Проблем са инфраструктурним пројектима који се финансирају из страних кредита су правила тендерских процедура, на која ми као држава не можемо да имамо утицај. Страни понуђачи већ имају разрађен систем како да посао добију, али не и да га заврше по уговореној цени, већ да је надокнаде наплатом одштетних захтева. Тиме су на губитку и домаће грађевинске фирме које не могу да им парирају понуђеним ценама, али и држава која тако губи много новца, тврди за Данас Горан Петровић, извршни директор фирме “Ратко Митровић” нискоградња.
Петровић објашњава да тендерске процедуре нису добре ни доречене, јер на њима побеђују фирме са најнижом понуђеном ценом.
Руси и средња Азија
– Једина алтернатива за српску грађевину је ангажовање на руском тржишту, које је отворено за наше грађевинаре. За ту земљу је упошљавање неколико наших фирми кап у мору. Али, наша званична политика требало би да подржи тај правац, јер су нам грађевинци одлични, и даље имамо јако велики потенцијал, добре стручњаке и излазак на то тржиште, али и друге државе средње Азије би биле битне – каже Горан Петровић и додаје да се на нашем тржишту ситуација неће побољшати док год будемо зависили од страних кредита.
“Као држава смо на ниским гранама када су инфраструктурни пројекти у питању, јер у буџету за њих нема новца. Сва средства обезбеђујемо из кредита, било кинеских, азербејџанских или кредита неке од инвестиционих банака, а правила тендерских процедура стриктно су под контролом тих банака. Још у старој Југославији најниже понуде одбијане су као шпекулативне или неозбиљне. Сада такве понуђаче не можете да одбијете, јер се унапред сумња да је у питању корупција или слично. Подизвођачи са таквим ценама не могу да ураде пројекат, али ипак конкуришу јер држава углавном не одради сав посао, рецимо експропријацију. Тако дођете у парадоксалну ситуацију да упослите нежељеног подизвођача, странца који је дао спекулативну цену, а он већ првог дана почиње да траже слабе тачке и за то ангажује најквалитетнијег клејм експерта, који се годинама бави правном регулативом у грађевини. Наша јавна предузећа која воде те пројекте ни изблиза немају стручњаке који могу да им парирају”, објашњава Петровић.
Он додаје да држава тако плаћа огромне одштетне захтеве, па се поново задужује код истих банака, које и на тај начин остварују профит.
“То је зачарани круг, и због тога уопште не видим будућност за наше грађевинске компаније, осим да некоме буду подизвођачи, трећа или четврта рука, да раде за малу зараду и да при том буду условљаване приликом исплате”, додаје саговорник листа.
Он објашњава да ни држава не би смела да уводи подизвођаче у посао уколико није решила све недостатке у пројектима.
“Примера ради, на Коридору 10 наших фирми уопште нема, што је велики пропуст и велика грешка. Пропустили смо велику прилику да упослимо домаћу оперативу, то је огроман посао, те две деонице, исток и југ према бугарској граници имају укупно 180 километара ауто-пута. Неке наше фирме су покушале да буду подизвођачи, и све су у проблемима, толико да их вероватно за пар година неће ни бити”, тврди Петровић.
Говорећи о учешћу у изградњи моста Земун – Борча, Петровић је нагласио да је «Ратко Митровић», као фирма подизвођач кинеског ЦНБЦ-а, за различите врсте завршних радова ангажовала велики број домаћих фирми.
“Трудимо се пре свега да за подизвођачке радове, и за позиције за које нам технички услови дозвољавају, ангажујемо домаћа предузећа, снабдеваче и производе, од кишне канализације до одбојних ограда. То није увек лако, јер нам привреда посрће, а треба све укомпоновати, испратити, испоштовати рокове и постићи жељени квалитет, који не сме да се доведе у питање. Наше фирме имају квалитетне производе, савремену опрему, професионални су и спремни да раде и по 16 сати”, закључује Петровић.
Данас.рс
nisu jedini