Вучић преко извршитеља поробио и опљачкао народ: Дневно иселе 11 породица!

На сајту Коморе јавних извршитеља истакнут је 38.841 оглас за продају заплењене покретне и непокретне имовине. Београдски Први основни и Виши суд су само у јануару поделили извршитељима 29.008 предмета. Око 140.000 радника и 700.000 пензионера сваког месеца остаје без трећине или половине плате или пензије. Јавни извршитељи годишње узму новац или имовину вредну око 4,5 милијарде динара, а препродају је по вишеструко већим ценама. Од дужника отимају куће, станове, њиве, воћњаке, аутомобиле, стари намештај, телевизоре, ђачке књиге, све…

Извршитељи свакодневно на улицу истерају 11 породица. Са статусом државних службеника, под заштитом полиције и политичког врха, јавни извршитељи на туђој несрећи, злоупотребом законских овлашћења, зарађују и по 100.000 евра месечно. Александар Вучић је преко разних мафијашких кланова под својом контролом показао какав има однос према грађанима, а то се најексплицитније види кроз терор који некажњено врше јавни извршитељи.

Закони нису исти за све. Не постоје поверилац, судија, адвокат и јавни извршитељ, који би покренули и спровели поступак пленидбе имовине Звонка Веселиновића, власника „Гранит пешчара“. Власт ће му помоћи да задржи имовину и да дуг већи од три милиона евра отплаћује у ратама. С друге стране, постоји јавни извршитељ Дарко Чоловић, који је спреман да злоупотреби овлашћења и отме стан људима, који нису могли да отплате 700 евра дуговања Електропривреди Србије. Разлика у приступу правди и праву у та два случаја дефинише трагично стање у коме се налази Србија под влашћу Александра Вучића.

Закон о извршењу и обезебеђењу, којим је институција јавних извршитеља уведена у правни систем, донет је 2011. године. Изменама и допунама тог Закона, од 2015. и 2018. године, јавни извршитељи су добили овлашћења која превазилазе границе разума.

У том ланцу криминала, поред јавних извршитеља налазе се судије, које доносе извршна решења и распоређују предмете, као и представници извршне власти, који од извршења штите своје тајкуне и спонзоре, а гуле кожу народу, који касни с плаћањем комуналних рачуна или рата за кредите.

– Увођење јавних извршитеља у правни систем Републике Србије је део међународних обавеза у процесу придруживања Европској унији и обавеза према Савету Европе и Европском суду за људска права – каже Вујадин Масникоса, заменик председника Коморе јавних извршитеља.

Међу 3.000 запослених у канцеларијама јавних извршитеља има неколико десетина њих, који зарађују по 30.000 евра месечно, а има и оних који су прошле године пријавили добитак, пре опорезивања, већи од 70 милиона динара. Неколико најангажованијих извршитеља изградило је густу мрежу сарадника у врху странке на власти, у полицији и судовима, па годишње узимају и по 2,5 милиона евра, и то кад се одбију сви расходи, провизије и мито.

Доступни подаци откривају размере отимачине. На сајту Коморе јавних извршитеља, тог српског зида плача, истакнут је 38.841 оглас за продају заплењене имовине. Детаљно је описано коме се и шта одузима и продаје на лицитацији. У понуди има свега: куће, станови, њиве, воћњаци, аутомобили, техничка опрема, стари намештај, књиге… Ни најимућнији јавни извршитељи, попут Бојана Костића, председника Коморе, не одбијају послове у којима дужницима отимају по две старе фотеље, кауч и кухињски сто, укупне процењене вредности од око 10.000 динара. На крају сваког решења, поред потписа извршитеља, стоји „поука о правном леку“, која гласи: „Против овог закључка правни лек није дозвољен“.

На огласној табли Коморе јавних извршитеља већина решења је донета на захтев банака. Комерцијална банка, Еуробанк, АИК и друге банке преко јавних извршитеља плене и распродају имовину дужника. У децембру и јануару, само у Шапцу и Суботици заплењено је по 25 кућа и станова. За фебруар, банке су припремиле нови удар на грађане, ситнији по износу новца који траже, али много уноснији, с обзиром на број жртава.

Више од 200.000 грађана поднело је тужбе због незаконите наплате обраде кредита и осигурања код Националне корпорације за осигурање кредита. Врховни касациони суд је 2018. године донео став којим је потврђено право корисника кредита да им банке врате новац. Поступајући по тој препоруци ВКС, судови су донели пресуде у око 30.000 предмета, прихватајући тужбене захтеве. Међутим, 16. септембра прошле године Врховни касациони суд је променио став, па сад грађанима стижу решења о ревизији пресуда у којима се наводи да морају банкама хитно, у року од осам дана, под претњом утужења да врате добијени новац и да плате судске трошкове.

Колико је чврста спрега криминала, извршне власти и правосуђа, потврђују личним примером кадрови у врху тих система. Министарка правда Маја Поповић и председница Врховног касационог суда Јасмина Васовић имају професионалне референце које заслужују стид и срамоту, али на кључна места у правосуђу постављене су захваљујући препоруци Александра Вучића, с којим се познају још из студентских дана. Поповић и Васовић (Јелена је кума Маји) тесно сарађују с јавним извршитељима, преко којих штите интересе страних банака, домаћих тајкуна и осталих криминалаца из Вучићевог окружења.

– Јавни извршитељи ангажују адвокатске канцеларије, које дужницима наплаћују основни дуг, као и састав за предлог извршења, који износи 9.000 динара, а томе се додају казнене таксе, адвокатски трошкови и опомене пред утужење – објашњава Вујадин Масникоса, заменик председника Коморе јавних извршитеља.

По тој рачуници, корисници кредита мораће банкама да плате око 200 евра за спор у коме су тражили или чак и правоснажно добили по 20 евра. Коначно, Врховни касациони суд је променом става омогућио банкама да згрну око 40 милиона евра, као и да наставе с праксом незаконите наплате трошкова, који нису наведени у уговору с комитентима.

„Предузетнички карактер извршитељске делатности видљив је већ у самом закону, с обзиром на то да се јавни извршитељи региструју као предузетници или чланови извршитељског ортачког друштва. Закон предвиђа да се „јавни извршитељ стара о томе да се извршни поверилац што брже и повољније намири уз поштовање закона и права извршног дужника и свих учесника у поступку. Извршитељ за свој рад, осим права за накнаду трошкова, има право и на награду за успешно спровођење извршења, коју плаћа извршни дужник. Ово често доводи до ситуација у којима се богате извршитељи, повериоцви, као и одабрани људи који учествују у аукцијама за продају станова, док дужници остају на улици без ичега. Један од првих случајева који је одјекнуо у јавности јесте случај Бранке Хаватми, чији стан је продат на јавној аукцији, чије место одржавања никада није утврђено, а Бранка тврди да је у питању импровизована кланица у селу Бечмен. Стан на Дорћолу је продат за 26.000 евра, Бранкин дуг је био око 6.000 евра, а тржишна вредност стана око 96.000 евра. Рачуница је овде прилично јасна – профит је огроман, зарадили су извршитељ, поверилац и купац стана, а Бранка је остала без крова над главом“, описују активисти Здружене акције Кров над главом.

Иван Златић, из те организације, недавно је описао случај који је у току.

– Изменом Закона о извршењу и обезбеђењу 2015. године је одређено да не може да буде заплењена непокретна имовина због дуга који износи мање од 5.000 евра за комуналне услуге. Ипак, јавни извршитељ Дарко Чолевић је недавно организовао лицитацију за продају стана породице, која је дуговала 80.000 динара за струју. Дужници, обични и неуки људи, нису знали своја права, па су тек касније поднели приговор. Чолевић је одговорио да, по његовом разумевању, дуг за струју не спада у комуналне делатности, зато намерава да им одузме и прода стан – тврди Златић.

Вучићева власт људе третира као комунални отпад. Зато и не чуди што је данас у Србији извршитељ са решењем опаснији је од Вељка Беливука с машином за месо. Извршитељи могу да раде шта хоће, без икаквих последица. Додуше, понекад се на удару закона неђе и неко из те повлашћене касте, као што се десило пре две године, кад је ухапшено четворо јавних извршитеља из Ваљева због сумње да су починили кривична дела службеног положаја и прање новца. Они су фиктивном декоментацијом издавали налоге рачуноводству суда за исплату новца на рачун бравара на име услуга обијања и замене брава на вратима, које он није извршио. Представници Коморе јавних извршитеља тај случај користе као доказ да ни извршитељи нису изузети од закона, али нема одговора на аргументоване тврдње о злоупотребама приликом отимачине станова, кућа и имања вредних по сто хиљада евра.

Лидери партија и покрета насталих из Демократске странке беже од те теме јер су и сами учествовали у стварању механизма који уништава судбине милиона грађана. Жмуре и ћуте да не би подсећали јавност да су били у власти која је 2011. године донела Закон о извршењу и обезбеђењу. Народна странка Вука Јеремића је саопштила да Закон о извршењу и обезбеђењу „мора бити измењен и прилагођен Уставу Србије и међународним обавезама које смо преузели“.

– Народна странка не заговара заштиту дужника у односу на повериоце, али у гаранцију за враћање дуга не сме бити укључено власништво над јединим породичним домом. Антицивилизацијски Закон о извршењу је дужнике сврстао у ред најокорелијих криминалаца. Поступци се воде по убрзаном поступку, па дужници више немају правних средстава да се боре. Ту су и неразумно високи трошкови извршног поступка, незабележени у било којој држави, чак и у окружењу. Поред кршења Европске конвенције о људским правима и гарантованог права на дом, крше се и уставне одредбе о неповредивости стана. Право на дом не сме да зависи од храбрости појединца, ни од добре воље судије или активиста, већ мора бити системски загарантовано право у измењеном Закону о извршењу и обезбеђењу – наводи се у саопштењу које је потписао Борислав Боровић, председник Одбора Народне странке за привреду и финансије, који је подсетио да су многе земље, попут Мађарске, увеле мораторијум на извршења на једином дому у коме живи дужник, како би зауставиле ескалацију бескућништва.

Иницијатива Не давимо Београд истиче да „јавни извршитељи нису оправдали своје постојање и да их треба укинути, а послове извршења судских пресуда вратити држави“.

– Последњим изменама Закона о извршењу и обезбеђују не решавају се постојећи проблеми, већ се погоршавају. Насиље над грађанима врше јавни извршитељи који раде против већине у друштву, а за богату и корумпирану мањину, чији су део. Део кривице сносе и полиција, ватрогасци и друге службе које асистирају извршитељима у њиховим пљачкашким подухватима – наводи се у саопштењу Иницијативе Не давимо Београд.

Српска радикална странка је пре две године организовала прикупљање потписа за петицију којом је захтевано да се укину јавни извршитељи. Узалуд су се радикали трудили, петиција није дала резултате.

Банкрот морала и емпатије

У кампањи пред ванредне парламентарне изборе, који су одржани у марту 2014. године, Александар Вучић је обећао да ће донети закон о личном банкроту. Уз објашњење да у Србији има око 150.000 презадужених грађана, Вучић је истицао обавезу државе да обезбеди сигурност и добробит сваког појединца. Као и обично, истицао је лични пример.

Са изборима, после којих је први пут постао премијер, прошле су и Вучићеве лажи. Са изговором да постоје огромна дуговања за кредите и рачуне за струју и комуналије, од чак пола милијарде евра, Вучић је одбацио могућност увођења институције личног банкрота.

Закон о личном банкроту, какав је управо у то време, уведен у Хрватској, спречио би банке и остале повериоце да дужницима одузму сву имовину. Такав закон би дужницима гарантовао право на нужни смештај и минимална примања, али би наметнуо „старатеља“, којег би доделио суд, а било би му забрањено да се одређени период, четири или пет година, бави делатношћу због које је банкротирао.

На тај начин, банкрот не би грађане ослободио обавезе да врате дуг, али дао би могућност да преживе. Вучићева власт то не дозвољава.

Комуналије за годину, порез за пет

Застарели дугови не морају да се плате. То добро знају и они који нам редовно испостављају рачуне – за утрошену воду, електричну енергију, услуге изношења смећа, коришћења фиксних и мобилних телефона, телевизије… Ипак, поједина предузећа, најчешће она јавно-комунална, с времена на време пречешљају своју базу података „откривајући“ по хиљаду, две динара застарелог дуга који потом потрошачима шаљу на наплату и то преко – извршитеља. Повериоци такође – а ово важи углавном за мобилне операторе – застареле дугове грађана продају агенцијама за принудну наплату, која потом дугове „ујурују“ од потрошача. И све то по принципу: ако прође – прође.

Адвокат Светлана Павловић из Београда и Младен Алфировић, правни саветник Националне организације потрошача Србије, објашњавају за портал Н1 када који дуг застарева за плаћање.

За једну годину застаревају обавезе за комуналије, укључујући и телефон и кабловску телевизију, али и казне за паркинг које издаје Паркинг сервис. За пет година застаревају обавезе за све врсте пореза, док је општи рок застарелости, по Закону о облигационим односима – десет година. Он се примењује ако законом није одређен неки други рок застарелости.

„Признање дуга може се учинити не само изјавом повериоцу, него и на посредан начин, као што су давање отплате, плаћање камате, давање обезбеђења“, појашњава се у члану 387 овог закона.

Једна година

За годину дана застаревају све обавезе које доспевају у месечним ануитетима, а односе се на трошкове домаћинства. То су рачуни за телефон, воду, електричну енергију, гас, даљинско грејање, изношење смећа, али и за димничарске услуге, који се потрошачима често наплаћују кроз систем обједињене наплате као што је Инфостан у Београду, Информатика у Новом Саду, затим рачуни за услуге фиксне и мобилне телефоније, кабловских телевизија…

Према Закону о облигационим односима, за годину дана застаревају и обавезе по основу претплате на повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је публикација наручена.

Према Закону о облигационим односима, све комуналне услуге које пружају комунална и јавна предузећа застаревају у року од једне године од момента доспелости (рока у коме обавезе треба да се плате).

Три године

Три године је рок у којем застаревају обавезе по основу закупнине – било да се плаћа повремено, било у једном укупном износу.

Пет година за порез

Дуг за порез застарева за пет година.

Овај рок од пет година почиње да тече од 1. јануара наредне године од оне у којој је настала пореска обавеза.

То је предвиђено Законом о пореском поступку и пореској администрацији.

„Након истека тог рока од пет година, наступа застарелост наплате пореске обавезе, што за грађане који су порески обавезници заправо значи да немају законску обавезу да плате утврђени износ пореза. У том случају би најбоље било да се грађани писменим путем обрате Пореској управи и истакну застарелост предметног потразивања“, објашњава адвокат Светлана Павловић.

За разлику од обавеза по основу комуналних услуга, где принудну наплату раде јавни извршитељи, пореске обавезе још нису „пале“ у њихову надлежност – принудном наплатом пореских дугова бави се искључиво Пореска управа.

Међутим, кровни закон који регулише поступања порезника предвиђа и да се застарелост прекида сваком радњом Пореске управе предузетом против пореског дужника у циљу утврђивања и наплате пореза. То, практично, значи да би уручивањем опомене за неплаћени порез наступио прекид застарелост.

„После прекида застарелост почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у рок за застарелост“, предвиђа закон.

Кад позову агенције за наплату потраживања

Мобилни оператори најчешће користе услуге специјализованих агенција за наплату потраживања.

Удружења за заштиту потрошача указују да треба разликовати две ситуације.

Једна је када неко комунално предузеће прода потраживање од грађанина агенцији, за мање пара него што вреди, па потом та агенција зове потрошача и тражи наплату целокупног дуга с каматом. Овде је углавном реч о застарелим потраживањима које дужници не морају да плате.

Друга ситуација је када овакве агенције, у име и за рачун самог предузећа, позивају дужнике тражећи да намире свој дуг.

Младен Алфировић, правни саветник Националне организације потрошача Србије, за портал Н1 истиче да је законом забрањено да треће лице зове потрошача, уколико он за то није дао дозволу.

Закон о заштити потрошача сматра неправичном уговорном одредбом давање овлашћења трговцу да пренесе своје уговорне обавезе на треће лице без сагласности потрошача.

„Ту могућност, међутим, предузећа (повериоци) у старту ставе у своје уговоре које склапају са потрошачем, тако да то не представља непоштену пословну праксу“, каже Алфировић за портал Н1.

Најчешће мобилни оператори и телекомуникационе компаније ангажују овакве агенције да се, у њихово име, баве наплатом потраживања.

Алфировић указује да нису чести случајеви да агенције, у ситуацији када од неког комуналног предузећа откупе дуг грађана, ангажују извршитеље за принудну наплату.

„Нисмо имали таквих сазнања од потрошача. Ове агенције углавном свакодневно зову потрошаче телефоном и захтевају да плате“, указује саговорник портала Н1.

Још један „ако прође-прође“ случај

Као што је портал Н1 већ писао, недавно се више потрошача жалило овом удружењу истичући да су их контактирале поједине адвокатске канцеларије из Новог Сада и слале им поднеске с позивом да плате дуговања за телекомуникационе услуге, стара више од годину дана.

Образложење је било да потраживања за интернет, услуге мобилне телефоније и пакете услуга не застаревају за годину дана већ истиче да ту важи општи рок од 10 година и да су то „неименовани уговори“ који се не могу оквалификовати као „потраживање поште, телеграфа и телефона за употребу телефона и поштанских преградака“ као што то предвиђа Закон о облигационим односима.

Алфировић, међутим, понавља да потрошачи не узимају за озбиљно оваква правна тумачења која им ових дана стижу са адреса „познатих“ адвокатских канцеларија, јер су, каже, јасни и закон, и судска пракса и став Врховног касационог суда – обавезе по основу телекомуникационих услуга пружених грађанима, које доспевају у једнаким месечним интервалима – застаревају за једну годину.