Зашто медији у Србији игноришу српске жртве Братунца и Сребренице?

Зашто медији у Србији игноришу српске жртве Братунца и Сребренице?

Пише: дипл. социолог Игор Митић

Kао што Јевреји имају Аушвиц, као што Руси имају Стаљинград тако и Срби имају Братунац, једну од најболнијих рана из новије историје. Према званичним подацима институција Републике Српске, на подручју сребреничке регије у периоду од 1992. до 1993. године, живот је изгубило 3267 Срба, међу којима највише цивила.

По свим критеријумима и параметрима, ова национална трагедија требала би се обележавати на државном нивоу. Страдање Срба у сребреничкој регији требало би се наћи и у школским уџбеницима, како би и млађи нараштаји били упућени у догађаје из наше блиске прошлости. Баш као што се негује и обележава српска трагедија у Шумарицама код Kрагујевца из 1941. на исти начин треба говорити и о Скеланима, Братунцу и другим стратиштима из 1992. и 1993. године.

14. децембар – 19. децембар – 7. јануар – 16. јануар – један за другим ређају се датуми српске туге и трагедије. Нажалост, прва два датума су већ протекла у поприличној медијској тишини уз малобројне текстове тек понеких локалних портала. О томе у информативним емисијама телевизијских станица у Србији није било ни речи!

У најлепше зимско време када се широм наше земље обележавају крсне славе, те са радошћу дочекују и прослављају новогодишњи и божићни празници, дотле у средњем и горњем Подрињу, на истоку Републике Српске, ови датуми буде нека од најтужнијих осећања. Тамо се служе комеморације у знак сећања на жртве злочина које су 1992. и 1993. над српским цивилним становништвом починили припадници муслиманске / бошњачке војске.

За српске жртве овог краја често се чују флоскуле домаћих политичара како су то „жртве другог реда, дискриминисане, понижене и за које не постоји правда“. Међутим, чини се да су за медије у Републици Србији ове жртве заправо жртве двадесет и другог реда! Несхватљиво је да ове националне трагедије нису довољно интересантне ни Радио Телевизији Србије (РТС), али ни осталим телевизијама баш као ни многим штампаним медијима. Тако већ годинама тужне годишњице злочина над Србима протичу готово у потпуној медијској блокади.

ПО ЧЕМУ СУ ОВИ ДАТУМИ ЗНАЧАЈНИ ?

Подсећања ради, 14. децембра 1992. муслиманска / бошњачка војска из Сребренице напала је српско село Бјеловац (оштина Братунац) приликом чега је убијено 68 мештана српске националности, узраста од 14 до 90 година старости. Међу жртвама је било шесторо деце и велики број девојака, жена као и старијих и немоћних лица. За злочин нико није одговарао!

Пет дана касније, на велики празник Светог Николу, 19. децембра 1992. муслиманска / бошњачка војска из Горажда извршила је напад на МЗ Горња Јошаница код Фоче приликом чега је убијено 56 српских цивила, међу којима 21 жена и троје деце. Цивили су убијени док су прослављали крсну славу. Најмлађа жртва имала је две а најстарија 88 година. За злочин нико није одговарао!

На православни Божић, 7. јануара 1993. муслиманска / бошњачка војска из Сребренице напала је српско село Kравицу код Братунца приликом чега је живот изгубило 49 српских цивила, старосне доби од 4 до 89 година. Највећи број жртава су чинила старија лица. Убијени су док су прослављали највећи хришћански празник – Божић. Тог дана је запаљена и разорена и сеоска православна црква Светих апостола Петра и Павла. За злочин нико није одговарао!

Напослетку, 16. јануара 1993. почињен је највећи злочин над српским цивилним становништвом у Подрињу. Тог зимског дана, када је температура била испод нултог подеока Целзијусове скале, припадници муслиманске / бошњачке војске из Сребренице напали су место Скелани и околне српске засеоке (општина Сребреница) приликом чега је убијено 69 цивила и заробљеника српске националности. Најмлађа жртва је имала пет, а најстарија 80 година. Према подацима доступним на интернету, тог дана је страдало тридесет жена и петоро деце. Православна црква Светих апостола Петра и Павла, иначе једна од најлепших грађевина овог краја, такође је тешко оштећена.

Да Вас подсетимо: Медији: Лидери ЕУ спремни да забране извоз вакцина, подељени око пасоша
Овде су наведена само четири најмасовнија злочина у Подрињу, која су се десила током месеца децембра 1992. и јануара 1993. Иначе је важно напоменути да је страдање Срба у сребреничкој регији започело још у априлу 1992. а читаво пролеће, лето и јесен те године су били обележени нападима на српска села током којих је страдало преко преко две ипо хиљаде Срба. Страдање српског народа је настављено све до јула 1995. године.

ЗАШТО СРБИЈА ИГНОРИШЕ СВОЈУ ИСТОРИЈУ ?

Од 1995. до данас НИЈЕДНА телевизија у Србији није јавила нити направила неки прилог о годишњицама злочина у Горњој Јошаници код Фоче и Бјеловцу код Братунца. Иако су ови злочини по свим параметрима заслужили да јавност у Србији буде обавештена и информисана о њима, то се никада није догодило. Јесу ли уредници РТС-а и осталих телевизија напросто заборавили на ове злочине или можда никада нису ни чули за њих ? Или су чули али једноставно нису желели да информишу јавност о томе, у страху да се случајно неко од силних бораца за „људска права“ и заштитника мањина не би увредио или наљутио ?

Са друге стране, о злочину почињеном на Божић 1993. у околини Братунца прошле и претпрошле године такође ниједна телевизија није направила никакав ТВ прилог нити је подсетила јавност на ову националну трагедију. Ипак, 2018. ТВ прилог у централном дневнику РТС-а о овом догађају трајао је свега тридесетак секунди. Ова трагедија има велики симболички значај у српском народу и готово да нема грађанина Србије који није чуо за божићни злочин у Братунцу. Ипак, телевизије са националном фреквенцијом имале су чини се, много важније вести од ове!

Што се тиче Скелана, РТС је 2018. и 2019. направио прикладан тв прилог о годишњици овог злочина па чак је тамо послао и своје репортере који су разговарали са начелником општине Сребреница и представницима удружења српских жртава. Међутим ове 2020. године поновљена је пракса из претходних година, те је вест о годишњици трагедије у Скеланима потпуно изостављена!

Са друге стране, ни медији који често заговарају слободу говора и заштиту људских права (Н1, НОВА С, дневни лист „Данас“, недељник „Време“), такође нису показали претерану заинтересованост за ове важне догађаје из наше блиске прошлости.

Ипак, треба споменути да су телевизије Н1 и НОВА С, посветиле у јулу ове године чак неколико емисија и ТВ прилога страдању бошњачког народа у Сребреници у јулу 1995. У госте су тада биле позване многобројне личности из Сарајева али и Србије који су говориле о бошњачкој трагедији у Сребреници.

О српским жртвама Фоче, Братунца, Сребренице наведени медији овог децембра нису објавили ни слово! Не само овог, већ ни свих претходних. У њиховим информативним емисијама није било саговорника из разорених српских села у долини Дрине који би говорили о својим трауматичним искуствима и паклу који су проживели тих ратних деведесетих.

Ипак, можда се 7. и 16. јануара 2021. ситуација ипак промени на боље те се неко од медија у Србији сети и ових догађаја и недужних српских жртава, те им посвети пажњу какву заслужују.

izvor:mojarecmojblog.blogspot.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Како су комунисти мењали границу Косова после 1945.

Како су комунисти мењали границу Косова после 1945.

Како су кроз најновију историју преговарачи и комунисти мењали границу Косова. Ни у једном историјском …

Колико дуго може да се живи са хиљаду евра у Србији а колико у другим земљама?

Колико дуго може да се живи са хиљаду евра у Србији а колико у другим земљама?

У Србији може да се живи са 1.000 фунти (око 1.180 евра) 84 дана, а …

2 Коментара

  1. Zato sto se Srbi iz Bosne i Hercegovine i drugih balkanskih drzavica nisu nikada smatrali u Srbiji kao dio istog naroda.

  2. Миша Јовановић

    Србија је окупирана земља. Све медије контролишу стране агентуре. На власти су другосрбијанци, највећа ђубрад српског рода. Све жртве заслужују поштовање и ту кне треба нико да прави разлику. Ово зло прати српски
    народ од завршетка Другог светског рата. Било је забрањено да се прича о тим жртвама. Радило сена Братству и јединству. Нажалост такав однос према жртвама још увек траје. Не постоји ниједан народ на свету који би се тако односио према својим жртвама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *