постоје правне препреке за доношење закона о стечају над имовином физичких лица, али би било добро сачекати и пажљиво осмислити концепт и решење за презадужене грађане Србије, каже за „Политику” др Вук Радовић, ванредни професор Правног факултета у Београду. Иако је већина земаља у окружењу већ усвојила овај пропис, у Србији се о личном банкроту још говори са опрезом. До краја године, када је рок да радна група за израду Стратегије за решавање проблематичних кредита представи ову студију влади и Народној банци Србије, требало би да буде јасније да ли ћемо и када добити пропис о личном стечају који би дао нову шансу дужницима који нису у могућности да измирују своје обавезе.
Проф. Радовић, који је учествовао у изради Закона о стечају 2009. и његовим изменама пет година касније, објашњава да је и тада било речи о увођењу личног банкрота, али се одустало јер нисмо били „зрели“ за овакве изазове.
– Овај пропис би, како је то објашњено у англосаксонској литератури, требало да штити „поштеног а несрећног грађанина“ (који се сплетом околности нашао у незавидној финансијској ситуацији). Стечај физичких лица је осетљив јер се може и злоупотребљавати, због чега је важно да се пажљиво одабере модел који не би угрозио интересе поверилаца, али не би ни додатно погоршао ситуацију особе чија је имовина под стечајем – каже проф. Радовић.
Он наглашава да је битно да се пре свега добро уреди цео поступак, да се одреди који модел банкрота ће бити примењивани, али и да буде прецизирано шта је изузето од извршења, тј. шта не може да буде продато у стечају.
Свакако, предлаже, не би било лоше да сачекамо и да видимо каква су искуства у том погледу имале земље у окружењу.
Лични банкрот се иначе проглашава када дужник више не може да измирује обавезе према својим повериоцима (на пример, банкама, Пореској управи или јавним предузећима). На продају се нуди његова имовина и именује стечајни управник који, између осталог, брине и о његовим финансијама. Дужнику се оставља део новца потребан за егзистенцију (егзистенцијални минимум), и он има право да задржи део имовине који је изузет од стечаја.
У свету постоје два концепта личног стечаја – англосаксонски и континентални. У САД када појединац западне у дужничку кризу поверенику предаје сву имовину, а дугови му се по окончању стечаја отписују. Европски модел је другачији. Презадужени се предаје у руке супервизора, продаје му се имовина, наставља да ради и отплаћује дуговања. Супервизор, иначе, одређује и суму новца која је довољна за преживљавање. Одређен је списак ствари које се не могу продавати ради намирења обавеза, попут одеће, обуће и других предмета за личну употребу, као и хране и огрева за три месеца за дужника и његову породицу. Све остало иде на добош.
– Ближи нам је овај други модел који функционише по принципу да дужник наредних пет до осам година ради за повериоце, али ће после тога имати шансу за нови почетак, јер ће бити ослобођен одговорности за исплату свих својих дуговања. Англосаксонски модел је другачији. Америчко друштво је продужнички оријентисано, опрашта дугове, али такође предвиђа и изузеће неких дуговања. Тако на пример од тренутка проглашења стечаја, грађанима се опраштају дугови према банкама (тамо су банке прилично насртљиве и лако дају кредите, па се на неки начин сматрају и одговорним за лошу процену клијента који не може да враћа новац), али им се не отписују заостале алиментације, на пример, јер држава има политику која штити интерес детета – каже наш саговорник.
Лични банкрот се проглашава када дужник више не може да измирује обавезе према банкама, Пореској управи или јавним предузећима. На продају се нуди имовина и именује стечајни управник који брине и о његовим финансијама. Дужнику се оставља део новца потребан за егзистенцију (егзистенцијални минимум) и он има право да задржи део имовине који је изузет од стечаја
У Народној банци Србије кажу за „Политику” да су се све надлежне институције које су учествовале у изради стратегије за решавање проблематичних кредита усагласиле да потреба, изводљивост и избор тренутка увођења оквира за лични стечај у Србији морају бити пажљиво размотрени, као и да увођење таквог оквира није непосредни приоритет.
– Стратегијом за решавање проблематичних кредита истиче се и време неопходно да се испуне потребни предуслови за успостављање делотворног режима личног стечаја – кажу у НБС.
Разлози због којих код нас још није донет овакав пропис, по мишљењу стручне јавности, јесу то што овако осетљиви закони захтевају беспрекорно функционисање државног и судског система, али и већу платежну моћ грађана. У земљи у којој се минималном зарадом не могу покрити ни рачуни за стан од 80 квадрата, а просечна плата не покрива ни статистичку потрошачку корпу, тешко се може говорити о спровођењу оваквог закона.
– Имајући у виду одредбе строгог Закона о извршењу и обезбеђењу постоји потреба за неком врстом заштите дужника – каже адвокат Војин Биљић. Према његовом мишљењу, требало би правити разлику између дужника који избегавају плаћање својих обавеза и оних који једноставно туђом кривицом нису у стању да измире обавезе, па и оних који су пропустима државе доведени у лошу финансијску ситуацију.
– Ако већ имамо строг систем одговорности према обавезама које не измирују грађани, исти принцип би требало да се примењује и према државни. Незамисливо је да породиља којој држава касни са исплатама сноси терет тог пропуста државе, исто као што је незамисливо да се накнаде за незапослене исплаћују са закашњењем. О функционалности система социјалне помоћи и да не говорим – објашњава он.
Кад некретнина оде на „Добош“
На порталу „Добош“, који се од 2010. године бави оглашавањем непокретности које су биле средство обезбеђења кредита, кажу да је у овом тренутку оглашено 1.670 некретнина, углавном кућа и станова, што је 60 одсто од укупног броја непокретности које су на продају.
– Од почетка године број огласа је повећаван за четири до шест одсто месечно, што не мора да значи да је више некретнина отишло на добош нити да је економска ситуација у Србији лошија, него да су ове продаје тек стигле на ред, с обзиром на то да је реч о кредитима од пре пет година – кажу на овом порталу за „Политику”.
На питање шта очекују уколико у Србији заживи и лични банкрот за физичка лица, они кажу да би то требало посматрати као алат у корист дужника, кроз који ће они моћи да „окрену нови лист” и ставе тачку на проблематичну финансијску ситуацију у којој се налазе.
– Будући да је ово за нас нешто ново и да је однос јавности према личном банкроту у овом тренутку негативан, вероватно ће проћи доста времена док заживи у пракси. Међутим, за разлику од стечаја правних лица, где се целокупна имовина дужника распродаје, а он престане да постоји, стечај над имовином физичког лица подразумева и финансијску рехабилитацију презадужених појединаца. За физичко лице стечај може представљати шансу за нови финансијски почетак.
