Живорадовог оца и стричеве су убили 20. јуна 1999. у Сливову док су чували стоку, били су клани, избодени ножевима, а стрица су целог распорили, али за 14 година нико није испитао злочин.
– Мој отац Трајан није убијен пиштољем. Он и његова браћа од стричева Живко, Димитрије и Живојин су усред бела дана драни, распорени, изубадани ножем, а затим су по њиховим ранама гасили цигарете. И после 14 година једино сам мушко из фамилије остао на Косову да чекам правду и да се сваки дан питам зашто нема ниједног, ни најмањег доказа ко су њихове убице, нити одговора на питање зашто су убијени. Ако би ико рекао да је неко од породице Симића учинио нешто нажао било ком Албанцу, сутра бих отишао у родно Сливово да се убијем – срчано је причао Живорад Симић, дочекујући нас у изнајмљеном кућерку у селу Угљаре у општини Грачаница.
Недавно је први пут од 1999. године на месту погибије његовог оца и стричева служен парастос. До сада није било безбедно. А некада је 12 породица Симића, са око 90 чланова живело у Сливову, на 12 километара од Грачанице у засеоку Ђукљани. Трагедија о четворици браће претворила се у мук. О њиховом масакру мало ко зна. Иако су били прве жртве након доласка мировних снага на Косову, остали су једино забележени у срцима рођених и кроз стихове песника Ратка Поповић.
Без обдукције
– Убијени су 20. јуна 1999. године. Дакле, 13. јуна су ушли ти наши мировњаци, а породица Симић је прва жртва. У то време са супругом сам живео у Косову пољу, а три дана пред убиство сам отишао код мојих да их молим да напусте село и пређу у Грачаницу. Били су остали само њих четворица, и моја мајка Стана и стрина Јованка. Али отац није хтео ни да чује. Убеђивао ме је да не може да остави силну стоку. И тако су је и тог 20. јуна потерали на испашу.
У Смедереву без сна
Фамилија Живорада Симића живи у Смедереву. Тамо су му и мајка и супруга, али он ретко иде.
– Не могу да одем у Смедерево. Ја тамо немам сна. Ноћима се преврћем и не могу да спавам. Мене вуче да се вратим овде. Само тај сан и то проклето Сливово.
Ћутање Србије
– Апелујем на нашу Владу да изврши притисак да наше тужилаштво за ратне злочине и Еулекс да истраже овај случај. Само да могу, у било које доба дана ћу да одем код Вукчевића и да му све ово испричам. Ма моја Србија за 14 година није споменула овај злочин, а камоли да неко да предлог да се испита.
Када је сунце већ увелико упекло, стока се вратила кући, а домаћини су остали да леже 400 метара даље, и не тако далеко од очију британског Кфора који је требало да им донесе мир и да их сачува.
– То је било око четири сата по подне. Део стоке се већ вратио, а њих никако нема. Стрина Јованка је кренула да их тражи и неколико стотина метара даље их нашла на гомили. Крвави, беживотни, заклани, леже. Стриц Живко је био најмлађи од свих и најјачи. Био је још жив када га је нашла. Али био је од врата надоле распорен, као да га је хирург распорио. Стрина га је само у шоку питала: “Шта то би?” “Убише нас терористи”, одговорио је. Није дуго поживео, умро је од сепсе.
Живорад, који већ 38 година ради као шеф рачуноводства у школама, тек сутрадан је сазнао да му је породица побијена. Вест га је затекла на послу. Умало је тог дана и сам изгубио главу.
– Када смо отишли да видимо тела, на нас је пред очима Кфора пуцао УЧК (ОВК). Рафали су стизали из шуме. Тог дана мог оца и стричеве су пребацили у приштинску болницу, али, нажалост, обдукција никада није извршена. Албанци су већ заузимали болнице и ми смо једва успели да извучемо тела за сахрану. Без обзира на обдукцију, јасно се видело да ниједан није убијен метком. Они су ножевима убадани, клани. Живојин је имао око стотину убода и на сваки убод је гашена цигарета. Отац је у срцу и бубрегу имао убоде. Када сам га видео, рука му је била пуна здробљеног камења. Једва сам отворио длан да га по обичајима окупам и обучем за сахрану. Али, њега сам бар успео да спремим. Осим што је имао убодне ране свуда по телу, Димитрију су обе вилице биле поломљене. Како су они и чиме клани и убијани то само Бог зна и нико више. Још бих и разумео да су млађи људи, па да су једни на друге пуцали, па страдали. Али ови старци који су чували своју стоку су клани. Кунем се и у Бога, и у крст и у децу да ни мрава нису згазили. Били су пензионери – каже Живорад.
Крв се не продаје
Трагедија је у црно завила породицу Симић, а потом нас развејала свуда по Србији – Смедереву, Панчеву, Параћину… Од тада ни за свадбу, а камоли за сахрану, не могу више да се нађу.
У соби са војничким креветом, столом и телевизором, окружен зидовима на којима нема успомена, осим фотографија три ћерке и четворо унучади који не живе на Косову. Он је сам остао да чека, борећи се са најљућом раном – за 14 година нико није нашао за сходно да пита родбину о стравичном злочину. Огорчен је највише на државу Србију.
Кревет на крову
Живорад Симић је данас подстанар. Кућу су му запалили, имање је продао.
– Све сам што сам имао изгубио сам. Мени више ништа не треба. Сећам се кад сам остао сам у Косову Пољу неколико пута су ми пуцали на кућу. Одем ја то да пријавим Кфору, а Американац ми каже: “Ти не смеш да пуцаш на њих, него неким тупим предметом да их нападнеш, а онда зови нас.” Кажем ја њему, дођите ви после десет увече па ћете да видите како то изгледа. Ту сам преживео трауме и трауме. Те три године више сам спавао у ЊЦ и на крову куће него у кревету. А онда је дошла 2004.
– Не могу да замислим да председник комисије за нестале Вељко Одаловић никада није за 14 година ни споменуо браћу Симић, прве жртве доласка НАТО-а. Са њим сам се два пута срео на Мердару и питао за моју породицу, али ништа. До данашњег дана нико није хтео да прича са нама, па чак ни са мојом стрином. Нико није спровео истрагу и нико им име не спомиње. Као да су они убице, а не жртве. Живорад се јасно сећа говора који је по доласку НАТО-а одржао први командант Кфора Мајкл Џексон, и 15.000 Срба који су се договорили да нико не одлази.
– А та банда из Косова Поља нас је прва напустила и сада ужива сва грађанска права у Београду, а видите како овде живи народ. Њих не интересује што се убијају Срби. У Београду кер има више права него ми овде. Њима је битно само да се улизују некоме, а што страда овде народ то никог не занима. Ти који су у Косову пољу највише букали и викали и данас ричу по Београду и држе по десет функција – каже Живорад, који се више ничему не нада, али стрпљиво чека правду.
– Ја? Чему се надам? Само ово срце да ми пукне више. И овако се не живи. Не тражим паре за крв мог оца. Нећу да продајем крв. Хоћу само правду.
Вести
То ће мали мирин да реши.