Прича о обнови државе

Милош на Цвети ујутро дође у Таково и онај дан онда код цркве учини скупштину и стане се већ јавно договарати са народом шта ће се сад чинити. И сав сабор нађе да друкчије никако бити не може него да се бију са Турцима, док сви не изгину и још што је најчудније и сами старци и кметови, који су свагда били противни буни и они сад пристану и повичу да нема другог спасенија него да се бију са Турцима и да бране док се узможе. И сви сложно почну молити Милоша да им он буде старешина и да ји не изда. Милош им на то одговори да ће им бити старешина ако ће они њега слушати и између себе се као браћа пазити опростивши један другоме ако је који коме шта нажао учинио. И на то пристану сви. Милош после те скупштине оде са својим момцима у Црнућу и онда после дугог премишљања отиде у вајат, те се обуче у своје војводске аљине и узме оружје сребрно, па онако накићем изађе међу момке носећи у руци свој војводски барјак, који је до тада лежао негде сакривен, па пружи барјак Сими Пастрмцу говорећи – ево мене, а ето вама рата са Турцима!” Овај опис Вука Стефановића Караџића, савременика и сведока тих догађаја, веродостојно описује расположење које је владало у Србији пре тачно два века – априла 1815. године. Узрок тог расположења били су злочини и тортура османске власти, који су у Србији трајали од 1813, односно од слома Првог устанка, а његова последица било је избијање нове буне, данас познате као Други српски устанак.

Овај устанак, међутим, имао је нешто другачији ток, карактер и последице. Они су били резултат промењених међународних околности и прилика у самој Србији, али и чињенице да су их водили људи другачијег карактера. Јер, први устанак, због свог значаја и тока прозван још и Српска револуција, водио је храбри, честити, али на моменте и сувише плаховити Карађорђе. Други је водио такође храбри, али и промишљени, лукави, а на моменте и подмукли Милош.Зато се први пре свега ослањао на снагу оружја, а други је после неколико добијених битака у први план истурио – дипломатију.

Како је и под којим условима дошло до избијања Другог српског устанка? Први српски устанак, који је означио почетак борбе нашег народа за коначно ослобођење од турске власти и стварање модерне српске државе, завршен је сломом 1813. године. После поновног турског освајања Србије, под управом Сулејман-паше Скопљака успостављен је режим заснован на освети и тортури. Одредбе осме тачке Букурештанског мира,који је предвиђао успостављање српске аутономије, нису се поштовале, а уместо тога наставио се прогон виђенијих Срба, укључујући и оне који су исказали лојалност Порти. Зато је већ 1814. избило неколико мањих буна, од којих се највећа, позната као Хаџи Проданова, догодила у јесен те године. Али и она је завршена неуспешно, а један од разлога био је и тај што јој се није прикључио Милош.

 

Петар Убавкић: Таковски устанак (1900); приказани су кнез Милош и архимандрит Мелентије 

Мада је у Првом српском устанку имао истакнуту улогу, он је после устаничког слома остао у Србији и показао лојалност турским властима, па је 1814. чак учествовао у гушењу неколико буна. Због тога је од Сулејман-паше Скопљака добио звање баш кнеза рудничке, чачанске и крагујевачке нахије. Али, притисци Турака били су све јачи, а незадовољство народа све веће, тако да је и његова сигурност била угрожена. Зато је Милош, после дужег размишљања, одлучио да стане на чело устанка који је подигнут на празник Цвети, 23. априла 1815. године.

Устанак се брзо проширио, нарочито у Шумадији и западној Србији. Поред Милоша, истакнуте устаничке вође били су и Танаско Рајић, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Лазар Мутап, а после повратка у земљу и Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић и други. У борбама су се истакла и Милошева браћа Јован и Јеврем. Турци су буну схватили озбиљно, па су на устанике упутили две војске – једну из правца Ниша, а другу из Босне. Најзначајније битке биле су на Палежу (код данашњег Обреновца), код Пожаревца, на Љубићу (чачански крај) и код Дубља, у Мачви. У бици код Љубића, вођеној јуна 1815, која се сматра најзначајнијом за исход устанка, херојски су погинули Танаско Рајић („од сто рана, од сто јатагана, пада Рајић, јунак од мегдана”), док су у бици на Дубљу, вођеној 26. јула, погинули Милић Дринчић и Сима Ненадовић. У обе битке победу је однела устаничка војска.

 

Ипак, интензитет борби у Другом устанку био је мањи него у Првом, а устанак је захватио и мању територију и углавном био ограничен на Рудничку, Чачанску и Крагујевачку нахију. Зато је и краће трајао. Борбе су окончане после четири месеца, па се приступило преговорима. За то су, чини се, биле заинтересоване обе стране – Срби због мишљења да су у датим околностима постигли максимум, а Турци због бојазни да би, због извојеваних победа и поновног јачања Русије, устаници могли да наставе борбу и прошире захтеве.

После дужег преговарања, коначно је, октобра 1815. године, склопљен споразум између кнеза Милоша и Маршали Али-паше. Споразум је био мешавина Ичковог и осме тачке Букурештанског мира и предвиђао је одређена самоуправна права за Србе – олакшице приликом плаћања данка, заштиту од насиља, слободу вероисповести, као и отварање Народне канцеларије у Београду, у чијем је саставу било дванаест нахијских кнезова. Такође, уместо Сулејман-паше Скопљака, за новог везира изабран је Маршали Али-паша.

Тако је завршен Други српски устанак. О његовом току, последицама, а нарочито о улози Милоша Обреновића, међу нашим историчарима и данас постоје различита мишљења. По једнима, он је постигао највише што се у датим околностима могло остварити, показавши храброст у бојевима, а мудрост и реалистичност у преговорима. Његова мудрост и дипломатске способности могли би, сматрају они, бити узор и нашим данашњим политичарима. Други, опет, сматрају да је исход устанка могао бити још повољнији, а територија њиме обухваћена много већа да је Милош показао више храбрости и одлучности, а мање бриге за властити положај. Као пример за то узимају Грчку револуцију, која је десетак година касније резултирала стварањем грчке државе.

Крај Другог српског устанка није означио и крај борбе за ослобођење Срба од турске власти, али овог пута другим средствима, пре свега дипломатијом. Захваљујући дипломатским способностима и мудрости кнеза Милоша, али и повољнијим међународним околностима (пре свега јачању Русије која је после Бечког конгреса и Наполеонових ратова постала најутицајнија европска сила), турски утицај у Србији све више је слабио, а српска аутономија јачала. Круна таквих активности били су хатишерифи из 1830. и 1833. године. Ови документи, објављени после Једренског мира, којим је окончан руско-турски рат, предвиђали су широку аутономију за српски народ унутар Османског царства и њима је, практично, била створена Кнежевина Србија. Кнез Милош је хатишерифом из 1830. коначно био признат за кнеза, а његова власт постала је наследна. У хатишерифу, који је свечано био прочитан у Београду (на Ташмајдану), 12. децембра 1830, на дан Светог Андрије Првозваног, између осталог се каже: „Поменути народ Срби имаће потпуну слободу вере у својим црквама. Кнез Милош Обреновић, на основу царске дипломе коју је добио у награду за његову верност потврђен је у достојанство башкнеза српског народа и то ће достојанство постати наследно у његовој породици. Виши и нижи чиновници моје порте неће се више никако мешати у управу Србије нити у размирице између Срба и неће моћи да траже од њих ни једну пару више од утврђене суме за годишњи данак. Муслиманима који не припадају гарнизонима градова забрањује се да могу становати у Србији.”

Тако је дипломатија на крају учинила оно што на почетку није могло учинити оружје. Ипак, добијање аутономије није омогућило Милошу спокојан наставак владавине. Девет година касније, он је напустио Србију, незадовољан одредбама „Турског устава”, којим је његова власт била значајно ограничена успостављањем Савета од седамнаест чланова, а три године касније, 1842, династија Обреновић била је први пут збачена са власти.

Јован Гајић

—————————————–

Кнез Милош – обновитељ државе

Милош Обреновић рођен је 1780. године у селу Горња Добриња, код Пожеге, као прво мушко дете Теодора Михаиловића и Вишње Урошевић. Презиме Обреновић узео је по Обрену Мартиновићу, првом мужу своје мајке, а исто презиме носио је и његов полубрат Милан Обреновић, један од најзначајнијих вођа Првог српског устанка.

Милош је активно учествовао у Првом српском устанку, тако да је већ 1804. постао војвода, а 1809. и командант Рудничке нахије. После слома устанка остао је у Србији, а 1815. године изабран је за вођу Другог српског устанка.

Био је лукав и самоуверен, али је по потреби умео да буде подмукао и суров. Владао је аутократски, а организовао је и већи број убистава својих противника, међу којима је најзначајније убиство Карађорђа. У ратовима с Турцима показивао је храброст, а у преговорима с њима вештину и разумевање политичких прилика тога времена.

Спречио је стварање земљишне аристократије и тиме заштитио ситан земљишни посед. Држао је монопол на трговину (пре свега стоком) што му је омогућило да створи огроман иметак, тако да је важио за једног од најбогатијих кнезова на Балкану.

После напуштања власти двадесет година је живео у изгнанству, углавном у Бечу и на својим поседима у Влашкој. Вратио се на власт 1858, а умро две године касније, у 80. години живота. Милош је остао упамћен као обновитељ државности Србије, али се историчари слажу да то не би било могуће да му није претходило велико дело вожда Карађорђа из Првог српског устанка.

Ј. Гајић

—————————————–

Угашена династија

Милош Обреновић био је оснивач династије Обреновић, која је владала Србијом укупно 72 године и дала петорицу владара. Обреновићи су Србијом владали у два наврата. Први је трајао од 1815. до 1842, и тада су на власти били Милош (1815–1839), његов старији син Милан, који је био тешко болестан и на власти остао само три недеље, и млађи син Михаило (1839–1842). Други период владавине династије Обреновић трајао је од 1858. до 1903. године. Тада су на власти опет били кнез Милош (1858–1860) и потом његов син Михаило (1860–1868). Пошто Михаило није имао мушко потомство, после његовог убиства за владара је изабран Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема. Он је владао од 1872, када је постао пунолетан, до 1889, када је абдицирао у корист свог сина Александра, а од 1882. имао је и титулу краља. Александар је владао од 1893, када је дворским ударом дошао на власт и прогласио пунолетство, до 1903, када је, заједно с краљицом Драгом, убијен у Мајском преврату. Пошто нису имали потомства, његовом смрћу династија Обреновић се угасила.

Ј. Гајић

—————————————–

КАРЛОВ УГАО

• Стварање династије Обреновић зачето је у Радовањском лугу.

• Обреновићи су се ослањали на Аустрију, а Карађорђевићи су заратили против ње. И једни и други су били у праву.

• Династија Обреновић се угасила. Србија још тиња.

• Између којекуде и чинишволико, наш премијер се определио за ово друго.

• Неки Обреновићи су страдали у атентату, а неки у послератном преименовању улица.

• Путин би можда Карађорђу дозволио извоз „Фијатових” возила у Русију, али Милошу сигурно не би.

• Да ли је књаз Милош био апсолутиста? Апсолутно!

• Милош је жртвовао кума да би створио Србију. Данашњи политичари жртвују кумове џаб џабе.

• Милош би сада повео пола Србије у Европску унију, а Карађорђе ону другу половину у Русију.

• У рату нам је потребан Карађорђе, а у миру Милош. Ми смо, нажалост, радили обрнуто.

Драгутин Минић, Политика