Вучићеве маркетиншке агенције пласирају лажи да СНС има подршку више од 45 одсто грађана, а студенти само пет одсто. Да је тако, Вучић би већ расписао изборе. И он, као и његови лажни опозиционари, добро зна да ће сви заједно бити почишћени са политичке сцене кад год били одржани ванредни избори, свеједно да ли у октобру или децембру. Док опозициони лидери и њихови ботови називају студенте талибанима, равноземљашима, бандитима, јадницима у служби владајуће секте и другим увредама, Ђилас се обрачунава са научником Кавчићем и професором Ломпаром. Ђилас је за најближе сараднике бирао агресивног примитивца Шапића и лопова и преваранта Дејана Булатовића, а сада хоће да карира око студентске листе. О овим и осталим темама, које обележавају актуелну предизборну кампању, која је већ почела, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Мајстор модерне сценске магије, Хари Худини, владао је вештинама и илузионистичким триковима, који су сада најпотребнији Александру Вучићу.
Худини се прославио као ескаписта, „краљ бекства“. На спектакуларан начин ослобађао се лисица и ланаца са катанцима, бежао је из затворских ћелија, водених комора, затворених сандука, контејнера и разних смртоносних замки.
И Вучић је талентован за бежање. Успешно је избегао одговорност за ратно хушкање, ратно и послератно профитерство. Није кажњен за хајке, које је водио против политичких и медијских противника, који су падали покошени рафалима, као што су Славко Ћурувија и Оливер Ивановић, или су, попут Владимира Цвијана, удављени у Дунаву.
Уз сличности, постоје и огромне разлике међу њима. После Худинијевих представа, публика је била одушевљена његовим мађионичарским способностима. После Вучићевих наступа, Србија је остала без Косова и Метохије, природних ресурса, фабрика и људи, а добила је обавезу да у следећим деценијама отплаћује кредите, које су разграбили он и његови ортаци из напредњачког картела.
Најзначајнија разлика је у томе што је Худини ризиковао само свој, а Вучић искључиво туђе животе. Његова авантуристичка склоност ка неконтролисаној корупцији створила је услове за масовно убиство под надстрешницом новосадске Железничке станице. Но, трагичан крај 16 живота означио је и почетак краја његове тираније.
Злочин у Новом Саду покренуо је побуну народа. Предвођени студентима, грађани су устали, а Вучић је пао. Пропали су сви његови покушаји да заустави побуну. Неспособан за худинијевски паметне трикове, Вучић је примењивао шешељевски примитивне методе. Лагао је да западне службе воде обојену револуцију, да студенти намеравају да отцепе прво Војводину а онда и Санџак од Србије, називао их је усташама, хамасовцима, терористима, лудацима и имбецилима.
Оптуживао је студенте и побуњене грађане да су уништили српску привреду, да су они криви за пад БДП-а и пораст инфлације, па и успоравање радова на изградњи објеката у Сурчину, намењених за међународну спортско-музичку изложбу EXPO. Јавно је стимулисао своје тзв. лојалисте да се залећу аутомобилима на студенте, који су на по 16 минута блокирали саобраћај да би одали почаст жртвама пада надстрешнице.
Студентске и грађанске протесте разбијао је употребом звучног оружја и криминалних бандита у цивилу и полицијским униформама. Вучићеви дивљаци бејзбол палицама су разбијали главе девојкама, ножевима повређивали професоре, ударали војне ветеране…
Све му је било узалудно. На крају, кад су студенти објавили захтев за одржавање ванредних парламентарних избора, Вучић је морао да активира своје најверније сараднике из лажне опозиције. Сви су му одмах прискочили у помоћ. Не због њега, него због себе. Престрављени могућношћу да остану без буџетских апанажа, свом снагом су ударили по студентима, њиховим професорима и осталим појединцима који их подржавају.
Како и не би, кад нови избори прете да им измакну столице и, што је најважније, огромне количине новца. Ако овај сазив Народне скупштине опстане до краја мандата, до децембра 2027. године, Ђиласова Странка слободе и правде добиће 1,9 милиона евра, плус посланичке плате од око 2.000 евра месечно, односно укупно још 650.000 евра. Сличан износ плена чека и Алексићев Народни покрет Србије. Поношева странка Србија Центар добиће нешто више од 1,5 милиона евра, а Покрет слободних грађана пола милиона евра. Нема сумње, у актуелном опозиционом корпусу у Народној скупштини не постоје бизнисмени који би могли да више новца зараде неким нормалним послом. Зато свом снагом бране Вучићев картел од студената и грађана, који захтевају изборе, који би довели до промене паразитског политичког система.
Лажни опозиционари још нису почели да се и сами аутомобилима залећу на студенте, али нападају их подлије и перфидније. Глупљи и покваренији, попут Здравка Поноша и Павла Грбовића, истичу се бесмисленим критикама и оптужбама. Још су примитивнији алави отпаци из мрачне жуте прошлости, који желе да се, на таласу побуне, врате на политичку сцену. Шампион у тој дисциплини је Горан Јешић. Док је, као функционер Демократске странке, учествовао у власти, како у општини Инђија тако и у влади АП Војводина, Јешић је свој стаж обележио коруптивним и рекеташким аферама. На једном протесту у Новом Саду, Јешић се супротставио полицајцима у цивилу, који су незаконито хапсили једног младића. Ухапшен је и притворен. На друштвеним мрежама је представљен као див-јунак, херој који се, за разлику од кабинетских опозиционара, не плаши учешћа у уличним сукобима. Ко је и какав је, показао је пре неколико дана најпрљавијим нападом на студенте, који предлажу да на следећим изборима учествују само две листе: Вучићева и њихова, студентска.
– Тачно су талибани, заветници, недавачи и равноземљаши, уз подршку СРС заузели све факултете док су прави студенти одсутни. Не можеш другачије објаснити овакав идиотизам – написао је Јешић на друштвеној мрежи X.
Није битно да ли су ове гадости изазване алкохолом или су последица повреда главе, које је Јешићу шамарима наносио његов спонзор Предраг Ранковић Пецони. Што год да је узрок, Јешић је оваквим идиотизмом доказао да за Србију неће бити спаса ако се, после Вучића, на власт врате рестлови „жутог лоповског предузећа“.
И паметнији тзв. лидери опозиционих странака морали су да се сами раскринкају. Мирослав Алексић је то урадио одлуком да, супротно позивима студената и побуњених грађана, настави да даје легитимитет напредњачкој скупштинској већини. Као да се на улицама ништа не дешава, као да режимски ескадрони зла не туку, не хапсе и не злостављају грађане, Алексић опуштено ћаска са министром Ивицом Дачићем и полицијским официрима, који руководе тортуром над студентима. Од истине и правде, Алексићу је важније да се слика у Скупштини, па да десетоминутне монологе качи на You Тубе, све с надом да ће му то помоћи да, у случају ванредних избора, прескочи цензус.
Откад је почела побуна против Вучићеве тираније, Драган Ђилас се уздржавао од јавних прозивки студената. Критиковао је њихово одбијање предлога за формирање прелазне владе, па и захтев за одржавањем ванредних избора пре него што се промене изборни услови. Уместо према студентима, Ђилас је оштрицу напада окренуо према професорима и интелектуалцима, који уживају њихово поверење и фигурирају као кандидати у врху будуће студентске изборне листе. Уз проф. др Мила Ломпара, своју традиционалну мету, Ђилас се обрушио и на научника и филантропа Алека Кавчића.
– На студентској листи ће бити људи који би требало да кажу неке своје ставове. Ми случамо ставове са којима се, рецимо, ја лично не слажем. Господин Кавчић прича како је сјајна руска обавештајна служба. Ја не волим да чујем такве ставове, јер је та служба умешана у хапшења опозиционара, а и кажу да има доста везе с овим што свака два дана неки опозиционар скочи кроз прозор у Русији. Имамо господина Ломпара, који ће сигурно, такође, бити на студентској листи, који је познати интелектуалац, који има своје ставове. Био је на оној песничкој вечери за Радована Караџића. Рецимо, ја бих желео да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића. Мислим да је важно да знамо ставове оних који ће, на овај или онај начин, ући у политику – рекао је Ђилас.
У вучићевском стилу, Ђилас је извукао из контекста изјаву, којом је Кавчић одговарао на Вучићеве тврдње да је он „светски познат агент страних служби“. Кавчић је јавно затражио од шефа напредњачког картела да се одреди, да открије за коју страну службу ради, да ли за ЦИА или ФСБ. Из Ђиласове перспективе, логично је што нема добро мишљење о руском ФСБ-у, али сигурно му није блиска ни Европска обавештајна служба, која је 2022. године објавила извештај у коме се наводи да се „Ђилас лажно представља као опозиционар“ и да је он „Тројански коњ, кога је Вучић инсталирао у опозицију“.
У наставку полемике, Ђилас је, опет на вучићевски начин, покушао да компромитује Кавчића подсећањем да се налазио на изборној листи покрета Доста је било. На изборној листи тог покрета, који је предводио Саша Радуловић, посланички мандат је 2016. године добила Ана Стевановић. У априлу 2019, она је прешла у Ђиласову странку, која је, на тај начин, добила парламентарни статус и пре него што је учествовала на изборима. Све док, прошлог априла, није напустила ССП, Стевановић је била прихватљива за Ђиласа, није му сметало што је била члан Доста је било.
Ђиласова критика Ломпара не представља изненађење. С обзиром на њихове идеолошке ставове, у много чему супротстављене, не чуди што Ђиласу смета Ломпар. Кад је Вучић прихватио да спроведе тзв. Француско-немачки план, којим је предвиђено да Србија у потпуности призна независност лажној албанској држави Косово, Ђилас га је подржао. Ломпар није.
Зато је Ђилас закључио да свако ко одбија тај план заправо „позива на рат“. Тако му и сада смета професор књижевности који говори на трибини о песмама Радована Караџића. Уместо тих песама, Ђилас више воли да чита резолуцију коју је потписала Мариника Тепић, којом се осуђује Србија за геноцид у Сребреници. Такође, више воли да гледа снимке на којима се види Тепићка како ставља љубичасту сукњу преко споменика покојног партијарха Павла, или како прима награду Хилари Клинтон.
Осим идеолошких, постоје и бројни лични разлози због којих Ђиласу није паметно да кадрира туђим изборним листама. Није пристојно да о избору сарадника говори онај ко је као прве пикове на политичком драфту узео Александра Шапића и Дејана Булатовића.
На београдским изборима 2014. године, Шапић је био други на листи Демократске странке, одмах иза Ђиласа. Ко зна Шапића, зна да је и тада, као и сада, примитивни агресивац.
Ђилас је, пре неколико дана, на X-u, Шапића и Брнабићку назвао „срамотом за Београд и Србију“. У тој објави, председник ССП-а је навео: „Шапић, који се опоравио од батина, приказујући трамваје купљене на намештеном тендеру, назива људе балегама и баљезгарима (наравно, и то погрешно изговара).“ На то му је Шапић одговорио: „Не брини, кад не будем више градоначелник, одмах ћу доћи да те посетим, да ме подсетиш на те батине. Сигуран сам да ћеш ми се обрадовати.“ Ђилас је давно, у председничкој изборној кампањи 2008. године, имао прилику да се увери колико је опасан Шапић. Док су, заједно са Борисом Тадићем, пролазили Сопотом, један старији мештанин, Милорад Марчета, поздравио је Тадића и, док су се руковали, питао га: „Председниче, шта ће вам ови лопови“. Шапић је скочио и са неколико удараца шакама демолирао лице 68-годишњег старца. Шапић је агресиван и према својим вршњацима, иако из тих сукоба обично излази са гипсом, као што је био случај после обрачуна са Денисом Шефиком. Но, за Београд и Београђане било би добро да Шапић што пре оде с места градоначелника. После нека потражи Ђиласа, да сведу рачуне.
Од Шапића није ништа бољи други Ђиласов партијски друг, Дејан Булатовић. Кад је напустио ССП, у коме је имао функцију потпредседника ССП-а и на чијој листи је добио први посланички мандат, Булатовић се обрушио на Ђиласа најпрљавијим увредама. Одговор је добио у једној скупштинској дебати.
– Кривична пријаба број 23024/1997, кривично дело крађа на пијаци. Оштећено лице Драгољуб Д. Кривична пријава број 769/1998, кривично дело куповина дипломе. Кривична пријава број 171561/1998, кривично дело превара у вредности од 2.000 немачких марака. Оштећено лице Иштван С. Булатовић је починио ова кривична дела. Он је човек који већ годинама лаже и најбруталније вређа људе из ССП-а. Док је био члан наше странке, најоштрије је нападао СНС и Александра Вучића, чије хапшење је тражио, носио је лисице у ТВ емисије. Напуштајући ССП, оптужио је Маринику Тепић да је у дилу са СНС-ом и да зато напушта странку. Улазећи у ССП, представљао се као човек који је завршио књижевност у Француској, али је потом то променио у теологију, такође у Француској. Мени је 2022. године рекао да је ипак само уписао факултет, али га није завршио. Кад се на мрежама појавио интервју његове мајке, која је рекла да је завршио само основну школу, рекао сам му да узме диплому средње школе и носи је са собом, да би могао да се брани кад га напредњаци нападну. После неког времена је дошао и саопштио ми да је прибавио диплому средње школе, а ускоро ће и факултетску. Кад сам му рекао да то не ради јер ми нисмо СНС, почели су проблеми. Тврдио је да је више стотина хиљада евра добио од Андреја Вучића са којим је имао састанак. Вероватно је слагао да је од господина Андреја добио новац, вероватно га није ни видео, али је новац добио од СНС. Годинама није могао да врати ниједан динар од седам милиона, колико сам му позајмио кад му је изгорео део имања, али сада је вратио све. Имао је намеру да довезе цистерну пуну фекалија са своје фарме до Београда и да тим фекалијама полије Телевизију Пинк. Полиција му је те вечери упала на имање и одузела цистерну, тако да ту намеру није остварио. Уместо фекалија, он је сам, две године касније, ушао на ТВ Пинк, где сада гостује сваки други дан. Људи би рекли да је намеру ипак остварио, да су фекалије заиста на Пинку – описао је Ђилас свог бившег партијског друга Булатовића.
За разлику од Ђиласових бивших најближих сарадника, Кавчић и Ломпар никад никога нису пребили, нити прете, као Шапић, да ће то урадити кад се стекну околности. Кавчић и Ломпар никад нису оптужени за пијачне крађе и преваре, нити су фалсификовале своје дипломе, као Булатовић. Такође, нису оптуживали Србију и српски народ за геноцид у Сребреници, нити су се спрдали са покојним патријархом Српске православне цркве, као што је то радила Мариника Тепић. Ипак, за Ђиласа они нису подобни. Ем се не стиде припадности српском народу, ем имају поверење студената и побуњених грађана. А, њихова изборна листа прети да са политичке сцене, о истом трошку, збрише и напредњачки картел и његову лажну опозицију.
Опозициони лидери и њихови ботови узалуд на друштвеним мрежама воде кампању против студентске листе, која још не постоји, али већ их баца у панику. Колико год их називали „талибанима и равноземљашима“, „малим бандитима“, „сарадницима службе“ и „јефтиним пионима владајуће секте“, лажни опозиционари неће успети да компромитују студенте, њихове професоре и остале независне интелектуалце, који их подржавају.
То не успева ни Вучићева машинерија, која користи сав асортиман лажи, превара, претњи, уцена и насиља. Без правог решења, Вучић је принуђен да употребљава најбесмиленије и најглупље штосеве. Последњи у том низу објавиле су његове омиљене маркетиншке агенције ИПСОС и Фактор Плус.
Српску напредну странку подржава 46,6 одсто грађана с правом гласа, а студенте само пет одсто, наводи се у истраживању ИПСОС-а. Кад би се сада одржавали избори, СНС би освојила 45,1 одсто гласова, а студентска листа 8,4 одсто, показују резултати анкете, коју је спровела агенција Фактор Плус. Нешто мање лажи објавила је агенција Ђорђа Вукадиновића, који тврди да СНС тренутно има подршку 40,2%, а студенти 23,2%.
Кад би такви резултати имали макар мало упоришта у реалности, Вучић би експресно расписао ванредне изборе. Међутим, он, као и преваранти из поменутих агенција, добро зна да се објављени подаци заснивају само на његовим пустим жељама.
Ипак, то не значи да Вучић неће бити принуђен на изборну авантуру. Хтео – не хтео, мора. Притисак јавности је велики, а биће још већи кад прође време одмора и почне школска година. У буџету нема новца, а стране банке и инвестициони фондови више не дају кредите. Напредњачка пљачкашка машинерија тапка у месту. Притом, нервоза је захватила и Вучићеве дојучерашње стране менторе, који су схватили да он више нема никакву употребну вредност, не може да им изручи Косово, Републику Српску, литијум и све остало што траже.
Принуђен да ризикује, Вучић појачава предизборну кампању. Да би одржавао привид свог неимарског ангажмана, без употребне дозволе отворио је деоницу пута кроз Муњино брдо. Државна каса је у рекордном минусу, дефицит је већ достигао ниво од 2,8 милијарди евра, а у септембру треба да буде исплаћена један део приспелих рата за кинеске кредите, који укупно износе седам милијарди евра. Нема друге, то ће морати да буде исплаћено из девизних резерви.
Иако је држава у стању банкрота, Вучић у предизборном заносу обећава повећање пензија и плата у јавном сектору за пет одсто. Истовремено, прећуткује поскупљење струје за седам одсто, које се очекује у октобру. Вучић прећуткује и нови раст цена хране и остале робе широке потрошње. Годишња инфлација у јуну (још нема података за јул) износила је 4,6 одсто, а месечна 0,9 одсто, што представља највећи скок ове године. Неспособан да заустави поражавајуће трендове, Вучић мора да и ову предизборну кампању окити лажима и преварама. То и ради.
Да би се представио као заштитник сиромашних и угрожених, пласирао је причу о томе како ће променити Закон о извршењу и обезбеђењу, не би ли спречио јавне извршитеље да дужницима отимају станове и куће.
– У наредном периоду ћемо се бавити извршитељима. Идемо брзо, све ће бити у наредна два или три месеца. Све ћемо да мењамо и све ће бити завршено. Идемо хитно у то. Променом Устава биће забрањено одузимање некретнина у којима грађани живе. Дакле, ићи ћемо на уставне промене како бисмо забранили такве језиве ствари које се дешавају породицама. На свему другом може да буде предмет извршења, али не на овом. Сиромашни грађани неће бити у опасности да остану без крова над главом. Сиромашни људи ће бити посебно срећни због овога – рекао је Вучић гостујући на ТВ Информеру.
Све што је рекао, слагао је. За измене сваког закона, па и Закона о извршењу, нису потребне уставне промене. Притом, Вучић и кад би заиста хтео, не би смео да забрани јавним извршитељима да плене некретнине дужника. Кад би се то применило, банке би престале да дају стамбене кредите, јер не би могле да станове ставе под хипотеку. Колико је то уносан бизнис показује податак да су банке прошле године оствариле профит од 1,5 милијарде евра. Осим банака, био би угрожен и грађевински сектор, у који су укључени најистакнутији Вучићеви сарадници, тајкуни, навијачи и остали криминалци. Без стамбених кредита, мало ко би могао да купи стан у неком од новоизграђених насеља у Београду, Новом Саду и другим градовима у Србији.
Најавом промене Устава због промене закона, Вучић сигурно прикрива намеру да у најважнијем државном акту изврши корекције од којих очекује неку личну и политичку корист. Засад, није ни важно да ли заправо намерава да избаци преамбулу у којој се тврди да је Косово и Метохија део Србије или да мења нешто друго. Какве год биле његове намере, неће имати времена да их спроведе.
Од пораза на ванредним парламентарним изборима не може да га спаси ни опозиција, па таман и да иде с њим на заједничку листу „SNS+SPS+SSP и остале штеточине“. Дошло је време да се сведу рачуни, па и да сви учесници у заједничком злочиначком подухвату буду приведени правди. Да би то избегао, Вучић би морао да смисли и употреби боље ескапистичке трикове од оних којима се служио Худини. А, то се неће десити.
