Срби ипак имају историјско сећање на догађај који асоцира на израз покајник, јер је у српској историји само један подизао цркву покајницу, за тешко дело своје претходно почињено.
Од планираног злочина над Србимa и муслиманима, заједничким жртвама међународних злочинаца, од којих је један и овог 11.јула потврдио ону полицијску глосу да се убица увек враћа на место злочина, прошло је две деценије. Сведоци смо планске медијске и политикантске злоупотребе трагичног догађаја, у циљу оправдања својих брижно осмишљених а некажњених злочина и злоупотребе читавих народа, зарад стицања економске, војне и политичке моћи која полако али сигурно клизи у општу немоћ твораца својих.
Избор микросредине самог догађања у БиХ уопште није био случајан, бестијални злочини које су муслимани из среза Сребреница починили над Србима у два светска рата, и то увек у име државе тако блиске Ватикану (Аустро-Угарска и НДХ), били су полазна основа за планере злочина, који је тек требао да се оствари када наручиоци упуте команду –now-!
Недавно објављени транскрипти разговора између тадашњег америчког и француског председника говоре о планирању услова „спонтаног геноцида“ тих „крволочних“ Срба, који су по дивљаштву понајбоље познати из написа новинара „претече ЕУ“ још у XX веку, а далеко од тога да културни европљани лажу – „ко то сме да каже, ко то сме да лаже“ … без НАТО дозволе!
Изолована, учаурена, верски помамљена средина била је идеалан материјал за злонамерно обликовање, и то је и остала (нажалост) у ове две протекле деценије. Степен развоја србофобије по моделу Павловљевог рефлекса, достигао је критичну тачку поводом годишњице, и зато творци сада покрећу другу фазу свога злочиначког наума.
Меморијални центар Поточари, осмишљен као мини копија Арлингтона и идеологизован по моделу Блајбурга, не случајно у близини реке Дрине коју Ватикан тренутно сматра границом између „праве“ вере и „шизме“, уз топлу жељу да искорачи преко воде (барем лети кад је Дрина плитка!), није никада ни био место искреног пијетета мртвима, над којима се континуирано држе политикантски запаљиви говори у протекле две деценије.
После двомесечног маратона острвских планера и њихових седам верзија резолуције (јел се оно беше седам сматра за срећан број?!) а једног јединог али одлучног ЊЕТ, Владимира Владимировича, хитно су подузети кораци за резервну варијанту. Кружном шетњом добро плаћених црнохаљинастих „антифашистичких нарикача“ усред Београда, које најпре окупираше улицу која се зове Сребрничка по средњовековном граду Сребрник (тада су на подручју Сребренице живели искључиво православни Срби, а не никакви „аутохтони исламски староседеоци“ Балкана) и насилно, дакле кршећи закон, уметнуше плочицу са лажним бројем тобожњих мртвих, као свакодневно потсећање на „српски геноцид“! Додуше, најпре су слатко доручковале са тетом Ангелом, па се чиле бациле на посао „дефашизације“ лудих Срба, знајући притом да органи реда не смеју ни да их питају за ране радове комуналног типа.
Када им није успело лежање пред скупштином која ипак персонификује државу (макар и под окупацијом), извршен је додатни притисак на премијера да се мора неизоставно појавити у Поточарима, као услов без кога се не може ни сањати (читај као трајно стање!) да Србији сунце макар „просине“ на Западу (ко случајно помене оног научника и доказано да сунце увек излази на Истоку, правац Гвантанамо!).
Упркос свих опомена оних којима је државни посао да реално цене опасности у разним форма ма и нарочито моменат појавни, после угодног ћаскања са иницијатором британске резолуције о „геноциду“ који су тобож починили Срби као једини народ у Европи, хладан као стена ђердап ска, одлучио се премијер на свој пут у неизвесност.
Забринутост за тако ризичан потез исказали су и дежурни медији и дежурни блиски сарадници, чисто да се евидентира намера (за сваки случај последичне експлоатације).
Долазак знатног броја одабраних и позваних, гарантовао је озбиљне припреме организатора за сваку евентуалност нежељеног инцидента, који се већ два месеца упорно најављује по моделу топло-хладно у медијима МХ федерације, другог ентитета дејтонске БиХ (читај као трајно стање!) који би да некако нарасте до унитарног, уз помоћ каубоја и острвских србофоба, али и немалу помоћ ЕУнијата београдског круга двојке.
По дејтонским одлукама, Сребреница је срез у Републици Српској и све јавне догађаје по закону обезбеђује полиција Републике Српске, која има дводецениско искуство са Поточарима сваког 11.јула, међутим, уз подршку тзв међународне заједнице (читај окупаторски труст покварењака!) упорно се намеће да ужи круг обезбеђења драгих гостију врши полиција БиХ агенције, коју углавном чине полазници разних „воркшопова“ (викенд предавања за полазника курса који држе „експерти“ ЦИА, ДЕА, ФБИ и остали), јер се тако евидентно показује кршење Дејтона, и то пред онима који су га и креирали, потписали и гарантовали (о моралу је забрање но питати, а нарочито међународно право помињати!)
Иако се декларативно изјашњава да стоји Србија као гарант Дејтона иза Републике Српске, премијер је ипак зарад мира у кући (само чијег?) одлучио да и њега обезбеђују експерти са „воркшопова“, та њихови су инструктори безгрешни као Цезарова жена!
Сценарио „спонтаног догађања“ народа и то на молитви за мртве, осмишљен је врло прецизно, што показују многи детаљи, од злонамерног сужавања трасе кретања по моделу „топлог зеца“ са острва ГОЛИ (који су и донели робијаши из БиХ, по казивању корисника бесплатног летова ња!) до случајног(!) гомилања камења, уситњеног до жељене тежине за каменовање грешних!
Познаваоци овог обичаја насталог у давно време запитаће се са правом, да ли је могуће да у толикој маси острашћених нема бацача камена са подручја Сребренице, како то тврди начелник општине, после прегледа видео материјала, али исхитрено брзо за толики број разјарених учесника. Руководилац „воркшоповских специјалаца“ одмах прозва одговорног вођу премијерова обезбеђења, по чаршијском моделу – чија мама курва, барабо – за сваки случај, а тата БИЛ изјави да је timing премијеровог доласка био неусклађен (ах, ти неодговорни балканци!) са тачком врења многобројних „мирних“ посетилаца!
Јел тврдња да су евентуални починиоци увежени из Србије као навијачи новопазарског клуба (тако препознатљив хрватски модел „навијачког неофашизма“) можда доказ да немају слободе за испољавање својих људских и грађанских права у српској средњовековној покрајини званој Рашка, и да им треба још више омогућити, уз већ постављену спомен таблу доказаном шиптарском фашисти, или ће чика Кирби да накнадно изврши викенд „воркшоп“ са борцима за потврђивање резолуције о „српском геноциду“ као услову за одрживи суживот, док се не ступи у „срећну“ заједницу европских народа, како тврде србијански ЕУнијати.
Бачени камен ипак није разбио премијерову главу, за наочаре је лако, донеће тетка Викторија друге, америчке, кроз њих се лепше и јасније види, чак и мрачна стварност радова острвских смутљиваца, што од времена Берлинског конгреса упорно и злонамерно трпају глогов колац Србима толико, да је чак и мудри Николај Велимировић завапио, у тешком времену питањем: Зашто енглески бродови тако споро плове, док су га челници Англиканске цркве уверавали у добре наметре својих државника.
Срби имају пословицу која каже: „Засвирати и за појас свиралу задети“, па је време и да премијер престане изигравати ЕУ Дон Кихота, и почне о народном бољитку размишљати и делати, јер је још мудри и државотворни кнез Милош Обреновић уочио, да се мора озбиљније разматрати стање у држави када се Срби ућуте и власт не псују!
Хајка на Србе као на вука, коју проводе сви учесници удруженог злочиначког подухвата већ четврт века, ипак је превише и за толерантни српски народ који није бирао премијера непосредно, да би угађао свим тим злочинцима, зарад неког пуког обећања о ЕУ као рају који чека, док свакодневица животна поприма форму пословице – Не липши магарче до зелене траве!
Док разни наручени експерти упорно разводњавају очигледну злочиначку намеру изазивања поновног сукоба Срба и муслимана, једина светла тачка је људска реакција првосвештеника муслиманског у БиХ и искрена и одмерена изјава муфтије Београдског, који по ко зна који пут показује и доказује да је патриота своје државе Србије. Њих двојица доказују и да је још увек могуће зауставити планирану злочиначку острвску намеру, али без ослањања на чланове удруженог злочиначког подухвата против СРБА!
Мудри Никола Пашић би вероватно посаветовао, српском народном пословицом: Усе и у своје кљусе!
Можда бачени камен и дозове премијера памети, да сабере два и два, али без саветника Блера, који ће му увек поднети рачун без крчмара!
Владимир Фролов, Фонд Стратешке Културе
