НЕГДЕ 2005. године, један мој познаник из Немачке, иначе владин званичник, рекао ми је да је режиму (Милошевићу) поред одбијања промптне приватизације, замерено и “што је дозволио откуп друштвених станова по симболичним износима”. Замислите, рекао је, каква “златна кока” је тиме одузета западним банкама које су касније ушле у Србију.
Похвале и критике власти у Србији од стране међународних финансијских институција по правилу коинцидирају са (не)пристајањем на приватизацију великих државних система.
Свако одугловачење повлачи оштру критику и обрнуто, без обзира на економску оправданост таквих одлука. У пакету “минуса” које су добијале српске власти од међународне заједнице од 2000. било је и враћања већинског удела државе у “Телекому”, па куповина “Телекома Српске” и трећег мобилног оператера у ЦГ или враћања дуга Србије ММФ(?) у периоду 2005-2006…
Бивша Југославија је имала одрживу економију и једну од највећих стопа економског раста у Европи (1960-1980). Србија је била изнад тог просека, а грађани су имали коректан животни стандард, бесплатно здравство и образовање, доступност спорта и културе, гарантовано право на посао, плаћени годишњи одмор, извесност брзог добијања друштвеног стана или кредита за изградњу куће, јефтин јавни превоз и услуге.
Проценат оних са завршеним факултетом је сустизао европски просек, писменост је била преко 90 одсто, а животни век од преко 72 године. Инострани дуг је био десетоструко мањи него садашњи укупан дуг бивших република.
Оно што је постало проблем Западу је то што СР Југославија (Србија) опирала да уђе у приватизацију или прецизније, није то хтела одмах и по мерилима,у том тренутку, вредносно неупитне неолибералне доктрине.
По Мајклу Парентију, угледном светском аналитичару, Запад је хтео да “трансформише Југославију у неколико слабих десничарских држава које су неспособне да воде независну политику, чија би економија била потпуно доступна мултинационалној корпоративној експлоатацији и које би биле сиромашне, са јефтином радном снагом и фабрикама које неће представљати конкуренте западним произвођачима.”
Фокус приватизације у Србији је био на телекомуникацијама, банкарском сектору, природним ресурсима (рудници, земља и питке воде), које је Србија поседовала. Због одбијања тог безусловног сценарија, предузети су медијски кораци да се режим представи у најгорем светлу и припреми терен за интервенције “дисциплиновања” свим средствима.
Не улазећи у политички дискурс и вредновање тог режима (а може се много тога негативног и критичког закључити), главни мотив тог понашања је био недвосмислено економске природе. У том смислу Србији су уведене санкције маја 1992. Формално, због “учешћа” у рату у Босни, а суштински због “несарадње” око потпуне приватизације економије Србије.
Санкције су значиле потпуну забрану увоза и извоза, што је имало катастрофалне економске последице. Од хиперинфлације, незапослености која је достизала 70 одсто, болница које су остајале без лекова и медицинске опреме. Доток нафте је био готово прекинут, енергетски сектор је био пред пуцањем због недостатка делова за ремонт, међународни транспорт је био отежан итд.
Паралелно се подстицала “активност” терористичке ОВК, која постаје инструмент слабљења Србије. Иако је ситуација око Косова била добро позната (1987. године “Њујорк тајмс” је пренео истину о манипулацијама етничких Албанаца) притисак на Србију је био такав да је на крају резултовао бомбардовањем Србије. Директне штете, по многим изворима се процењују на 40 милијарди марака, а индиректне на чак близи 100 милијарди марака.
Тешко да би нека економија издржала све ове ударе. Захтев да се Косово отцепи од Србије је само значио да се богата налазишта руда и други системи (енергетски, телекомуникациони, саобраћајни, водопривредни) на КиМ продају, одричући право Србији накнаде приликом тих приватизација. Али јој се није одрекла “обавеза” да настави да враћа 1,6 милијарди евра иностраног, тзв. косовског дуга.
Србија је на тај начин економски девастирана и претворена у деиндустријализовану државу јефтине радне снаге. Ни аграр није надоместио пад прихода процеса деиндустријализације, напротив сточни фонд 2010. је нпр. био мањи него 1910. године (?), па се може говорити и о својеврсној деаграризацији, што је невероватно ако говоримо о једној природно богатој држави.
Питање је да ли ће се Србији “дозволити” да се развије јер је управо разбијање економије Србије отворило простор неким другим економијама да зараде на оним пословима на којима је она раније зарађивала.
Борислав Боровић, Форум независних економиста
Новости
Све је добро примећено осим оног о тренсформацији СФРЈ у мање ‘десничарске’ државе. Напротив концепт неолибералне пљачке је дело тзв демократске левице на западу. Права десница промовише националне интересе а не глобалистичке корпорације – то је нова комунистичка интернационала али само за финансијску елиту и њихове слуге по колонијама које су направили лажући народе.
Можда сам промашио тему, али ево и ово:
Списак уништених фирми у Сомбору и околини. (Списак није комплетан, рађен је по сећању и као такав може да се допуњује)
1.Бане Секулић – фабрика за израду окова и брава свих врста око 3000. запослених
2.Застава – фабрика доставних возила око ?
3.Душан Станичков – грађевинска фирма за високоградњу око 1300 запослених
4. Сомборпутеви – гтађевинска фирма за нискоградњу око 300 запослених
4.Панонка – месна индустрија (политичка фабрика која није имала перспективу) 1400 запослених.
5. Задругарка – прерада житарица?(има данас замену, једна од ретких) Око ? запослених.
6. Уљара – на стакленим ногама, постоји али се не зна како опстаје око ? Запослених.
7. Зефир – трикотажа ( у њеним халама се сада производи обућа за талијане) око ? запослених.
8. Весна – фабрика одеће око ? запослених.
8.Текстилна – фабрика декоративних тканина (уништене пре „транзиције“ и њеним халама је био Бане Секулић) око ? запослених.
9. Фабрика радијатора Горење – (касније израда изолационих материјала, данас складиште трговинске фирме „Синагога“.
10.Звезда – фабрика кишобрана и ауто-пресвлака, уништена пре „транзиције“. Око ? запослених.
11.Занатлија – грађевинска фирма за занатске радове око ? запослених.
12.Студио Квалитет – фирма за унутрашњу декорацију око ? запослених.
13. Акумулатор – фирма за занатске радове око ? запослених.
14.Агросавез – трговинска фирма за пољопривреду око ? запослених.
15. Семе Сомбор – фирма за семенску робу (још увек постоји али не знам шта сада ради) око ? запослених.
16.Трепча – фабрика акумулатора (само што постоји, упртопаштена) око ? запослених.
17.Инпро – фирма за рад са алуминијумом око ? запослених.
18. ЖТП Секција за одржавање пруга Сомбор (скоро све пруге поукидане и престала потреба за истом, сада постоји као испостава Секције ЗОП Суботица, али нема оправдање постојања) око 300 запослених.
19 ЖТП Секција за вучу возова (такође, после укидања пруга и саобраћаја на истим, престала потреба за њеним постојањем. Сада постоји са неких 30-так запослених) око 300? запослених.
20. Севертранс – фирма за превоз путника (готово уништена чека се расплет после принудне управе) око ? запослених.
21.Каменко Гагрчин – фирма за транспорт воденим путем око ? запослених.
22.Борели – фабрика обуће (на издисају, не знам да ли још увек постоји) око ‘ запослених.
23. Раде Кончар – производња трафоа и сличних склопова око ? запослених
24.Око Сомбора у селима нема ни једне фирме да ради, мада их није ни било пуно. Све пољопривредне задруге су УКИНУТЕ, и које нису опљачкане чекају „новог“ сумњивог власника!
Овај списак није окончан, нажалост, ни ја се нисам сетио свих фирми које су затворене. Ту нису мање фирме које су се само престројиле. Такође, нису ту ни трговинске фирме које су промениле називе, али и даља су у тој области, Неке су укинуте, али на њихово место су ускочиле друге, тако да те фирме нису проблем. Набројане фирме су, углавном, све уништене и не постоји у њима производња. Вероватно је слична ситуација и у другим градовима. Волео бих када би се направили спискови у свим градовима Србије, које фирме више не постоје, да се то обједини и да се укаже овим штеточинама шта су нам направили са њиховом „транзицијом“ и путем којим МОРАМО да идемо. Да виде њихову 25-годишњу, погубну политику. Уместо да смо чували и развијали оно што имамо, ОНИ, сада зову странце да нам изграде то што је било! Најновије је то што хоће да униште и пољопривреду и ако их не спречимо, црно нам се пише!