Ни Ненад Стефановић, шеф ВЈТ у Београду, није успео да сакрије преписку оптужених са кабинетом председника Србије. Део оптужнице су и мејлови размењени са Наташом Вукшић, блиском сарадницом Александра Вучића
Пишу: Огњен Радоњић и Вук З. Цвијић
Скривена од јавности, оптужница Вишег јавног тужилаштва у Београду за случај „Надстрешница“ открива и преписку актера тог државног пројекта са људима из Кабинета председника Александра Вучића. Та преписка је, штавише, уврштена у оптужницу коју је подигао тужилац Александар Милошевић, садашњи руководилац Посебног одељења Вишег јавног тужилаштва у Београду за сузбијање корупције.
У тренутку када се правосуђе још увек мучи да утврди одговорност за трагедију у којој је на новосадској Железничкој станици погинуло 16 људи и једна особа тешко повређена, документа до којих је дошао Радар и која се сада делимично појављују и у оптужници показују да се иза формалних процедура крије густ слој неформалне, политички дириговане комуникације. Управо та комуникација, између актера на терену, председника Вучића и њему блиских сарадника, Ивице Којића и Наташе Вукшић, отвара питање не само корупције, већ и политичке одговорности за одлуке које су вероватно утицале на безбедност самог пројекта.
У оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду од 4. марта 2025, подигнутој против три особе због урушавања надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024, наводи се и електронска преписка са Наташом Вукшић, блиском сарадницом председника Вучића, који формално није имао никакву надлежност за извођење тог пројекта.
Средином овог месеца, 15. јула, Апелациони суд у Београду по трећи пут је укинуо решење о потврђивању оптужнице коју је против три лица подигло Више јавно тужилаштво у Београду због злоупотребе службеног положаја и тешког дела против опште сигурности. Решење је укинуто услед ненадлежности ВЈТ у Београду, имајући у виду да је још у фебруару 2025. врховна јавна тужитељка Загорка Доловац одредила да је за поступање у овом предмету надлежно Јавно тужилаштво за организовани криминал.
Мејл преписка између Слободанке Катанић и Наташе Вукшић
Ову, за сада непотврђену оптужницу, подигао је Александар Милошевић, председник Посебног одељења за сузбијање корупције и њоме су обухваћени Милутин Савовић, грађевински инжењер запослен у предузећу Триопројект, Биљана Крстић, грађевински инжењер запослена у предузећу СГС и Слободанка Катанић, саобраћајни инжењер и помоћница директора Сектора за одржавање тешке механизације у Инфраструктури железнице Србије.
Савовић и Крстић терете се за несавесно поступање у вршењу службе, док се Катанић терети за искоришћавање и прекорачење службених овлашћења, као и за невршење службене дужности. Према наводима оптужнице, тим радњама су теже повређена права других, укључујући право на живот и телесни интегритет. Оптужени су означени као део одговорних за урушавања надстрешнице, а у самој оптужници се констатује да ово троје нису обухваћени другим поступком, који се за тај исти случај води и у Новом Саду.
Мејлови и извештаји, наведени у оптужници, указују на континуирану размену порука и докумената непосредно пре и након пада надстрешнице, што се може посматрати као важан канал кроз који су се одвијале координација, размена информација и евентуално одлучивање
Упадљиво је да предмет води Посебно одељење за сузбијање корупције ВЈТ, иако се оптужница односи на пропусте у безбедности са трагичним последицама по људски живот. Ипак, још је упадљивије то што се у доказном поступку од суда тражи да изврши увид и прочита писане доказе, међу којима се налази и електронска преписка упућена Наташи Вукшић, блиској сарадници председника Вучића.
О њој је већ раније писано, а један сведок је пред тужилаштвом у Новом Саду навео да је управо она била задужена за организацију састанака у вези са овим пројектом. Оно што је ново јесте то да се електронска преписка са Наташом Вукшић нашла у доказном материјалу против троје оптужених, што до сада није било познато јавности.
Реч је о пет електронских писама, наведених у оптужници. Прво је Слободанка Катанић упутила Наташи Вукшић 1. новембра 2024. године, на дан када се урушила надстрешница станице у Новом Саду, док је друго, са атачментима, послала Наташа Вукшић. Саставни део трећег мејла од 6. децембра, који је такође послала блиска сарадница председника Вучића је извештај о прузи од Београда до Суботице. Четврти мејл је поново Слободанка Катанић упутила Наташи Вукшић и то 22. новембра, а пети је мејл преписка Слободанке Катанић и Наташе Вукшић од 26. новембра.
Управо та комуникација, између актера на терену, председника Вучића и њему блиских сарадника, Ивице Којића и Наташе Вукшић, отвара питање не само корупције, већ и политичке одговорности за одлуке које су вероватно утицале на безбедност самог пројекта
На основу самог низа мејлова и извештаја и временског распореда на које се позивају, може се наслутити да је комуникација између Слободанке Катанић и Наташе Вукшић била интензивна и динамична у кључном периоду пре и након урушавања надстрешнице. Датуми, почев од 1. новембра, дакле самог дана трагедије, преко 22. и 26. новембра, па све до извештаја од 6. децембра, указују на континуирану размену порука и докумената непосредно пре и након догађаја, при чему се не ради о успутним, већ о формално уврштеним мејловима са атачментима и опширном извештају који, вероватно, захвата више десетина страна списа.
Такав образац даје основ да се комуникација посматра као важан канал кроз који су се одвијале координација, размена информација и евентуално одлучивање, чак и онда када формална хијерархија надлежности то експлицитно не показује.
Како је ненадлежни кабинет председника командовао пројектом
Конкретно, како је Радар већ писао, остављени су бројни трагови помоћу којих се може закључити да је Кабинет председника, иако без формалних овлашћења, био активно укључен у вођење овог пројекта. На основу до сада прикупљених информација, како јавно доступних, тако и оних који нису јавно доступни, априла 2018. Кабинет председника доносио је стратешке одлуке.
Наиме, пре потписивања Комерцијалног уговора са главним извођачем, кинеским конзорцијумом CRIC-CCCC, у преговорима о цени деонице пруге Нови Сад – Суботица – државна граница, које је водила Инфраструктура железнице Србије, договорено је снижење цене за 147 милиона евра. О томе је тадашњи државни секретар у Министарству грађевинарства Имре Керн 13. априла 2018. мејлом обавестио потпредседницу Владе и ресорну министарку Зорану Михајловић.
Истог дана, она тражи од шефице свог кабинета Беке Јовић да ту информацију проследи Ивици Којићу, шефу Кабинета председника Вучића, који формално нема никакву надлежност за вођење овог пројекта. Четири дана касније, 17. априла, Којић је затражио упоредну анализу уговорених цена за деоницу Београд – Стара Пазова и деоницу Нови Сад – Суботица – граница са Мађарском. На тај захтев Керн одмах одговара, наглашавајући строге критеријуме примене европских норми.
Већ сутрадан, 18. априла Зорана Михајловић обавештава државног секретара да је „Кабинет“ одобрио снижавање цене, чиме се јасно показује да се одлука о цени стратешког инфраструктурног пројекта не доноси у оквиру надлежних органа Владе и Инфраструктуре железнице Србије, већ уз активно и неформално укључивање Кабинета председника, упркос томе што председник Републике нема уставну ни институционалну надлежност у спровођењу тог пројекта, о чему је Радар писао још у мају прошле године, у тексту Зашто су надлежни о брзој прузи обавештавали ненадлежног шефа Кабинета председника Србије: Уместо 330 милиона, потрошили милијарду, а тврде да су уштедели.
Надаље, након потписивања Комерцијалног уговора, према допису главног извођача, кинеског конзорцијума CRIC–CCCC, председник Александар Вучић је 13. децембра 2022. затражио да се пруга од Новог Сада до Суботице заврши пре рока, до краја 2024, при чему је конзорцијум проценио да би убрзање радова коштало додатних 65 милиона долара.
Биљана Крстић је у својој одбрани изјавила да је предметни извештај „први пут видела у тужилаштву“ и да у том тренутку није било могуће обавити технички преглед, јер објекат није био завршен
У истом документу наводи се да је председник поручио како се „овај проблем“ може решити и да ће Влада Србије у потпуности подржати извођача у убрзавању пројекта, чиме се показује да се у доношење кључних одлука о динамици и цени радова директно укључује председник, ван формалних надлежности у управљању овим инвестиционим подухватом, о чему смо детаљније писали прошлог августа, у тексту Надстрешница је пала због корупције, некомпетентности и бахатости.
Такође, из доступне документације види се да је убрзање радова на деоници Нови Сад – Суботица било праћено низом проблема о којима је кинески конзорцијум CRIC–CCCC 9. јануара 2023. увече мејлом обавестио, пре свега, шефа Кабинета председника Републике Ивицу Којића и Службу председника за представке и пројекте, иако тај Кабинет формално нема надлежност над пројектом. Којић већ сутрадан ујутру одговара и обећава да ће „позвати све и убрзати све активности“, након чега једна од оптужених, Слободанка Катанић из Инфраструктуре железнице Србије, контактира с помоћницом министра Анитом (вероватно Димоски) ради усаглашавања одговора на примедбе извођача.
Истог дана по подне Катанић шаље детаљан одговор на пет примедби кинеског конзорцијума, који је поново адресиран прво на Којића, па на конзорцијум и председникову службу, уз наглашавање да је ресорном министарству упутила допис да се, „у складу са договором постигнутим 13. децембра 2022“, одобре додатна средства од 65 милиона долара за реализацију пројекта. Све то указује да се о кључним финансијским и оперативним аспектима пројекта одлучује кроз неформалне канале у троуглу председник – Кабинет председника – кинески извођач, а не искључиво кроз законом прописане надлежне органе Владе и инвеститора, што је констатовала и Анкетна комисија за утврђивање одговорности за пад надстрешнице у ауторском тексту за Радар: Додатни докази да је председник убрзавао радове.
Из оптужнице у коју је Радар имао увид могло би се закључити да ни главни јавни тужилац ВЈТ Ненад Стефановић није успео да из ње избаци делове у којима се, као блиска Вучићева сарадница, помиње Наташа Вукшић. Осим тога, посебно су индикативни делови одбране троје оптужених, које тужилаштво цитира у оптужници, а они додатно осветљавају начин на који су они описивали своје поступање.
Животи грађана били су подређени роковима, ценама и политичкој потреби да се пројекат прикаже као успех, а до данас ни Вучић, ни Ивица Којић, ни Наташа Вукшић нису позвани да макар као сведоци објасне своју улогу у одлукама које су, посредно или непосредно, претходиле трагедији
Према наводима из оптужнице, Слободанка Катанић је изјавила да је „инвеститор (држава Србија, прим. а.) својим пројектним задацима захтевао реконструкцију станичне зграде, укључујући надстрешницу и све друге делове, те да ни у једном тренутку није изузео било који сегмент објекта из захтева за реконструкцију“.
Савовић је, пак, изјавио да је извештај од 4. априла 2024. сачинио „на изричит захтев инвеститора (Инфраструктура железнице Србије – прим. а.), примљен путем електронске поште, у којем се таксативно наводи да су у питању извештаји са трафостанице ради привременог прикључења на електромрежу“, што се односи на зграду Железничке станице у Новом Саду, наводи се у оптужници. У наставку се цитира његов исказ да је извештај, који је сачинио као председник Комисије за технички преглед, заједно са три чланице те Комисије, израђен у форми коју је захтевао наручилац (Електродистрибуција Србије).
У том контексту, како се истиче, било је неопходно да се станична зграда Нови Сад наведе као целина, јер није било могуће израдити извештај по појединачним крилима објекта, односно издвојити део у којем се налази трафостаница. Такође је навео да на основу тог извештаја није могуће издати употребну дозволу за пробни рад целог објекта, те да је извештај достављен Министарству грађевинарства у сврху аплицирања за одговарајућу дозволу.
Биљана Крстић је, према наводима оптужнице, у својој одбрани изјавила да је предметни извештај „први пут видела у тужилаштву“, као и да је радила искључиво део који се односи на трафостаницу, на основу добијеног радног налога. Такође је навела да у том тренутку није било могуће обавити технички преглед, јер објекат – није био завршен.
У збиру, сва ова документа дају обрисе мреже одлука које се доносе далеко од места на којима грађани стоје, чекају воз и верују да су безбедни. Од договора о снижењу цене, преко захтева да се радови убрзају, до обећања да ће се убрзати све активности и уплатити додатних 65 милиона долара, Кабинет председника се појављује као центар одлучивања који делује ван формалних надлежности, али са врло конкретним последицама.
Када се тај модел неформалног политичког управљања укрсти са чињеницом да је надстрешница пала, да је 16 људи погинуло и да је једна особа тешко повређена, а да се и данас говори углавном о процедуралним и техничким пропустима, а не о политичкој одговорности, тешко је избећи осећај неправде.
Животи грађана били су подређени роковима, ценама и политичкој потреби да се пројекат прикаже као успех. Посебно је узнемирујуће то што, упркос свему што документа показују о улози Кабинета председника, ни Александар Вучић, ни Ивица Којић, ни Наташа Вукшић до данас нису позвани да макар као сведоци објасне своју улогу у одлукама које су, посредно или непосредно, претходиле трагедији.
