Лептири и лептирице који леде крв

0
(0)

ЗАР ми уопште имамо фантастику – био је најчешћи коментар који су слушали оснивачи Фестивала српског филма фантастике, који ће у октобру бити одржан јубиларни, 10. пут.

Јован Ристић и Драган Јовићевић, “новинари по вокацији, а директори Фестивала по опредељењу”, протеклих година доказали су “неверним Томама” да је фантастика жанр који је дубоко укорењен у српском филму. Своја запажања ставили су “црно на бело” у књизи “Изгубљени светови српског филма фантастике”, коју је објавио Филмски центар Србије.

Ова двојезична књига (српско-енглески превод) садржи историју фантастике у српском и југословенском филму. Аутори су елементе фантастике пронашли у чак 250 остварења, почев од немог филма “Фаун” Ернеста Бошњака (1924) до првог српског 3Д филма “Пети лептир” Милорада Милинковића (2014).

– Фантастика у српском филму има статус изузетка. Чини нам се да би морало да буде другачије, јер је српско митолошко наслеђе изузетно богато, и зато што вероватно наша једина интернационално прихваћена реч “вампир” потиче из миљеа фолклорног, натприродног, фантастичног – пише Јован Ристић.

Књига доноси детаљан преглед краткометражних, средњеметражних и играних филмова у свим жанровима фантастике (чиста, научна, хорорска и епска фантастика), као и стотинак фотографија који илуструју сцене из поменутих остварења.

Први дугометражни филм фантастике у историји југословенске и српске кинематографије био је “Чудотворни мач” (1950), Војислава Нановића. Филм је био екранизација две српске бајке, “Баш Челик” и “Златна јабука”, а у овај пројекат уложено је много новца, продукција је била готово холивудска.

ДАНИ ВЕЛИКОГ ТАЛАСА
СРПСКА фантастичка сцена, као и сцена “Новог српског филма”, извеле су, по мишљењу Јована Ристића, први вишеструки продор у јавност 2009. и 2010. године са четири играна филма – “Зона мртвих, “Живот и смрт порно банде”, “Едит и ја” и “Српски филм”. Први српски дугометражни филм са зомбијма “Зона мртвих” није имао већег успеха у домаћим биоскопима, али је имао одличну међународну дистрибуцију.

– Овај добродушни филм пун наиве имао је одличну гледаност, делимчно слабу глуму, а замерена му је упрошћеност поделе на добро и зло, што је промашен аргумент, јер је “Чудотворни мач” заправо бајка – оцењује Ристић.

Чувена сцена у пећини у којој демон добацује вештици – “Дај бабо главу!” – ушла је у историју популарне културе Србије и Југославије.

Мада је фантастика у светском филму током шездесетих година изнедрила дела изузетне вредности (“Одисеја у свемиру”, “Планета мајмуна”), Србија је у истом периоду произвела само један филм овог жанра – “Боксери иду у рај” (1967) Бранка Ћеловића.

По мишљењу Јована Ристића, први озбиљан играни филм фантастике био је “Мајстор и Маргарита” (1972), Александра Саше Петровића, по мотивима романа Булгакова. Прича о професору црне магије, а заправо ђаволу лично, постигла је велики успех и била апсолутни победник Пулског фестивала, а на Венецијанском фестивалу окитила се Сребрним лавом.

– Фантастика је бљеснула свом снагом у “Лептирици” (1973) Ђорђа Кадијевића. Филм је унео фолклорну страву и ужас у сваку југословенску кућу, изувши из ципела читаву генерацију гледалаца, и најмање једног пославши у гроб – сматра критичар Дејан Огњановић, чије речи преносе аутори поменуте књиге.

Седамдесете су на великом платну почеле и завршиле се са ђаволом, као главним јунаком. Вељко Булајић је 1979. снимио филм хорорске фантастике “Човјек кога треба убити”.

– Мада се филм није прославио у домаћим биоскопима остао је упамћен по високом буџету, изврсним специјалним ефектима и маскама, првој лезбијској сцени у југословенској кинематографији и фетишистичким сценама Пакла какве су ретко виђане и у светском филму – пише Ристић.

По његовим речима, домаћа кинематографија није довољно искористила потенцијале жанра фантастике, а богато митолошко наслеђе Србије није оставило битнији утицај на овдашње ствараоце.

– У најбољим данима Југославије Србија је производила само петнаестак филмова годишње. У пет филмски најбогатијих година (1967, 1968, 1984, 1985. и 1988.) фантастика се појавила само једном: у остварењу Слободана Шијана “Давитељ против давитеља” – напомиње Ристић.

Рекордан број биоскопских филмова са елементима фантастике у време Југославије постављен је пред сам крај постојања заједничке државе – 1989. године, са четири наслова, међу којима су “Сабирни центар” и “Време чуда”. Један од највећих комерцијалних успеха у жанру фантастике тих година забележио је хит филм Срђана Драгојевића “Ми нисмо анђели” (1992).

Почетком новог миленијума стасава генарација младих аутора који ће направити значајна остварења у жанру фантастике, попут Младена Ђорђевића и његовог филма о зомбијима “Живи мртваци” или Стевана Филиповића и његовог дебитантског остварења “Шејтанов ратник”.

– Имао сам огромну одбојност према филмовима који су се тада приказивали у биоскопима. Нисам имао утисак да њихови творци истински воле филм. “Шејтан” је био побуна и порука: “Ето шта може да уради генерација која искрено воли филм” – објаснио је Филиповић.

ОДАНИ ЗЕЧЕВИЋ

ЈОВАН Ристић издваја Дејана Зечевића, као редитеља оданог жанру фантастике и аутора “ТТ синдрома” (2002), “жанровски најчистијег хорор филма до тада”.

– То је вероватно био најжешћи улазак у жанр. Ушли смо у то са безобразлуком, услед беспоштедне одлуке да направимо оно што волимо. Такву енергију имаш док си млад. Драго ми је што сам је искористио – објаснио је Дејан Зечевић.

Ана ПОПАДИЋ, Новости

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

За време досадашње владавине Вучића и СНС само у Београду извршена 53 мафијашка убиства, 2 решена

5 (3) Бивши шеф посланичке групе Савеза за Србију у Скупштини града Београда написао је …

НАГРАДА ЗА НАЈБОЉЕГ ТАПШАЧА Марко Ђурић ће бити нови амбасадор Србије у САД

0 (0) Актуелни директор Канцеларије за Косово и Метохију биће нови амбасадор Србије у Вашингтону, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *