Лице 11-годишњег дечака, чија је лобања узидана у Ћеле-кулу, дигитално је реконструисано, а антрополошка анализа показала је да је страдао од ударца тупим предметом у главу. Он је најмлађа особа чији су остаци до сада анализирани у оквиру пројекта „Ново лице Ћеле-куле“, кроз који истраживачи покушавају да утврде ко су били људи чије су лобање после Битке на Чегру узидане и да реконструишу њихов изглед.
Међу 58 преосталих лобања из Ћеле-куле код којих је било могуће утврдити пол, све су припадале мушкарцима. Највише их је припадало мушкарцима старости између 20 и 25 година, али су истраживачи пронашли и лобању мушкарца старијег од 50 година, као и готово целу лобању 11-годишњег дечака.
Докторка физичке антропологије Наташа Шаркић представила представила је на конференцији TEDxMedijana у Нишу реконструисано лице дечака и његов могући изглед.
Податак је да је међу 58 лобања сигурно лобања најмање једног детета од 11 година. Можда и два, јер у другом случају сачуван је само део доње вилице, док је у првом случају сачувана цела лобања и са сигурношћу знамо старост детета. То дете је убијено ударцем у главу тупим предметом, што је и најтужнији податак до којег смо дошли са људске тачке гледишта. Било је особа и од 50 година, што говори да је комплетно становништво учествовало у томе, јер то нису уобичајене године за стасавање војника, нити је 50 година неки уобичајени узраст када неко иде у борбу – говорила је Шаркић раније.
Дигитална реконструкција није фотографија особе нити може да открије сваки детаљ њеног изгледа. Она се заснива на мерењима лобање и антрополошким подацима — дебљини меких ткива, положају очних дупљи, носа, ивица уста и другим тачкама на костима лица.
Код лобања из Ћеле-куле посао је био додатно отежан. Многе нису целе, поједине немају очуване делове вилице, а доње вилице често нису биле у природном положају. Због тога су истраживачи неке делове најпре морали виртуелно да поставе на одговарајуће место, а затим да додају мишиће, мека ткива и кожу.
На основу саме лобање може се добити највероватнији облик лица, али не и поуздана информација о боји очију, косе или тена, облику ушију и томе да ли је особа била проћелава или је имала другачију фризуру. За такве податке била би потребна ДНК анализа, која у овом пројекту није дозвољена јер би подразумевала оштећивање кости или узимање зуба.
Због тога су код реконструкција коришћени и историјски портрети и подаци о моди у централној и јужној Србији у 19. веку. Истраживачи су навели да су мушкарци тог времена углавном носили краћу косу и бркове, а не браде, али су такви детаљи део историјског контекста, а не податак који се може директно прочитати из лобање.
Посебно се истражује и лобања за коју се верује да је припадала Стевану Синђелићу. Њене карактеристике одговарају познатим подацима о војводи, укључујући процењену старост, али, као и у осталим случајевима, идентитет без ДНК анализе није могуће потврдити.
Због тога је 23. септембра урађено ЦТ снимање ове лобање, које би требало да омогући детаљнији преглед њене унутрашње структуре и повреда које се не виде споља.
