Повратак куци из Немацке преко конзулата је био више него потресан. Kонзулат подиже цену карата сваке недеље, почетна цена је била 120 еура да би после само две недеље достигла 150. Kада се пријавите за повратак кући чека се и по 4 недеље а Мађарска царина то користи да наплаћује казне за прекорачене дане, нама додуше нису наплатили сем неких формалности око папира..
Аутобуси који су дошли по нас требали су да возе до БГ, међутим ниста по обичају није испоштовано па су нас шофери истоварили у слободној зони на” Роске” граничном прелазу на Хоргошу где смо на некој пољани на сунцу без имало хлада чекали да пређемо нашу границу од пола 8х до 15х а возачи су се вратили назад у Немачку. Некима је позлило ја сам само изгорела од сунца.
Били смо као овце на пашњаку да би после пржења на сунцу ударила киша. Kао одговор за ово силно чекање испред нашег прелаза добили смо од царине да само једна докторица ради у санитарној инспекцији на све нас који прелазимо границу а само је у мојој групи било 90 људи а где су сви остали који прелазе, гужве су велике…
Занимљиво је што се нико није побунио, сви су ћутали и патили, народ је научио да трпи, сломљеног карактера, духа, поноса. Тек сада сам се уверила да људима из Србије свако може да ради ста хоће, све се ћутке подноси, помирени са тешком судбином. Волим Србију и жао ми је што нам нема спаса једино нам Бог може помоћи…
управо тако, нико се не буни…
Upravo tako. Vraćao sam se i ja sa jednom od grupa. Izmedju Nemacke i Austrije punkt 6 sati, niko ni da pisne. Izmedju Austrije i Madjarske 4 sata, isto muk. Kod nas na granici ljudi vidno umorni i iscrpljeni cekaju 1 sat i to je onda problem veliki.
Dajte ljudi i mi malo da sagledamo realno. U redu je kada cekamo kod svaba 6 sati jel? Tamo se nesme buniti, a vracamo se u Heimat i tu bacamo papirice, pljujemo i zalimo se.