Ово је изузетно занимљиво и важно за разумевање свега онога што нам се дешавало, што нам је долазило и дан данас долази с хрватске стране. .
Јован Дучић о периоду од анексије Босне и Херцеговине 1908:
❝ Анексија је тешко погодила Србију и Црну гору, које су за њих једине и више него једном ратовале, а тако исто и српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, напротив, Загреб, који је увек за себе говорио да је ‘царске вере’ и одувек певао песме налик на ону Округлићеву: ” Ко ће тебе, мајко хранит’, кад ја одем цара бранит’ “, био је, напротив, усхићен што је тиме коначно била пропала свака нада за српство да заузме своје покрајине. …
Истина, рат с Турском је поздрављен у круговима хрватским топлије него рат с Бугарском, и Куманово поздрављено искреније него Брегалница! Ово нарочито зато што су Хрвати одувек сматрали Бугаре својим савезницима против Срба. (..) Бојали су се, после Брегалнице, остварења њених аспирација у Босни.(…) Али са атентатом у Сарајеву, у Загребу се демонстрирало и пуцало на Србе; кад ни Беч није ишао даље од новинарских чланака, викало се за рат. У таквој атмосфери је заиста дошло до рата, али наши политичари нису, правећи Југославију, знали како Хрвати ниједног момента нису губили из вида да је нестао Фрањо Фердинанд, у којег су биле постављене све њихове наде да ће остварити тријализам, стари идеал из доба Штросмајеровог, који је тврдио да Аустрија, Мађарска и Хрватска проширена до Дрине, заједно чине монархију католичким царством, чак таквим каквог по снази овде одавна није било.
У таквим приликама дошла је опет једна велика проба – ратна 1914.. година Загреб није ни часа чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за католичанство против православља; и рат који би, смаком Србије, поставио Хрватску на највећу висину коју је могла пожелети, не само по питању Босне, него и по питању свега о чему је Србија одувек маштала. Хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, били су најогорченији војници аустријски на фронту; и нико још не заборавља све погрдне речи које су хрватски војници на рачун краља Петра убацивали у ровове војводе Степе…
Овај рат у Мачви , где је Хрватска изгубила своје пукове у борби против Србије, најбоље је разоткрио загребачки ‘југославизам’. Међутим, нисмо били у великом растојању од дана 24. новембра 1914. кад је у Нишу српска влада свечано изјавила да рат који почиње јесте намењен ослобађању не само Срба, него и Хрвата и Словенаца.
Чак треба бити уверен да је горња порука из Ниша у Загреб већ у првом моменту изазвала индигнацију и гнев свих добрих Хрвата, који су од једног оваквог рата између велике монархије и мале српске државе очекивали сасвим другу ствар – да се на српске територије, кад ова буде била поражена, прошире и тако остваре своје ‘хисторијско право’. Ослобођење, најављено из Ниша, то је за Хрвате, напротив, изгледало као њихов црни петак, што они, показаће се, никад неће опростити. ❝
