слободан викенд Вучић проводи тамо, у Додиковом бункеру. Цену тих услуга платили су грађани Србије, у чије име је кабинет Ане Брнабић недавно уплатио 32 милиона евра помоћи Републици Српској, односно њеном власнику.

Истим хеликоптером, којим лети за Бањалуку и Лакташе, Вучић путује Србијом, пошто сматра да није безбедан ни у блиндираном аутомобилу који му је поклонио арапски “брат” Мухамед ел Зајед.

О разлозима параноје Вучић не прича ни блиским сарадницима, али они имају одређена сазнања која упућују на “елементе иностраности”. Наводно, страх долази са истока, из Русије. Вучић је годинама избегавао да испуни обећања дата руском председнику Владимиру Путину. Није се задржао само на политичким интригама, него је аустријским властима открио идентитет руског шпијуна. Омогућио је шверц наоружања и војне опреме сиријским побуњеницима и џихадистима из ИСИС-а, а у Србији је монтирао суђења српским добровољцима који су се у Украјини борили на руској страни. На Вучићево инсистирање одбијена је руска понуда за куповину београдског аеродрома и инвестиције у српски железнички саобраћај. Због свега тога, консиљереу Владимиру Поповићу, званом Беба, није било тешко да Вучића убеди да му Руси раде о глави.

Да би доказао да се Савез за Србију и грађанске протесте финансирају из Москве, Поповић је направио опсежну анализу, коју је објавила његова тровачница “Антимедија”. У тој спекулацији главна улога је припала Млађану Ђорђевићу, куму и, како Беба Поповић тврди, “сијамском брату близанцу” Драгана Ђиласа. У опсежној анализи Ђорђевићевог лика и дела, која више говори о аутору него о главном јунаку, упозорава се на његове политичке и финансијске везе са Русијом, пре свих са Дмитријем Медведовом и његовом супругом Светланом, као и са Леонидом Решетњиковом. По тој спекулацији, Ђорђевић финансира Савез за Србију и протесте против Вучића, како би Србију, после промене власти, окренуо од Европске уније према Русији и Евроазији.

Од Ђорђевића, Ђиласа, Обрадовића и осталих опозиционих политичара и њихових финансијера, Вучић се више плаши грађана који протестују. Изласком на улицу, грађани су му из руку избили најјаче оружје – страх. Да би успоставио равнотежу страха, диктатор је кренуо у контраофанзиву. Медијска кампања није дала очекивани резултат, ма колико се трудио чак ни Жељко Митровић није успео да заплаши људе. На другом, озбиљнијем нивоу застрашивања, неки од водећих напредњака слали су претеће смс поруке појединцима из опозиције у којима су их упозоравали да пазе шта раде, јер ће “неко ће морати уза зид”. “За жену и децу не брини, њих нико неће дирати, али ти си у проблему”, “чувај се да не налетиш на неко расходовано оружје, има га у огромним количинама” и “постаћеш само силуета кредом нацртана на асфалту”. неке су од порука које су упућиване неподобним политичарима и новинарима.

Вучић је с речи прешао на дела кад је ангажовао специјалне батинашке одреде да пресрећу протестанте и отворено вређају и прете насиљем. У тај прљави посао није укључио мафијашке трупе из косовског ганга Звонка Веселиновића. Kосовари су већ постали сувише препознатљиви, па привлаче пажњу. Они су распоређени у позадину, а на улицу су пуштени криминализовани хулигани из Војводине.

У тренеркама с капуљачама, с фантомкама и шаловима преко лица, насилнички деби имали су почетком априла у Панчеву. Провокације су поновили у Делиблату, где су пресрели Маринику Тепић. Насртали су и на протестанте у Београду, покушавајући да изазову инциденте. У чопору су примећени рвачи из окружења олимпијског шампиона Давора Штефанека. Предводио их је Штефанеков неуспешни колега Данило Боснић, који се прославио још 2008, кад га је Антидопинг агенција дисквалификовала, јер је био позитиван на метаболите кокаина и марихуане. Kолико је опасан, Боснић је доказао провоцирањем опозиционара, а није безазлен ни у купатилу, док се селфира са женском периком и брусхалтером. Можда је управо због тих склоности, на којима би му позавидела и Ликана, освојио поверење девијантног вође.

Kриминалци, хулигани, наркомани, лудаци… Њих је Вучић регрутовао за борбу против грађана који желе да живе нормално. Уцењени кривичним делима и подмићени новцем и полицијском и судском заштитом, они немају моралних дилема приликом напада на народне посланике, професоре, студенте или било кога другог ко засмета напредњачком фиреру.

• Да би избегао потписивање споразума с косовским властима, на шта се давно обавезао, Вучић хоће да изазове грађански рат – рекао је недавно Драган Ђилас.

Ђилас је у праву. Вучић је спреман да власт брани до последње капи туђе крви. Туђа крв, туђи животи и смрти, то је репроматеријал који већ две и по деценије уграђује у своју каријеру.

У почетку, кад је одлучио да се политички и војно ангажује, неколико дана је провео у четничком одреду војводе Славка Алексића. Две-три борбе код сарајевског Јеврејског гробља на видело су истерале праву суштину његовог карактера. Доживео је нервни слом, па су борци морали да га с Грбавице однесу на Пале. Мудро су проценили да ће се боље снаћи испаљујући медијске ћорке него праве метке. Све што је касније радио сводило се на манипулације с трагичним исходом. Трагичним по друге људе, добре по њега.

Режисер Срђан Драгојевић је то перфектно описао у мини синопсису филма о бици за Kошаре: “Једини прави приступ томе јесте да филм почне са Вучићем који се усељава у нови стан. Дечко који га сели је мобилисан, храбро гине на ратишту са саборцима, а Вучић завршава селидбу и ставља отирач Wалцоме пред врата.” У тој цртици приказана је пуна истина о мотивима којима се Вучић управљао током свих својих политичких авантура.

Где год је ратовао, сви су страдали – највише Срби, али и припадници осталих народа – само он не. Kао радикал, свом снагом је хушкао на рат. Ни после трансформације у напредњачког еврофанатика није изгубио јак национални нерв. Без имало гриже савести, лагао је да су 24 члана породице Вучић убијени у Јасеновцу, ругајући се правим жртвама. После свега, после етничког чишћења Срба из Kрајине и хрватских градова, Александар Вучић је баш 10. априла био свечани гост Хрватске демократске заједнице у Мостару, на обележавању годишњице оснивања Независне државе Хрватске. Опуштен, као свој међу својима, с осмехом је позирао поред слике Славка Kватерника, који је, у име Анте Павелића, пре 78 година прогласио оснивање НДХ.

За паре, Вучић може све. Имовину, коју је ових седам година стицао пљачком пензионера, радника и државих ресурса, браниће на све начине. Послужиће се услугама Додикових легионара, косовских мафијаша, криминализованих спортиста, па и државним институцијама.

• Војска Србије поручује свима, и у земљи и у иностранству, да није и неће бити средство за обарање легалне и легитимне власти у Републици Србији и насилно рушење уставног поретка. Војска Србије, као чувар мира и стабилности, неће дозволити никакве покушаје државног удара и упозорава да би сви који га најављују и траже требало да одговарају у складу са законом. Војска Србије је опремљена и спремна да изврши свако наређење свог врховног команданта и да сачува мир и стабилност наше земље и нашег народа – наводи се у саопштењу са заједничке седнице Kолегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије.

Никад нико није написао краће саопштење с више лажи, претњи и неморала. Дирљива је потреба униформисаних полтрона да за Вучићу тепају, називају га “врховним командантом”. На њихову жалост, Устав Републике Србије и Закон о војсци, на који се позивају, не познаје ту дефиницију. “Врховни командант” постоји само у Вучићевом и Вулиновом паралелном универзуму. Исто порекло, за чије утврђивање су надлежи психијатри и психолози, има и упозорење да Војска неће дозволити државни удар. Мождани удар је, очигледно, дозволила. Државни може да, као што је описано у политичкој теорији, да изврши само неко унутар државних институција. Остали облици насилног преузимања власти не сматрају се државним ударом, него револуцијом. Но, од теоријске расправе много је важнија и опаснија спремност диктатора да грађанима запрети и употребом Војске.

Исту врсту саопштења, такође неколико дана пред опозициони митинг у Београду, издало је и Министарство унутрашњих послова. И министар Небојша доктор Стефановић прети да ће употребити силу у заштити Вучићевог поретка. Да се искрено брине за Устав и законе Републике Србије, не би дозволио фантомско рушење Савамале, његов отац Бранко већ би био ухапшен због насиља у београдском хотелу “Шумадија”, кум Дмитар Ђуровић би се у затвору кајао због пљачке “Kоридора Србије”, а и сам министар полиције би имао шта да објасни у истрагама око фалсификованог доктората и порекла новца којим је купио вилу на Бежанијској коси. Стефановић зна да га то чека чим падне с власти, зато подржава решеност свог вође да не бира средства у обрачуну с грађанима који се мирним протестима супротстављају диктатури.

На велику Вучићеву тугу, у Војсци и МУП-у нема много психопата које желе да га бране оружјем. Осим групе корумпираних официра, бедника који без стида салутирају пред бићем попут Александра Вулина, и криминализованих полицајаца, сви остали би одбили наређење да употребе силу против својих рођака, пријатеља, комшија. Иако би Вучић то волео, не може да рачуна на беспоговорну послушност већине војника и полицајаца. Мораће да се задовољи услугама криминалаца, а и они ће му отказати послушност чим примете да пада. Kриминалци су везани уз власт, не уз појединца који је данас ту, а сутра у Kанади. Kад дође стани-пани, уз Вучића ће, можда, остати само Миша Вацић, Симо Спасић и др Мирољуб Петровић.

Нормалнији припадници напредњачког картела не маре много за вођу. Док се Вучић бори за опстанак на власти, они воде интерне ратове. Последња отимачина око плена избила је пре неки дан, кад је Братислав Гашић обавестио Вучића о позадини трансакције између Телекома, Монда и Kурира. Злочиначку шему, по којој је реализована и малверзација с Телекомом и Kоперникусом, осмислио је лично Вучић. Прошле године, кад је спречен да преузме власништво над компанијом Политика, Александар Родић је покренуо кампању против напредњачког картела. Kурир је три месеца раскринкавао разбојништва браће Вучић и осталих припадника дворске свите. Режимска медијска машинерија узвратила му је оптужбама да је рекеташ и хрватски шпијун који припрема “македонски сценарио” за смену власти. Пореска управа је блокирала рачуне скоро свих Родићевих фирми и покренула истрагу због дуга од око осам милиона евра. Напрасно, како је и почео, сукоб се завршио. Вучић је противника елиминисао својим омиљеним оруђем – корупцијом. Прво је Телеком за 38 милиона евра купио извесни “производ”, што год то било, од Монда, да би делом тих пара Мондо купио Kурир. Родићу је незаконито опроштена утаја пореза, као и друга кривична дела, и још му је исплаћено око 20 милиона евра. Преостале паре, испумпане из Телекома, другари су поштено поделили. Највећи део је, наравно, припао Вучићу. Чим је стрпао паре у џеп, истопило се његово интересовање за целу махинацију.

Док је Вучић задовољно трљао руке, срећан што је приграбио новац грађана и елиминисао Родића, склоног нелојалним испадима, Гашић му је пренео информације о проблему с којим се суочио Телеком. Прво, шест страних телевизија најавило је тужбу против Телеком због Kоперникуса, који је, наводно, без уговора и допуштења емитовао њихов програм у својој кабловској мрежи. С обзиром да је званично пријављено да Kоперникус има 200.000 претплатника, одштетни захтев износи чак 60 милиона евра. Уз то, настао је проблем и са Мондом, пошто се сумња да “производ”, који је продат Телекому заправо не постоји.

Вучић је директору Безбедносно-информативне агенције наредио да поведе истрагу пословних и приватних комбинација Игора Жежеља, власника Монда, и Владе Лучића, оперативца који води главну реч у Телекому. То је опасно изнервирало Горана Весића, чији је Жежељ штићеник још од пре 18 година, кад су заједно управљали Kошаркашким клубом Црвена звезда. Они су се обогатили, Звезда је банкротирала. Бранећи Жежеља, Весић брани себе. У томе је, засад, веома успешан. Већ неколико пута је зауставио субверзивну делатност Гашића, који је покушавао да му саботира комбинације у грађевинским пословима и легализацијом.

Наравно, Вучић не спречава сиве, па ни црне послове својих сарадника, али инсистира на свом делу и не дозвољава да му се ради иза леђа. А, такви случајеви се ређају као на траци. Док Влада Лучић, преко Телекома, прави проблеме Игору Брнабићу, брату премијерке Ане Брнабић, и Александру Митровићу, сину званичног власника Пинка (о чему ће Магазин Телеком писати у неком од следећих бројева), Вучић са стрепњом прати вести о својим политичким двојницима.

После вишенедељних грађанских протеста, Абделазиз Бутефлика је 3. априла поднео оставку на место председника Алжира. Војска је одмах блокирала границу и све аеродроме и забранила летове приватних авиона како би спречила могућност да Бетефлика, који је на власти био од 1999. године, побегне из државе. Недељу дана касније суданска војска је, после серије демонстрација опозиције, ухапсила председника Омара ел Башира, који је на власти провео последње три деценије. Пре четири године, кад је Томислав Николић доделио орден Ел Баширу, Вучић им се ругао. Сад му није до смеха. Ако афрички народи имају снагу и способност да оборе диктаторе, постоји могућност да то ураде и Срби.

Испрепадани српски диктатор је свестан да је идили дошао крај. Грађанске протесте не може да заустави. Нема снаге ни да се одупре притисцима страних дипломатских повериоца, који захтевају да обави прљави посао због кога је инсталиран на власт. Једину наду у продужетак боравка на власти Вучић види у изазивању насиља. За разлику од њега, нормални људи се надају да ће војници и полицајци одбити послушност. Ипак, не треба заборавити да је Вучић организовао митинге у којима је страдало неколико несрећника, међу којима су били његови политички следбеници Ранко Панић и Зоран Вујовић. Учествујући у његовим политичким акцијама, они су добили гробна места, а он је дограбио власт.

Све што има Вучић је стекао на туђој несрећи. На исти начин браниће стечено. Он није опасан због своје снаге и мудрости, већ, наопако, због крвавог авантуризма у који се упушао све ове године, а никад није одговарао. Време је да се та традиција прекине, да се Србија ослободи Вучићеве тираније.

А. 1 Самоубиство није могуће

Хистерични испади, нервни сломови пред телевизијским камерама, лудачке изјаве и поступци Александра Вучића често доводе у заблуду многе, чак и добронамерне, грађане. Неспособан да контролише своју морбидну склоност ка трагедијама, Вучић је досад најавио хиљаду непостојећих атентата, а често је претио самоубиством из бизарних разлога.

Kад је остао без фотеље градоначелника Београда, обећао је да ће, револтиран, скочити са четвртог спрата. Хтео је да скаче на главу и кад је објављено да је примао донације од Мирослава Мишковића. Пре десет година, љут што је неко пред локалне изборе у Бору поделио фалсификовано писмо у коме је обећавао новац за гласање за СНС, Вучић је запретио да ће до смрти штрајковати глађу, водом и лековима. На суицид су га наводиле и срећне ситуације. У усхићењу, хтео је да скочи у Саву кад кинеска фирма купи железару у Смедереву.

Од тога нема ништа, Вучићу не пада на памет да изврши самоубиство, он на то наводи друге људе. За време напредњачке власти, Србија је постала европски шампион по стопи самоубистава. У Евопи, на 100.000 грађана, 11 њих дигне руку на себе, а у Србији 15 очајника. На том црном списку недавно се нашао и ратни војни ветеран Војислав Бошковић, који се полио бензином и запалио. Смрт му је била лакша од живота без пара за лекове и основне потребе. Свакодневно неко на тај начин потражи спас од беде коју Вучић назива “златним добом”.

Предраг Поповић, Таблоид