Да ли ће се до краја текуће године у Србији одржати ванредни парламентарни избори? Још пре месец дана, овакво питање изгледало би у најмању руку чудно, имајући у виду да је садашња влада радила само годину дана, а рејтинг владајуће коалиције напредњака и социјалиста донедавно је демонстрирао невиђено висок рејтинг у новијој историји Србије.
Међутим, тема распуштања Народне Скупштине последњих дана је изненада добила ново значење. На тако нешто су утицала три кључна фактора.
Као прво, на спровођење превремених избора који подразумевају не само распуштање садашњег посланичког корпуса, него и оставку владе Александра Вучића, позвао је шеф српских радикала Војислав Шешељ – који је изгледа способан да из било којих унутар-политичких или међународно-правних потреса “попут Феникса изникне из пепела”. Харизматичном вођи Српке Радикалне Странке (СРС) приморана је да искаже поштовање чак и његова неумољива опоненткиња – председница Народне Скупштине Србије Маја Гојковић: “Неке друге ванпарламентарне партије чак немају смелости ни да позову на спровођење ванредних парламентарних избора”. Према њеним речима, управо радикали данас задржавају “висок рејтинг” на фону других ванпарламентарних партија.[1]
Поред тога, управо се Војислав Шешељ у овом тренутку нашао у епицентру ништа мање врућих дебата за садашњу Србију – по питању рехабилитације српских четника Драже Михаиловића. Вођа СРС сматра да би одбијање да се рехабилитује генерал значило победу “једне тамне и мрачне силе”.[2]
Независно од коначне пресуде Врховног суда Србије, имена Михаиловића и Шешеља већ су се нашла у тесној вези у српском јавном мњењу и то би могло озбиљно да промени изглед политичке сцене.
И уопште није случајно да бивши тужилац МТБЈ Џефри Најс у интервјуу београдским новинама жали што Хашки трибунал није био у стању да првостепеном пресудом оконча процес над Војиславом Шешељом. Према његовим речима “Трибунал је морао много брже да осуди Шешеља”.[3]
Није тајна да је Запад првобитно по питању мешања у унутрашње ствари Србије, главни акценат ставио управо на тај процес. Јер за разлику процеса са бившим српским политичарима, државним делатницима и генералима, у лицу вође СРС западни центри моћи су тежили да осуде главну опозициону снагу земље која подрива позиције евроатланске коалиције. Наравно, на српској политичкој сцени делују и такви политички делатници као што су ДСС или покрет “Двери”. Међутим, управо је Војислав Шешељ од краја деведесетих година у очима Срба (и не само Срба) представљао главну покретачку снагу “Српске Опозиције”.
И ево – он је опет на слободи – несаломљен и препун нових политичких планова и идеја. Само то је довољно да би се променио ток политичких процеса у земљи.
Други важан фактор дестабилизације садашње владајуће коалиције повезан је са политиком ЕУ – која упорно одбија да отвори бар прве главе из “преговарачке фасцикле” Србије. Предвиђало се да ће зелено светло дати министар иностраних послова Немачке Франк-Валтер Штајнмајер који је ових дана био у посети Србији. Међутим, он је одбио да помиње конкретне рокове, само рекавши да Брисел као и раније од Београда очекује испуњење свих неопходних услова – које је он назвао “препрекама” за почетак преговора.[4]
Позиција немачког представника увелико је разочарала чак и потпуно навикнутог на западне игре председника Србије Томислава Николића, који је признао новинарима да после преговора са Штајнмајером “он није велики оптимиста”.
Судећи према расположивим информацијама, ради се о тежњи Немачке да по сваку цену добије од Београда реализацију такозваних “11 тачака”, укључујући и потпуну нормализацију односа Београда и Приштине.
Управо та нормализација – уколико буде спроведена по сценарију Запада – теоретски може да сахрани каријеру било ког српског политичара. Ради се о томе да у допунама за испуњење Бриселског споразума Немачка и њени истомишљеници у ЕУ инсистирају на испуњењу низа других услова, који излазе изван оквира Бриселског споразума. То се у првом реду односи на одбијање Србије да подржи органе самоуправе косметских Срба, па тако и Заједнице српских општина на северу Космета. Чак је и премијер Александар Вучић који је прошле године изјављивао у Берлину да је “Немачка највећа и најважнија земља и за нас, и у ЕУ у целини”, данас присиљен да каже да услови предочени Србији “имају своје границе”.[5]
Не чуди што продужени притисак Запада на Србију не само да ствара конфузију у редовима владајуће коалиције, него даје импулс и опозиционим снагама различитог усмерења. Ако СРС, ДСС, Покрет “Двери”, критикују власт због апологизације евроатланске орјентације, то Демократска странка оптужује владајућу коалицију за неспособност да следи злослутни европски пут. Јасно је да сличне оптужбе имају јако изражену политичко-пропагандну позадину. Међутим, акумулација протестних расположења на обе стране српске политичке барикаде – само појачава социјално-економске проблеме. А из тога следи да ће друга година рада кабинета Александра Вучића бити много неспокојнија од прве.
——————————————————————–
[1] Danas, 29.04.2015.[2] Danas, 29.04.2015.[3] Blic, 28.04.2015.[4] Vecernje novosti, 29.04.2015.[5] Vecernje novosti, 29.04.2015.
Петар Искендеров, Фонд стратешке културе
