Оркестрирани напади власти и највећег дела опозиције на тзв. студентску листу не престају. То је јединствен случај у свету да се напада фактички непостојећа листа и појединци које је неко замислио да би требало да буду на њој, и то на изборима који нису расписани. Узнемирили су се пођеднако разни кумови власти и опозиције, јер им и сам помен тзв. студентске листе, а поготову могућност да се тако нешто и оствари, квари међусобне устаљене шеме и комбинације у којима је само њима добро и то деценијама.
Очигледно је да знају оно што многа истраживања показују, а то је да побуњени народ на улицама Србије има поверења само у једну такву изборну листу. Отуда се поручују друга истраживања која покушавају да убеде народ како се победа над Вучићем може остварити једино у сарадњи са опозиционим странкама, истим оним који и сам помен тзв. студентске листе доживљавају као сопствену политичку смртну пресуду. Јер, ако до те толико жељене победе над Вучићевим мафијашким режимом, ипак, дође без њих, отвориће се аутоматски питање свега онога негативног што су у спрези са властима деценијама чинили на штету државе и народа. Угрожене ће им бити бројне личне инвестиције и интереси, а неће више моћи да глуме некакве жртве представљајући се лажно као некаква алтернатива властима. Разумљиво је да их то погађа и зато и по цену пораза на изборима желе да дискредитују тзв. студентску листу по сваку цену. Било својим уваљивањем на њу или непрестаним нападима у садејству са влашћу што све време чине.
Организовани ботови власти и опозиције пишу готово идентичне текстове по друштвеним мрежама против непостојеће тзв. студентске листе и људи за које они верују да би се могли наћи на њој. Неспорни ауторитет тих људи, њихова имена и презимена, као и потенцијални утицај који би могли имати на бираче додатно их иритирају. А највише могућност пада тог и таквог Вучићевог режима за који се они макар декларативно и пред јавношћу залажу да се догоди.
Јединствен случај у свету је да највећи део српске опозиције не тражи изборе, већ их избегава у широком луку, пођеднако преплашени од њиховог исхода као и власт. На захтев побуњеног народа у протестима широм земље да напусте парламенте где обитавају, одговарају негативно и прилично осионо или се праве да једноствано нису одавде.
Очигледно ће предстојећи ванредни парламентарни избори разоткрити све, а пре свега ко је ко? И коначно отворити питање одговорности власти, али и великог дела тзв. опозиције за све оно што се протеклих деценија дешавало на просторима Србије. Можда ће неко успети да нам понуди одговор како је могуће да су они постајали све богатији у времену кад је народ бивао све сиромашнији. Kако су то они некакве жртве, а о стварним се ћути или се прескачу као да се ништа догодило није, попут Ивана Матовића и Новице Антића који недужни већ месец дана чаме у Вучићевим казаматима.
Уместо да покрене свакодневне демонстрације испред судова и затвора за њихово пуштање, да свако од својих бројних гостовања на доступним медијима почну са тим, највећи део опозиције се бави прозивкама тзв. студентске листе и људи за које су уверени да ће бити на њој. Остало су препустили адвокатима и члановима породица ухапшених које својим повременим лајковима подржавају из све снаге.
За власт је јасно зашто је толико преплашена јер пре свега њени представници знају шта су радили и колико су зла нанели овом народу и држави. Паника да могу врло брзо изгубити слободу и постојеће привилегије због појаве некакве студентске листе их чини потпуно неурачунљивим. Што се најбоље може видети по понашању председника Ћациленда и његових најближих слугу.
Срђан Шкоро
Оно што многе чуди је слично таква паника и неурачунљиво понашање многих са тзв. опозиционе стране. Очигледно сви знају оно што већина побуњеног народа мисли. Развлашћивање Вучића и његове булументе биће тешко и веома болно за многе, али до тога ће доћи пре или касније. У сваком случају биће како народ буде одлучио. На изборима или другачије. Свеједно.
Промене су неминовне и отуда толико отпора и напада на студентску листу која званично не постоји осим тренутно у главама оних којих се и њихови најближи стиде.
Срђан Шкоро
