Вучић, кловн у улози диктатора

Александар Вучић је мудар политичар, за сваки проблем нађе решење. Храбро се бори против криминала и корупције. Под контролом држи све тајкуне, који га мрзе јер немају повластице, морају да поштују законе и уредно плаћају порез. Грађани схватају да им је само он, пожртвованим радом од јутра до сутра, обезбедио бољи живот и перспективнију будућност. Колеге из Српске напредне странке безгранично му верују, слепо га следе и извршавају наређења. Страни државници га искрено воле, а како и не би кад је он први политичар из балканског тамног вилајета који с њима сарађује на равноправној основи, као прави пријатељ, без лажи, превара и уцена.

Узалуд такву слику пласирају Пинк и „Информер“, чак и Вучић зна да разликује машту од реалности. Колико год био ментално поремећен, диктатор није глуп. Свестан својих бројних и трајних ограничења давно је научио како да их прикрива. Живот га је на то натерао, његова приватна биографија и политичка каријера представљају само збир срамних понижења.

Ако је пре уласка у Српску радикалну странку и био нормалан, под Шешељевом тортуром брзо се променио. За испуњење личних амбиција и успон у страначкој хијерархији било је неопходно да се одрекне сваке врсте достојанства и да с осмехом прихвата шиканирања јуродивог вође. То је и радио. Трпео је најпримитивније увреде, сплетке и подметања. У Шешељевом присуству глумио је понизност, а није се променио ни после вођиног одласка у Хаг. У лето 2007, кад је Шешељ прихватио захтев Бориса Тадића за промену изборног система на локалу, чиме је уништена његова тадашња највећа жеља да постане градоначелник Београда, Вучић је стиснуо зубе и јуначки поднео ударац, уверавајући и најближе сараднике да је та одлука донета како би се спречила Маја Гојковић да победи на изборима у Новом Саду. Као права дама, пао је, отплакао, подигао се, поправио шминку и сачекао време за освету.

У сваком смислу кабасти Шешељ увек је имао снаге, воље и предаторске енергије да злоставља сараднике. Колико је испао комичан, покушавајући да га имитира, Вучић се уверио у пракси, не једном. Први пут је пао на испиту 1995. кад је добио задатак да прети Слободану Јовићу, посланику који је напустио СРС и формирао своју странку. Недуго по његовом одласку из радикалског друштва, убијена је његова супруга Параскева. Јовић је отворено исказивао сумњу да је за тај злочин одговоран Шешељ. Несрећни Вучић је преузео на себе обавезу да ућутка издајника.

Заседу му је наместио уз помоћ тадашње девојке Ксеније Јанковић, новинарка „Српске речи“. Она је Јовићу заказала интервју у посластичарници „Кармен“. Два минута после ње, на састанак су банули Вучић, Маја Гојковић и Стево Драгишић. Уверен да је много опасан, млади Шешељев емисар сео је насупрот Јовића и сасуо му у лице гомилу увреда, псовки и претњи.

– Вучићу, у праву си кад кажеш да радим за Удбу. Ево, у ташни имам документацију која ће бити довољна да твог тату Анђелка и тебе отера у затвор. Шта мислиш, колико ћеш издржати са криминалцима у ћелији? Да ли знаш шта ће сваки од њих да ти уради за ситне паре или за излазак на викенд? Кад те они обраде, више никада нећеш бити исти. Да ли си ме разумео? – мирно је рекао Јовић.

Није добио одговор. Вучић је спустио главу на дланове, предисао неколико минута, устао и, тетурајући се, изашао из посластичарнице.

Временом, Вучић је растао, макар у својим очима. После бомбардовања, у лето 1999. године, у шешељевском маниру извређао је Гордану Поп Лазић. Безазлену препирку прекратио је хистеричним урлањем и ултиматумом „она или ја“. Да би га вратио на место које му припада, Шешељ је одмах одлучио: „Она“.

Смак света за лабилног агресивца. Напустио је странку, али и породицу. Оставио је Ксенију и двогодишњег сина Данила и сакрио се у једном манастиру недалеко Београда. Монах Иларион му је дао много корисних савета и књигу Томе Кемпијског „О угледању на Христа“. Уместо у ту литературу, Вучић је више поверења имао у новине. Преко две новинарке пласирао је најаву да напушта СРС и прелази у Демократску странку. Џабе, Шешељ није попустио. Очајан, Вучић је опет потурио Ксенију да вади кестење из ватре.

– Супруга Александра Вучића, Ксенија, контактирала је с Војиславом Шешељем, који јој је рекао да је Вучић „пукао сасвим“ и да је због њега атмосфера у странци неподношљива. Сукоб је избио, додао је, када је Вучић увредио најближе Шешељеве сараднике који су се затекли у кабинету и након расправе напустио канцеларију и рекао да даје оставку. Шешељ затим каже да не може више да му буде „дадиља“. На крају, уз напомену да му је сам Вучић признао да је прешао на строги пост и да има свог духовника, Шешељ је рекао да је разочаран причама да Вучић прелази у ДС. Уз стално захваљивање Шешељу за све што је учинио за њих, Ксенија се сложила да с Вучићем нешто није у реду, али је негирала да ће прећи у ДС – наводи се у депеши Центра Ресора државне безбедности, која је написана на основу прислушкиваног разговора између Шешеља и Ксеније Вучић 20. августа 1999. године.

Изгледа да је строги пост дао резултате. Вучић је, сав скрушен, згужвао капу и вратио се Шешељу у загрљај.

Последице су остале до данас. Као некада радикали, тако га и данас водећи напредњаци сматрају искомплексираним колериком. У свему наопак, Вучић је ауторитет неприкосновеног вође почео да гради јавним понижавањем и потцењивањем сарадника. У прво време, док су га гледали како на конференцијама за медије урла и прети, многи новопридошли напредњаци, па и разни тајкуни, поверовали су да је заиста толико опасан колико је смешан. Није им требало много да схвате с ким имају посла.

Међу онима који га дуже и боље познају истиче се Игор Мировић. У време пуча међу радикалима, Мировић је најзаслужнији за организовање СНС-а у Новом Саду и Војводини. Међутим, уместо да га награди за те заслуге, Вучић га већ три и по године замајава бесмисленим обећањима и држи га даље од политичког утицаја и пословних комбинација. Мировићев пад у немилост изазван је владаревим страхом од конкуренције, а нарочито личним анимозитетом. Знајући да му, док се околности не промене, нема просперитета у СНС-у, Мировић намерно иритира Вучића. И то ради јавно, пред осталим слугама.

Сав театралан, као Џон Вејн у салун, Вучић би ушао у конференцијску салу, на састанак Председништва СНС-а.

– Где си, мали? – добацио би Мировић.

Усред Вучићевог монолога, пуног мудрих ставова, Мировић би се насмејао и наругао: „Опусти се, мали, немој само да кукаш. Мораш да нађеш девојку да те излечи од нервозе…“

Кад би то рекао Небојша др Стефановић, добио би по носу. Међутим, диктатор нема храбрости да дрекне на Мировића, може само да предише и колута очима.

Озбиљније последице по Вучићев ауторитет оставља самовоља Петра Панића. Кум Пана не провоцира вођу, али и не мари за њега. Као послушан војник, увек је спреман да изврши наређења тренутног команданта, било да је у питању куповина гласова на изборима или тортура над политичким противницима. Ипак, Пана је аутономан бизнисмен из сиве зоне, поштоваће ауторитет вође све док има конвертибилни или неки други лични интерес. Ако дође до конфронтације, бивши члан земунског клана направиће лак избор, урадиће оно што је њему воља.

Први изборни успех Српска напредна странка направила је у јесен 2009, кад је освојила власт у општини Вождовац. Где је власт, ту је Пана. Неформални господар Вождовца тада је бацио око на једну лепу напредњачку активисткињу. Као што је и обичај у свету из кога је поникао, Панић јој је дискретно објаснио како стоје ствари: „Дај пичке, добићеш посао“. Уплакана девојка одмах је ођурила у Вучићев кабинет. Кроз сузе објаснила му је да то није у реду, вредно је радила у кампањи, сада тражи само оно што јој је обећано, нема смисла да је неко уцењује и то на тај срамни начин… Вучић ју је, пођеднако тужан и скрхан, саслушао и, на крају, предложио да се смири и да буде стрпљива, наћи ће се већ неки посао за њу кад-тад.

– Па, што не назовете тог Панића и не наредите му да ме не уцењује? – питала је девојка.

– Ја да га зовем? – избезумио се Вучић од страха. – Шта ти хоћеш од мене? Па, нисам ти ја тражио пичке, него Пана, реши то сама с њим…

Вучић с Панићем није решио ни инцидент до кога је, баш у то време, дошло у његовим дневним новинама „Правда“, које сам тада ја уређивао.

Грешком техничког уредника из једног броја изостављено је неколико реклама. Сутрадан, преплашени директор Ђорђе Минков обавестио ме да је званични власник „Правде“ Никола Петровић много љут због пропуста и да захтева да буде кажњен онај ко је то изазвао.

– Колико су плаћени ти огласи? – питао сам.

– Ни динара, то Никола чини услугу својим пријатељима, па им пушта бесплатне рекламе…

– Новинарима плате касне по пет месеци, а газда Џони је љут јер није частио своје другаре. Па, неће моћи…

Наредио сам техничком уреднику да убудуће не објави ниједну рекламу која није плаћена. Тако је и урађено. Међутим, сутра ујутру, у цик зоре, позвао ме Петар Панић.

– Друже, што си ми избацио оглас, сад ми је сезона, то ми треба…

Сазнао сам да је Панић власник виле „Јелена“ у Бањи Врујци (апартмани, собе, базен, теретана, ђакузи, кафе-посластичарница, телефон 064/444-333-9). Објаснио сам му зашто више нећу да је објављујем.

– Ма, ко јебе Николу, пусти ми рекламу… – љубазно је замилио Пана.

Не само што сам му учинио ту услугу, него сам га и частио преко целе стране. Наравно, следећег јутра је закукао Вучић:

– Што рекламираш хотел оном лудаку? Он ништа не плаћа, а зна да нас тако може увалити у проблем с финансијском полицијом. Ето, какав је то криминалац… Даш му прст, он узме целу руку…

Нећу овде да цитирам све остало што је Вучић рекао о свом куму Панићу. Они добро знају шта мисле један о другоме.

Вучић још горе мишљење има о сарадницима који су се у напредњачки картел уденули пред или по доласку на власт. Као да је државне функције наследио од тате Анђелка, уверен је да лично њему дугују сви који су промовисани на министарска или директорска места. Заузврат тражи апсолутну послушност. Чим посумња у нечију јерес, одмах покреће кампању преко Владимира Ђукановића, Драгана Ј. Вучићевића, Жељка Митровића и сличних мултимедијалних кербера.

Опет, слаба вајда. Кроз блато већ три године провлачи Томислава Николића и његову породицу. Сатанизација је почела ругањем с купљеном дипломом, Драгичиним модирањем и Радомировим бахаћењем, потрагом за Томином ванбрачном децом, а недавно је ушла у финале оптужбом да и председник Србије учествује у државном удару. У акцији свргавања премијера, како кажу његови гласноговорници, значајну улогу има и Зорана Михајловић. Колико те оптужбе погађају двоје завереника показује анегдота коју шири уредник једног београдског недељника.

С Вучићем у друштву, тај уредник је, наводно, дошао у Председништво, на договорени састанак с председником. Ушли су у кабинет и затекли Николића и Михајловићеву.

– Томо, увек си окружен сексепилнијим рибама него ја – нашалио се новинар.

– Па, грешиш – узвратио је Тома.

Увређен, Вучић се без речи окренуо и отишао, вероватно у тоалет да поправи руж на уснама.

Од Српске напредне странке Вучић је направио интересно удружење похлепних конвертита. Сваки истакнутији функционер формирао је лични феуд у коме не дозвољава приступ никоме, па ни свемоћном председнику партије. У свим општинским одборима траје рат супротстављених фракција. Неспособан да реши те проблеме, Вучић је у више од сто одбора поставио координаторе из страначке централе, за које локални моћници маре колико и до Ћипуљића.

Ауторитет вође најбруталније је поцепао Братислав Гашић. Дуго је важио за једног од највернијих Вучићевих следбеника, али идила је пукла кад је признао да воли новинарке које лако клекну. Диктатор се згрозио над тим простаклуком, неупоредиво безначајнијим од његових увреда на рачун двојице новинара које је назвао „олошом и шљамом најгорим на свету“. Да би освојио неки поен код бедника који се сматрају независним новинарима, одмах је најавио Гашићеву смену с места министра одбране.

Међутим, Бата Сантос је одлучио да не клекне, бар не лако. Оставку није поднео ни после хеликоптерске несреће у којој је изгубљено седам живота, па неће ни сада. Без оставке, премијер мора да покрене расправу у Скупштини, а то ће искористи опозиција. Притиснут уза зид, Вучић се ућутао, а Гашић се понаша као да ништа није било, министарством одбране управља као и пре.

Напредњаци о том случају гласно ћуте, баш као и о Саши Мирковићу, посланику који се отео контроли. И Мирковић је одбио да клекне пред Вучићем. Последњег дана 2015. године послушност је отказао и Вилибард Ерић, члан Главног одбора СНС-а и помоћник министра културе и информисања. Ерић, дугогодишњи угледни радник РТС-а, на Фејсбуку је поделио фотографије чланске карте и руком писане поруке: „Александре, враћам ти све што си ми дао у животу. Опроштено ти је све! Нек ти Бог да здравље и љубави! Збогом!“

Не зна се ко ће следећи да напусти Вучићев бушни брод. Зна се да то неће бити кум Никола Петровић. Иако је испунио свој основни задатак – помогао је да се судски поступак за шверц дувана реши у корист Станка Суботића Цанета – Петровић ће остати уз Вучића скоро до краја. Тек кад Вучић почне да се ваља у блату, кум Џони ће спаковати пинкле и нестати с политичке сцене.

И остали Вучићеви кумови сада уживају, баве се својим бизнисом, а нема ко да их позове на одговорност, упала им је секира у мед. За разлику од Александра Николића, званог Фото Тони, који се понаша коректно и не пљује у чанак из кога једе, Зоран Башановић је сувише несташан, па где год стигне прича и оно што не би смео. Да би се представио као човек од највећег Вучићевог поверења, Башановић сваки кафански разговор почиње: „Ево, управо сам се вратио из Грчке, тамо ме послао Алек да му купим кућу“…

Да ли је то тачно утврдиће нека будућа истрага. Сада, иако му те гласине нису потребне и пријатне, Вучић мора да ћути, не сме да се замери Башановићу, да не ризикује, зна какви се све снимци налазе у његовом сефу.

Као Башкету, Вучић не сме да помене фотографске и видео снимке неких других својих сарадника. Једном се преварио, па је својој портпаролки Сузани Васиљевић, као у шали, приговорио што објављује слике на којима позира у чипкастом доњем вешу.

– Шта је, шефе, љубоморан си? Хоћеш ли да ти позајмим гаћице? – наругала му се врцкаста Сузана.

Пред неколико сарадника, премијер се само кисело насмешио и одбауљао својим путем. Навикао је на понижења, нарочито од стране жена. У странци, бившој и садашњој, нарочито горљиво злостављала га је Јадранка Јоксимовић. Јавно, не марећи ко гледа, правила му је страшне сцене.

– Спусти главу, спусти главу кад ти кажем! Срам те било! – урлала је једном приликом у седишту СНС-а у Чика Љубиној улици, препуном страначких функционера.

Неколико минута је галамила, млатарајући рукама. Засут увредама, псовкама и претњама, велики вођа је само ћутао погнуте главе и чекао да олуја прође.

– Навијао сам за тебе, требало је да му пукнеш шамар – нашалио сам се касније с Јадранком.

– Ни то није искључено. Заслужио је. Због њега је мој брат завршио на робији, то му никада нећу опростити – одговорила је актуелна министарка и мудро закључила: – Вучић воли да га жене малтретирају. Ово што му ја радим није ништа у односу на оно што трпи од Гордане Јузбашић. Е, шта му она све говори. Он, сироче, ћути и трпи.

Један од његових сарадника тврди да је присуствовао сличном инциденту, кад је Тамара Ђукановић натерала Вучића на женидбу. Иако је већ била трудна, Вучић се нећкао, одлагао је причу о венчању правдајући се да ће му бити тешко да добије развод од Ксеније.

– Не само што ћеш се брзо развести, него ћеш хитно да организујеш венчање. И то не тајно, него да сви знају. И то са свадбом. С музиком. Има и да певаш, да будеш највеселији – припретила му је Тамара.

Ко зна чиме уцењен, Вучић је испунио ултиматум. На свадби је било 200 званица, међу којима и 30-так новинара, уредника и власника медија. Једини уступак који је успео да испросјачи био је да се у новинама не објаве фотографије с венчања, наводно због тога да се не узнемири Вучићева малолетна ћерка Милица.

Без обзира на богату историју најсрамнијих понижења, приватних и политичких, која су сигурно оставила тешке последице на његовој психи, то не значи да Александар Вучић није опасан. Нема ништа опасније него кад слабић добије неконтролисану моћ. Кад кловн забавља народ, то је комедија. Кад влада народом, то је трагедија.

Предраг Поповић

КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702