Након девет година тоталитарне контроле, систем (ако се окупација свих институција од стране политичко-мафијашке организације уопште може назвати систем) Александра Вучића почиње да се распада.
Распродаја Косова и Метохије дошла је до краја, јер је дато све што се могло дати, од правосуђа до енергетике. Виола Фон Крамон нас је пре неколико дана обавестила да је време да се српска просвета и здравство у покрајини интегришу у албански систем, што значи да српска деца остају без матерњег језика и историје, а Срби без здравствене заштите. У Републици Српској, Вучић не сме да подржи Србе по питању Инцковог закона, али ни по питању нелегално изабраног Високог представника Шмита, којег Бањалука не признаје.
Готово сваки део наше земље грца у еколошким проблемима који некомпетенцијом напредњака попримају размере катастрофе. Пожар у депонији у Винчи је само мали фрагмент уништења животне средине којег ће донети Рио Тинто и Линглонг.
У економској сфери, што је до сада Вучићев највећи адут, људима постаје јасно да је наш ионако мали раст последица комбинације манијакалне политике задуживања, сипања субвенција странцима, распродаје природних ресурса и раста потрошачких цена, због чега просечан грађанин данас може да купи мање него пре 10 година.
Ипак, Вучића је највише пољуљао криминал – већ месецима испливавају докази о везама криминалних кланова са главном командом у Јајинцима, те је сваком грађанину данас јасно да мафијашку хоботницу уствари воде браћа Вучић. То постаје јасно и странцима, који полако отписују Вучића: то показује чланак у француском Монду од пре неколико дана, којим се Србија означава као „мафијашка држава“. Ако га запад пусти низ воду, могао би проћи као Груевски у Македонији. Он сада живи у азилу код свог великог пријатеља Виктора Орбана. Можда ће ускоро делити кућу на ободу Будимпеште са Вучићем.
А преварио је и Русе: обећавао им је дипломатски статус за Хуманитарни центар у Нишу, а увео је и санкције Белорусији, што у Москви није дочекано добро.
Ту је и Бајденов списак људи повезаних са корупцијом и криминалом који су под санкцијама САД: још увек не знамо ко је из напредњачког режима на том списку, али сигуран сам да многи већ јесу. Можда се неки од њих препоруче за сведоке сараднике. Имали би сигурно много тога да кажу: о Беливуковом клану, о убиству Оливера Ивановића, о погибији Владимира Цвијана. И о томе да ли, као што обавештени безбедносни кругови говоре ових дана, заиста постоје слике престолонаследника Данила са Вељком Беливуком. Американце је већ наљутило укидање пресуде Дарку Шарићу, на чијем хапшењу је ДЕА дуго радила.
Везе са криминалом срозавају рејтинг СНС и поверење чак и њихових гласача. Вучић ових дана ради све не би ли склонио ту тему из фокуса: шаље Чеду Јовановића да се бије по Београду, Ненад Чанак прескаче козлић у студију Пинка, у Новом Пазару плаћеници са трибина изазивају међуетничке инциденте, Зукорлић зове на оружје, Заветници упадају на промоције књига. Сви жетоњери су активирани на овом задатку. Пензионерима се нуди рекордних 20 хиљада динара пред изборе. Не вреди, народ и даље бруји о напредњацима и криминалу.
Вучић је схватио да су му избори једина шанса да се „извуче“ из ове незавидне ситуације – да поново надмоћно победи и добије легитимитет за нове четири године пљачке.
И гле, сви из опозиције су се упецали. Договарају се са Вучићем око изборних услова, као да ће он испоштовати такве договоре. Обећаће им фер изборе, а када оду на било које бирачко место ван светла камера у центру Београда, затећи ће исту причу – спискове, црне џипове, батинаше, купљене и уцењене бираче. Иду на још једне намештене и унапред покрадене изборе, као овце на клање.
И притом не мислим на тзв. зелену опозицију, још од када је њихов лидер и бивши градоначелник Шапца издао бојкот избора 2020, било је јасно за чији интерес он ради. Нити мислим на квази-патриоте: након скупа о Републици Српској на Вучићевом канабету, где су се скупили и Заветници и радикали и Радуловић и ДСС и Двери, јасно је да је њихов задатак да разделе патриотско бирачко тело. На такав расплет на десници наш покрет упозорава још од прошле године – показало се да смо у праву.
Политичка одговорност данас је на три најважније странке опозиције: мислим на Странку слободе и правде, Народну странку и Демократску странку. Судбина Србије, али и судбина Вучића, у њиховим је рукама.
Они морају да направе избор, да ли ће изаћи на још једне намештене изборе, где ће дати легитимитет Вучићевој верзији демократије, или ће се борити против режима у целини.
Ова власт ће пасти само на један начин – устанком. Масовном грађанском непослушношћу милиона Срба којима је ово дојадило. Зачетке тог устанка већ видимо. Људима је догорело. Србија може дуго да трпи, али не може заувек. Алтернатива устанку нису избори. Мафија никада неће организовати изборе које може да изгуби. Избори су прихватање пораза унапред.
Покрет Ослобођење се о томе одредио још од оснивања: нема изласка на лажне Вучићеве изборе. Нећемо да одржавамо фасаду демократије, у којој опозиција служи да би их СНС победио и да би се странцима показало да демократски процеси у Србији функционишу.
Другим странкама, покретима и политичким актерима очигледно треба неко време да схвате да смо у праву. То је болан процес и Србија нема времена на бацање, зато позивам ССП, НС и ДС да преломе: да ли желе да преузму палицу у овом послу спасавања Србије, или ће својим изласком на изборе да спасавају не само нагрижени образ Вучићевог режима, већ и организовану криминалну групу која влада Србијом.
Ми смо наш пут изабрали. Време је да и они то учине.
Данас.рс
