Древни србски календар је најстарији и најпрецизнији употребни месецослов. Али, чињеница да је он једини духовни календар у ритму вечности, за светску науку није информација од значаја! Да ствар буде чуднија, ни за Србску цркву он није догматско питање, иако служба божија не може постојати без календара! Искључиво догматско питање у СПЦ, представља само рачуница прославе Васкрса као покретног празника!
Чудни критеријуми цркве око календара, намећу једно суштински логично питање: Зашто је Васкрс покретан празник, када је звездана година старог (србског) календара који се назива и „црквени“ непокретна, а представља еталон октавног закона и хелиоцентричне метеорологије? Поготово, што је суштина благдана Васкрса да се он празнује у време када се дужина дана изједначава са тамом ноћи, јер наговештава и симболише победу светлости над тамом! То је оличење младог Сунца, символ Риста и Хоруса представљен као „јагње божије“ на пролећном небу, које својом чистотом и непорочношћу чисти земаљски шар и уклања грех.
О небу пролећне равнодневице и његовој символици Матија Властар пише у 14-ом столетју: Пошто после Васкрса светлост благочасти треба да расте , а тама нечасти да се смањује, није неосновано, да спаситељски Васкрс дође после равнодневице када светлост дана надолази а ноћни мрак одлази. Значи, светлост благочасти не може да расте пре пролећне равнодневице, па се из речи Матије Властара може са сигурношћу закључити, како се Васкрс славио управо на пролећну равнодневицу у тачки географског истока, када Сунце прелази на десну (божанску) страну благочасти у колу небеском!
Међутим, други део реченице допушта могућност прославе временски касније, што само по себи сведочи о пропагандној промени датума прославе Васкрса. Какву промену уствари крије запис Матије Властара, који временски помера датум прославе Васкрса у непокретној години древног србског календара? Идеолошки изведену промену стила, у кампањи увођења новог празника Пасхе који је изједначен и усаглашен са Васкрсом од кога је направљен покретан празник! Тиме је рачуница прославе Васкрса вешто подведена у зависност од „пасхалних“ таблица, чиме је стари празник Васкрса који слави природу потиснут од новог материјалног празника Пасхе који је идеолошки.
Празник општег Васкрса природе, од искона символише једнака дужина дана и ноћи на небу пролећне равнодневице, што може да види сваки човек на земаљском шару. За разлику од њега Пасха је уведена отоич, као временски далеко млађи празник са сличним обичајима, али слави неки земаљски догађај за који чак не постоје ни историјски докази! 1 Тиме је небо спуштено на земљу што није по божијој промисли, јер, Васкрс је празник примордијалног циклуса а Пасха чиста материјална конструкција. Поред тога, за разлику од Пасхе, која за перцептивни критеријум има само пун месец и суботу, рачуница прославе датума Васкрса поред пуног месеца и Благдана, усклађена је још менталним појмом „круга месеца“ и духовним синоптичког циклуса на Сунцу.
Датум Ускрса одређује се прорачунима на основу астрономских података и круга Месеца, а репер тих прорачуна за цркву су астрономски подаци меридијана који пролази кроз куполу Ристовог храма у Јерусалиму. Овај податак, астрономски може да буде од значаја само ако се поклапа са нултим меридијаном у Гизи, јер Сунце тада прелази на десну или божанску страну кола небеског, која је из чисте гордости премештена у Гринич за 30 степени источно!
У календару СПЦ има око двадесетак покретних празника, који су претежно васкршњи, осим поклада (Месних, Белих и Петровских), задушница (Духовске, Михољске и Митровске), или празника Детинци, Материце и Оци (недељу пред Божић). Сви покретни празници имају за критеријум Благдан, по коме, ако би био једини, временска разлика прославе може да буде максимално шест дана разлике. То би могао да буде прихватљив временски период, за разлику од критеријума Васкрса који може да има седам недеља разлике! Да ли овако велика временска разлика ускршњег поста ремети биоритам? Наравно да ремети, јер режим великог поста може да има временски седам недеља разлике!
Када су Венцловић, и Вук сто година после њега дали црквене празнике на народном језику, дигла се велика галама у цркви. Разлог је био идеолошке природе, јер се народни празници у Годишњим обичајима и црквени у циклусу године подударају и преклапају, што је очигледан пример преузимања обичаја од стране цркве. Само, што је црква већину празника из идеолошких разлога преименовала, друге укинула, а неке једноставно временски померила.
Бесмисленост идеолошке промене назива показују неки народно-црквени годишњи празници. Света Ображда је народни празник са колачем „браждаником“ о првој бразди заораној у току године, по којој носи име један манастир и лепо мушко име Обрад. Можда ће неко рећи да попови не ору и не копају, али не може порећи да они такође морају да једу и пију! По црквеном календару Јован Плашиви се слави 8/21. маја, али се у народу летњи Јовандан зове Јован Сланобитни, јер народ зна да слана „бије“ до летњег Јовандана, па онда роса до Крстовдана 14/27 септембра!
Педесетница је нарочито значајан црквени празник, а тиме и њен пост. Како је могуће да се силазак Светог духа, који се већ догодио, слави о различитим датумима у распону од шест (седам) недеља? Бесмисленост примера прославе неких црквених празника који постоје у народу али се суштински разликују, сасвим јасно показују идеолошки карактер црквених прослава. Велигден је данас општи назив за Васкрс, али је изворно ово назив за Видовдан, који се у јужним крајевима Србије још увек понегде употребљава. Очигледно, да је разлог овог придевка летња дугодневица када је „најдужи дан“ у току године! То значи, да Видовдан треба да се слави 9/22 јуна, обзиром да је то датум дугодневице. Видовдан је празник који СПЦ званично увела тек 1892. године, али је померила датум прославе на дан Косовске битке 15/28 јуна, спојивши тако неоправдано две прославе у једну. Који то мудраци дозвољавају спуштање неба на земљу?
Варовни дан Младенаца (дан Змија) 9/22 март, представља први дан Младог лета (Нове године) у народном календару. Сусрет Јава и Нава народно предање, и јуначка певанија митолошки увек пресликава као свадбу, па отуда и потиче назив Младенци, јер ова „небеска свадба“ символизује општи Васкрс природе. Али, црква је астрономски празник Младенаца претворила у 40 светих севастијских великомученика!? У каквој вези овде стоји великомучеништво које је настало из култа античких хероја, са астрономском позицијом која символише сусрет Лета и Зиме у циклусу године на земљописном истоку који граничи нулти меридијан?
Иако, институција цркве не може постојати без народа, у животу је потпуно обрнуто! Црква неке одлуке од општег значаја доноси без консултације других струка и јавног мнења, а оне су по правилу идеолошке, јер црквена догма је „ствар природе“ и „интересно поље“ њене институције. Ако се верником не сматра само онај коме је „врана попила мозак“, онда понекад треба послушати саборску правицу на коју је некада као и данас имао право сваки мирјанин по светоотачком предању. Уосталом, свети Сава је одавно помирио стару србску једнобожачку веру и апостолско `ришћанство, због чега данашњи Срби не могу никако да се уклопе у јудео-масонско `ришћанство!
Древни србски календар је духован, али институција Србске цркве је одавно изгубила своју духовну улогу. Зато су многи празници у вечитом ритму природе избачени из календара, чиме институционална самовоља цркве прави штету духовности. Пустимо Јевреје да славе Пасху и људску природу Риста о уштапу. Ми треба да се вратимо на Ристову божанску природу оличену у појави пролећне равнодневице! Јер, светост цркве не зависи од врлине верника и свештенства већ од милости пренете путем свете тајне која симболише преображење.
С. Филиповић и Д. Јовановић
1 Пасха у Старом завету је само гола прича, јер нема ни једног јединог аутографа Старог завета!?
Србија данас
dzaba u crkvu oditi, dzaba vazdan metanisati i rukama mlatiti krsteci se, a zlo ciniti. — dzaba i najtacnijeg kalendara imati, a nekrst dotumaralu kao Bozi dar preporucivati. — nema Vaskrsa bez vere istinske, junastva, muke i umiranja. — a onda se junaci, zlatousti i mucenici u kalendar unose; nejakim za posilenje, hrabrim za jos hrabrija dela ciniti a kukavicama, slugama poganskim i izdajicama da znaju pred cim trebaju drhtati.
,,vucicodlacic iz vukojebine ,,na ovcu svoje pravo ima,, a lovac razumom vlada pa tesko nekrsti i vukodlacima.
Чим видим придев срБски, знам колико је сати.
У ову синкретичку чорбу је удробљено више него у Сајентологији. Покушај представљања словенске паганштине као екзактне науке која барата чињеницама је више него јадан. Непознавање природе црквених празника, измишљање меридијана који пролазе кроз куполе цркава, чини овај текст напорним за читање. За необавештене, меридијани су руком нацртане линије на карти, коришћене у раној навигацији и црквени сунчев и месечев календар, на основу којих се израчунава датум Пасхе, нема никве везе са картографијом. Чињеница је да је постојао меридијан који се у старом свету сматрао првим, али он нема везе ни са Јерусалимом ни са Гизом, а још мање пирамидама, које овде прећутно треба да заузму неко важно место, већ је пролазио кроз Александрију. Због тога и данас је остао обичај (иако постоје таблице за израчунавање датума Васкрса) да Патријарх и Папа великога града Александрије, Пентапоља, отац отаца, учитељ учитеља, тринаести апостол и судија васељене, објављује званични датум Васкрса.
По многим детаљима се види да писци немају везе са учењем Свете Цркве Православне, па тобоже оптужују Цркву да је покварила паганска наклапања.
28. јуна по грађанском календару, Црква Православна прославља св. мученика Вита, св. пророка Амоса и друге са њима. Према једном предању св. пророка Амоса је св. кнез Лазар славио као Крсну Славу. Постоји могућност да се део паганских предања о божансту Виду из словенске митологије има везе са називом дана када се прославља св. мученик Вит, али је то недоказано.
Ако се тврди да не постоји аутограф Светог Писма, волео бих да аутори наведу аутографе словенске митологије, која не да нема аутографа, него никада није ни записивана. Данашњи словенски неопаганизам копира нордијске легенде германских и скандинавских племена, јер о њима постоји неупоредиво више података и тиме покушава да успостави некакву срБску историју.
Не знам шта је закључак овог текста, да ли можда да Црква Православна треба да одбаци две хиљаде година традиције, зарад поновног успостављања паганства код срба?
Поготово је малициозна идеја која се провлачи, а то је да је Црква намерно уништавала нека паганска знања да би увела своја. Црква доноси Истину Христову и све што се истини Христовој противи и није скалду са њом, је непотребно и не користи спасењу човековом.
Помињање ‘ришћанства и Ристове цркве. вероватно говори о следбеницима Риста Ћировог Радовића.
Цркви Православној се данас може много тога спочитати и замерити, а све је то по слабости људској, јер Православље је савршено, али православци нису. Може се замерити и то како епископи живе и шта раде, како свештенство остаје без вере и везано је за материјално, али то се може замерити људима слабим и грешним, а не Цркви којој је Христос глава.
На крају, оптужити Цркву да је урадила нешто што је на штету души човековој и спасењу рода људског, оставља ме без коментара.