Зашто Срби­ја жи­та­ри­це прода­је преко по­сред­ни­ка?

Не­ја­сна ве­за из­ме­ђу вла­сни­штва и упра­вља­ња у лу­ка­ма и сло­же­не и ду­го­трај­не про­це­ду­ре за до­би­ја­ње до­зво­ла за из­град­њу у луч­ким обла­сти­ма глав­не су пре­пре­ке за по­ве­ћа­ње тран­спор­та ро­бе пре­ко Ду­на­ва у Ср­би­ји.

Удру­же­ње „Жи­та Ср­би­је” ука­зу­је и да је још је­дан од про­бле­ма са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју тр­гов­ци жи­та­ри­ца­ма нео­р­га­ни­зо­ван плов­ни пут Ду­на­ва.

– За из­воз жи­та­ри­ца и уља­ри­ца на­ма је ова ре­ка ка­пи­ја ка све­ту. Са­мо 20 од­сто ви­шко­ва мо­же­мо да про­да­мо у окру­же­њу, тран­спор­ту­ју­ћи ро­бу же­ле­зни­цом или пу­те­ви­ма. Али је­ди­ни ис­пла­ти­ви на­чин је пре­воз реч­ним пу­тем – ка­же Ву­ко­сав Са­ко­вић, из Удру­же­ња „Жи­та Ср­би­је”.

Ана­ли­за реч­не ин­фра­струк­ту­ре у Ср­би­ји, ко­ју је спро­ве­ло ово удру­же­ње, по­ка­зу­је да пре­воз оте­жа­ва и за­ста­ре­ла реч­на фло­та као и ви­со­ке так­се, ко­је су уве­де­не пре не­ко­ли­ко го­ди­на и до­дат­но оп­те­ре­ти­ле из­во­зни­ке и бро­да­ре.

– Су­сре­ће­мо се са ра­зним про­бле­ми­ма већ го­ди­на­ма. Лу­ке нам ни­су мо­дер­ни­зо­ва­не. Нео­збиљ­но је ре­ћи да ни­шта ни­је ура­ђе­но и да ни­је улaгано. Али то ни­је до­вољ­но за но­ви и мо­де­ран на­чин тр­го­ви­не – сма­тра наш са­го­вор­ник. Пр­ви про­блем на ко­ји ука­зу­је је не­до­вољ­но скла­ди­шног про­сто­ра у лу­ка­ма. Тр­гов­ци су при­ну­ђе­ни да ро­бу за из­воз ди­рект­но пре­то­ва­ру­ју у бар­же. То из­и­ску­је од­ре­ђе­но вре­ме и то је оно на шта се нај­ви­ше жа­ле бро­да­ри. Жи­тар­ски тер­ми­на­ли, до­да­је, нај­че­шће ни­су из­дво­је­ни већ се на истом ме­сту то­ва­ре ку­ку­руз и ру­де, ми­не­рал­на ђу­бри­ва и дру­ги ра­су­ти те­ре­ти. То опет зах­те­ва вре­ме да се тер­ми­на­ли очи­сте, при­пре­ме ка­ко би се из­бе­гле ре­кла­ма­ци­је због кон­та­ми­на­ци­је ро­бе.

Чла­ни­це овог удру­же­ња апе­лу­ју да се по­јед­но­ста­ви и убр­за про­цес ин­ве­сти­ра­ња у лу­ке, раз­дво­је тер­ми­на­ли у лу­ка­ма и об­но­ви реч­на фло­та. Али пре све­га по­кре­не ме­ђу­на­род­на ини­ци­ја­ти­ва за ре­гу­ли­са­ње во­до­то­ка Ду­на­ва. То би омо­гу­ћи­ло пло­вид­бу реч­но-мор­ских бро­до­ва (од 3.000 до 5.000 то­на) ко­ји у на­шим во­да­ма ни­су ви­ђе­ни го­ди­на­ма.

Осим до­ма­ћих про­бле­ма тре­нут­но су нај­ве­ће по­те­шко­ће на међунарoдном де­лу ду­нав­ског ко­ри­до­ра на 568. ки­ло­ме­тру, не­где из­ме­ђу Бу­гар­ске и Ру­му­ни­је. Чим пад­не во­до­стај ту на­ста­ју пе­шча­ни спру­до­ви што пра­ви за­сто­је у тран­спор­ту и по­ску­пљу­је пре­воз. То је пре­пре­ка не са­мо за срп­ске из­во­зни­ке већ и за дру­ге ко­ји пло­ве овом ре­ком. У окви­ру Ду­нав­ске ко­ми­си­је тра­жи се ре­ше­ње али то иде спо­ро. За Ср­би­ју је до­дат­ни про­блем то што су у на­ше во­де пре­ста­ли да до­ла­зе реч­но-мор­ски бро­до­ви.

– Они су нам нео­п­ход­ни да би­смо сво­ју ро­бу мо­гли ди­рект­но да про­да­је­мо ши­ром Сре­до­зем­ног мо­ра. Да стиг­не­мо и до дру­гих лу­ка. Ова­ко смо ве­за­ни са­мо за ру­мун­ску Кон­стан­цу и за­ви­си­мо од ин­тер­на­ци­о­нал­них ком­па­ни­ја и њи­хо­вих це­на пре­то­ва­ра и скла­ди­ште­ња – об­ја­шња­ва Са­ко­вић. Ако би­смо по­но­во ове бро­до­ве има­ли у са­о­бра­ћа­ју мо­гли би­смо да снаб­де­ва­мо све зе­мље Ме­ди­те­ра­на. Отво­ри­ла би нам се мо­гућ­ност да жи­та­ри­це про­да­је­мо ди­рект­но по­тро­ша­чи­ма и бу­де­мо кон­ку­рет­ни­ји. Та мо­гућ­ност пре­ста­ла је га­ше­њем „Ист­по­ин­та” Зо­ра­на Дра­ку­ли­ћа, ко­ји је имао си­ло­се у Кон­стан­ци и реч­ну фло­ту. Он ју је про­дао ка­да је за­пао у фи­нан­сиј­ске про­бле­ме.

– Од та­да се ја­вља­ју по­сред­ни­ци у лан­цу тр­го­ви­не жи­та­ри­ца­ма. Осим у окру­же­њу ни­шта не про­да­је­мо ди­рект­но. Иако наш ку­ку­руз, ре­ци­мо, сти­же до Ви­јет­на­ма ми смо га про­да­ли ов­де, на на­шим ду­нав­ским лу­ка­ма и ку­пац га да­ље тран­спор­ту­је до Кон­стан­це – об­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник.

Са­ко­вић ис­ти­че да је у ру­ка­ма др­жа­ве убр­за­ва­ње ад­ми­ни­стра­тив­них про­це­ду­ра око про­ши­ре­ња луч­ких под­руч­ја и из­град­ње но­вих тер­ми­на­ла. На тај на­чин мо­гли би­смо да при­ву­че­мо луч­ке опе­ра­те­ре, стра­не али и до­ма­ће ин­ве­сти­то­ре.

Аутор: Ивана Албуновић, Политика.рс