Званичници се хвале номиналним БДП-ом по становнику, а прећуткују да је реални за три четвртине мањи од просека ЕУ, да наши грађани троше више само од становника БиХ, Албаније и Северне Македоније и тек нешто више од половине онога што себи може да приушти већина Европљана
У представљању своје економске стратегије „Србија 2030“ почетком марта, власт је најавила нове амбициозне пројекте који ће, наводно, задржати Србију на европском економском врху. Како српске власти воле да кажу, Србија је најбрже растућа економија у Европи, са рекордно ниском незапосленошћу и никад вишим животним стандардом становништва.
Пише: Огњен Радоњић
Тако, представници власти истичу да је у 2025. бруто домаћи производ (БДП) порастао на 90 милијарди евра или на 13.500 евра по становнику, уз пројекцију да ће до 2030. достићи 20.000 евра. Међутим, оно што свесно пропуштају да саопште је да је реч о номиналном БДП-у, који укључује инфлацију, па може расти и без стварног повећања производње.
Зато економисти посматрају искључиво реални БДП, који мери стварни обим производње без утицаја цена. За поређења међу земљама је релевантан реални БДП по становнику. Тако је, према Еуростату, реални БДП по становнику Србије у 2025. био знатно мањи од упадљиво истицаних номиналних 13.500 евра, јер је износио 9.140 евра, што је на нивоу четвртине просека ЕУ.
Шта показује, а шта скрива БДП
Но, за анализу кретања куповне моћи и животног стандарда становништва ни реални БДП по становнику није довољно адекватан показатељ јер он, пре свега, мери реалну производну моћ економије, а не доходовну, куповну моћ становништва. Тиме, реални БДП по становнику не одговара на питање које занима свако домаћинство и које гласи – шта ја заиста могу себи да приуштим. Доходовна, односно куповна моћ, односи се на реалну вредност оствареног дохотка просечног становника, односно на то колико добара и услуга реално можемо купити за своје дохотке, након што се у обзир узму цене и плаћени порези.
Становници Србије у просеку су прошле године трошили за трећину мање од Пољака, Литванаца, Румуна и Словенаца, за четвртину мање од Хрвата, Бугара и Словака, а за петину мање од Турака и Црногораца
Показатељ који Еуростат користи за поређење животног стандарда између земаља је стварна индивидуална потрошња по глави становника у стандардима куповне моћи (Ацтуал индивидуал цонсумптион пер цапита ин purchasing power стандарс – АИЦ). Овај показатељ односи се на сва добра и услуге које грађани стварно троше. Обухвата потрошачка добра и услуге које грађани директно купују, као и услуге које непрофитне организације и држава пружају за индивидуалну потрошњу – на пример здравствене и образовне услуге.
Дакле, за разлику од БДП-а који мери колико земља реално производи, стварна индивидуална потрошња мери шта грађани од тога заправо добијају и троше и бољи је показатељ материјалног благостања просечног становника од реалног БДП-а, који је пре свега индикатор економске снаге државе, а не нужно стандарда њених грађана.
Конкретно, замислимо две особе. Једна живи у релативно сиромашној земљи која значајан део ресурса троши на војску, полицију, репресивни апарат и паравојне формације, као и отплату јавног дуга. Друга живи такође у сиромашној земљи, са нижим реалним БДП-ом у односу на прву земљу, али са развијенијим социјалним системом који обезбеђује доступно и солидно здравство, образовање и бригу о деци. Иако друга земља има нижи реални БДП, особа у њој може имати виши стварни животни стандард, јер део потрошње долази кроз јавне услуге. Управо то АИЦ настоји да обухвати.
У просеку знатно мање трошимо од становника Црне Горе и Турске
Важно је нагласити да је АИЦ је поуздан инструмент за просторно поређење у датој години, односно колико једна земља заостаје или предњачи у односу на друге у одређеном тренутку. Далеко је мање поуздан за праћење динамике кроз време јер Еуростат периодично ревидира методологију и ретроспективно ажурира податке.
Све у свему, према подацима објављеним крајем јуна ове године, стварна индивидуална потрошња по глави становника у стандардима куповне моћи у Србији је прошле године износила 57 одсто просека Европске уније. То значи да је у 2025. просечан српски становник, прилагођено разликама у ценама, трошио нешто више од половине онога што је трошио просечан становник ЕУ, што се може видети на графикону број 1.
На врху су Луксембург са потрошњом просечног становника на нивоу од 145 одсто просека ЕУ, а следе га Норвешка (128) и Немачка (120). На дну листе, испод Србије, налазе се само Северна Македонија са 50 одсто, Албанија са 48 и Босна и Херцеговина са 44 процента просека ЕУ.
Житељи земље са већим БДП-ом, која више троши на војску, полицију, паравојне формације, репресију и отплату јавног дуга могу имати нижи стандард од грађана државе са мањим БДП-ом, која има развијен социјални систем, солидно здравство, образовање и бригу о деци
У односу на остале упоредиве земље централне и источне Европе (ЦИЕ), Србија видно заостаје чак и у односу на Црну Гору, чија је потрошња просечног становника на нивоу од 71 одсто просека ЕУ, па и за Турском, у којој је потрошња на нивоу 70 одсто ЕУ просека.
Највећи животни стандард међу ЦИЕ прошле године имала је Пољска са уделом од 88 одсто просека ЕУ и следиле су је Литванија (87) и Румунија (86). Доследно томе, у 2025, просечан становник Србије је, прилагођено разликама у ценама, трошио 66 одсто онога што је трошио просечан становник Словеније и 72 одсто Хрватске, што је приказано на графикону број 2.
Опсенарство као стратегија власти
Опсенарство као кључна стратегија актуелне власти не манифестује се само у економији, већ има јасне паралеле и у политичкој сфери. Илустративан пример из савремене српске стварности јесте случај потенцијалне употребе звучног топа против мирних демонстраната током студентског протеста у Београду 15. марта 2025, након чега је, нешто више од годину дана касније, у јуну 2026, иста власт оптужила саме студенте да су такву употребу заправо симулирали.
За разлику од БДП-а који мери колико земља реално производи, стварна индивидуална потрошња по становнику у стандардима куповне моћи мери шта грађани од тога заправо добијају и троше и бољи је показатељ материјалног благостања просечног становника неке земље
Овакво извртање стварности, аналогно манипулацији економским показатељима, има изразито орвеловски карактер. Не ради се о пукој хипокризији, већ о свесном порицању објективне стварности, уз истовремено наметање сопствене верзије догађаја као једине валидне. Ову тиранску праксу Орвел означава појмом двомисли (doublethink): „Говорити свесне лажи, а искрено веровати у њих, заборављати сваку чињеницу кад постане незгодна, а затим је, када затреба, поново призвати из заборава, порицати постојање објективне стварности, а истовремено имати свест о стварности која се пориче – све то је неопходно.“
У том оквиру, двомисао је да грађани Србије, након више од једне деценије наводно „најбржег раста у Европи“, у просеку себи могу да приуште тек нешто више од половине онога што је доступно просечном становнику ЕУ. Такав раскорак јасно указује да манипулација номиналним показатељима не значи стварно приближавање развијеним, па ни упоредивим бившим транзиционим економијама. Штавише, структура раста и начин расподеле ресурса пресудно обликују животни стандард који, упркос континуираном наративном опсенарству, остаје релативно низак.
