Откупна цена пшенице је пре 14 година била за 40 одсто већа него сада. За килограм кромпира им плаћају 25 динара, а у продавницама кошта пет пута више. Док произвођачи основних пољопривредних производа трошкове плаћају по тржишним, цене њихових производа одређују други, а они се ништа не питају
Пољопривреда у Србији одавно више није посао у којем је довољно да посејеш, сачекаш и пожањеш. Произвођачи хране сада прво морају да преживе драматичан раст цена ђубрива, семена, горива, заштитних средстава, механизације, сушу, па тек онда да виде колико им је остало од онога што су произвели.
Миле Вукоман из Чуруга на око сто хектара сеје пшеницу, кукуруз и соју. За пшеницу каже – принос солидан, око шест и по тона по хектару. Тако је бар било до прошле године. Проблем је што је рачуница све само не солидна. На тржишту је цена око 20 динара за килограм. Поређења ради, пре више од 14 година, у августу 2012, килограм пшенице коштао је 40 одсто више него сада или 28,5 динара. Од тада је општи ниво цена у Србији, према званичним статистичким подацима, порастао за око 95 одсто, а пшеница је појефтинила.
Због тога, када се саберу трошкови за ђубриво, семе, прихрану и две, а негде и три заштите, Вукоман процењује да је губитак око 30.000 динара по хектару. И то без његовог рада и амортизације. А амортизација у пољопривреди није баш ставка коју је лако занемарити. Трактор од стотинак коњских снага може да кошта и до 100.000 евра. Делови су скупи, као и поправке и одржавање.
Све им поскупело, осим онога што они произведу
Укратко, све је скупо, осим онога што пољопривредник има да прода. А када је у питању соја, рачуница је још једноставнија. Ње, каже Вукоман, практично више неће ни бити. ,,Ко је засејао соју дибидус је пропао. Она је код нас биљка прошлости. Ово је шеста сушна година и свака је све гора и гора. Од заливања нема ништа, јер је, ево, забрањено узимање воде из водотока, бунари пресушују, а питање је и колики је ниво подземних вода, колико треба копати да се дође до воде и колико ћемо брзо и тај ресурс исцрпети“, каже Вукоман.
Ко нема других извора прихода, њему је близу крај, јер се од пољопривреде више живети не може, осим оних који преко пољопривреде перу паре
Миле Вукоман
На сличне проблеме указује и Зоран Стефановић из Заблаћа крај Западне Мораве, који производи купус, кромпир, кукуруз и друге биљне врсте. Поред незадовољства откупним ценама и он истиче проблем наводњавања. Сећа се да је некадашња министарка пољопривреде Ивана Дулић Марковић, како каже, њихова Чачанка, желела да помогне да се уради електрификација поља још пре више од две деценије.
,,Али нажалост нека политика се умешала и тада нисмо успели то да урадимо, док последњих седам-осам година људи сами или се удружују по два-три домаћина и покушавају да дођу до електричне енергије, купују и монтирају трафостанице, јер је то прескупа инвестиција. Увек постављамо питање шта то толико кошта? Колика је вредност трансформатора у односу на то колико се ту хране произведе и да ли се исплате толика улагања? Наравно, сви обећавају помоћ, али немамо подршку од било ког министарства“, каже Стефановић, наглашавајући да су значајно повећани и издаци за семе, ђубриво, хемијске препарате против корова и инсеката којих раније није било.
И ту долазимо до првог парадокса српске пољопривреде: држава климатске промене може да објашњава као вишу силу, али пољопривредник не може да због суше не плати рачуне. Ђубриво и гориво мора да плати, а трактор да поправи. Банка, за разлику од времена, нема разумевања за лошу годину.
Од последњих пет година, четири биле сушне
Агроекономски аналитичар Жарко Галетин упозорава да смо се у последњих пет година суочили са четири изузетно сушне године, што је додатно погоршало економски положај произвођача. Решење, међутим, није да се сваке године изнова констатује да је суша. Потребна су улагања у системе за наводњавање, контролисанију производњу и инфраструктуру која би пољопривредницима омогућила да барем део онога што зависи од државе не зависи од неба.
Али када се са неба спустимо на земљу, односно на тржиште, чека нас још један стари проблем – цена. Неуређено тржиште је од произвођача примарних производа и њихових откупљивача створило архинепријатеље, каже Галетин и додаје да је конкретан проблем са ценом сунцокрета поново актуелан, а цена срамотна. Жетва се заврши, галама се утиша, о цени се више и не говори и она по правилу остаје на првобитној или тек нешто мало већој позицији од почетне аконтне цене.
Неуређено тржиште је од произвођача примарних производа и њихових откупљивача створило архинепријатеље. Актуелна цена сунцокрета је срамотна
Жарко Галетин
Пољопривредници из Арадца протестовали су због ниских откупних цена житарица и односа државе према произвођачима. Министар пољопривреде Драган Гламочић, с друге стране, каже да је тржиште већ подигло цену сунцокрета, са почетних 40 на више од 50 динара по килограму, са ПДВ-ом, и да коначна цена још није формирана.
,,Прво питање је како се боримо против инвазивних климатских промена, а друго, какви су тржишни капацитети наших произвођача примарних пољопривредних производа, а посебно произвођача сунцокрета као врло специфичне ратарске културе. Климатске промене су толико очигледне да захтевају хитну реакцију и предузимање одговарајућих мера, као што су подизање капацитета заливних система, увођење пољопривредне производње у систем контролисане или релативно контролисане производње као што су пластеничка или стакленичка производња“, оцењује Галетин.
Вукоман тај проблем види из још једног угла. У истој статистици, каже, завршавају и људи којима је пољопривреда основно занимање и они којима је њива тек допунски посао. ,,Они који су запослени и пољопривреда им служи као нека допунска делатност још некако и пролазе. Ми што нам је то основна делатност тешко пролазимо са оваквим односом државе, која нас је све ставила у исти кош – и нас чисто пољопривредне произвођаче и ове хоби произвођаче. А има и оних који преко пољопривреде перу паре“, истиче Вукоман.
Коментаришући званични податак да у Србији има 400.000 пољопривредних газдинстава, каже да их нема више од 100.000, а да младих, којима је то основно занимање, нема ни 20.000. „Ко нема других извора прихода, њему је близу крај. Многи ситнији су већ напустили пољопривреду, да раде било шта, јер се од пољопривреде више живети не може“, категоричан је саговорник Радара.
На удару монопола
Зоран Стефановић каже да на цене не могу да утичу због монополистичких система који су се појавили. Раније смо ишли на пијаце где смо продавали робу, али нас је сада све мање, јер се промет на пијацама знатно умањио због тога што су велики трговински ланци, како каже, преузели дистрибуцију поврћа, воћа, меса и других производа.
,,Што се тиче поврћа, ми смо принуђени да то што произведемо на овим пољима дистрибуирамо одређеним системима, који то преузимају по минималним ценама. Ево, цена кромпира је око 25 динара по килограму у сировом стању. Откупни центри га потом пребирају и у том поступку отпада 20 до 30 одсто, а после тога, како видимо у каталозима трговинских ланаца, цена кромпира се код њих креће од 80 до 120 динара“, констатује Стефановић.
На цене не можемо да утичемо због монополистичких система који су се појавили. Раније смо ишли на пијаце где смо продавали робу, али нас је у последње време све мање, јер се промет на пијацама знатно умањио због тога што су велики трговински ланци преузели дистрибуцију поврћа, воћа, меса и других производа
Зоран Стефановић
Зашто су произвођачи сваке године незадовољни? Ствар је врло јасна, објашњава Галетин, по чијим је речима проблем у олигополном тржишту, где је на једној страни мало откупљивача, а на другој велики број неорганизованих произвођача, што откупљивачима даје велику стартну предност у преговорима.
,,Држава јесте крива, јер ни после великих обећања није реафирмисала систем јавних складишта који релаксира положај произвођача и даје им моћан алат да сами себи креирају и контролишу тржишну позицију. Непостојање институционално уређене робне берзе не омогућава произвођачима тзв. хеџовање на тржишту и заштиту сопствене тржишне позиције“, закључује Галетин.
А када нема других прихода, лоша година за пољопривреднике није само лоша година. То за њих постаје питање опстанка. И можда је управо ту највећи проблем српског аграра. Не производи се овде само пшеница, соја или сунцокрет. Производи се и храна за све оне који ће је сутра платити по вишој цени од оне по којој је произвођач данас продао. Пољопривредници, међутим, своје трошкове плаћају по тржишној цени, док свој производ често продају по туђој, који одређује неко други, а они се скоро ништа и не питају. Зато су ове године, како кажу, сви пољопривредни произвођачи – обрали бостан.
