Салдо Шешељевог повратка: дупло голо

Војислав Шешељ се вратио у Србију, више ништа није исто. Александар Вучић је у паници, Томислав Николић не зна шта ће са собом, режим пуца под налетом радикалског цунамија, цела Европа дрхти пред бауком с кокардом, од Вировитице до Призрена из милиона грла васкрслих шешељеваца ори се „Спремте се, спремте“, рејтинг СРС се упетостручио, за који месец, чим падне Влада и буду расписани ванредни избори Србија ће добити власт која ће, на челу с војводом Шешељем, прекинути понижавајућу сарадњу с ЕУ, ући у савез с Русијом, вратити Косово и Метохију, оживети привреду, повећати плате и пензије, све ће бити дивно и красно, а можда се, чак, и Вјерица Радета уда.

Тако Шешељев повратак изгледа његовим идолопоклоницима.

Нормални људи, с друге стране, резултате његових активности могу да мере само чињеницама. За три недеље Шешељ је урадио следеће:

– Одржао је три конференције за новинаре;
– Организовао је грандиозан митинг;
– Дао је неколико интервјуа медијима;
– Направио је коалицију са СНС у Тителу:
– Покренуо је петицију за смену Томе Николића…

Редом:

Шешељ је испунио обећање дато још на сурчинском аеродрому, заиста је наставио тамо где је стао 2003. Паушалну критику режима гарнирао је пикантеријама о Вулину, Дачићу и сличним споредним ликовима. Захваљујући „Лауферу“ информисао је јавност о трачевима које шире параполицијски доушници.

У периоду 2001-2003, док сам уређивао „Национал“, Шешељ је, такође заклоњен иза „Лауфера“, објављивао бесмислене лажи како сам се виђао с америчким амбасадором Монтгомеријем, као и да је власник мојих новина Момчило Мандић, а да ми Љиља Недељковић (шефовица Коштуничиног кабинета) наређује шта да објавим, а шта не смем. На моју жалост, нисам имао прилике да упознам ниједну од тих особа, па се нисам нешто нарочито ни трудио да демантујем Шешељеве глупости. Међутим, с тим искуством, свестан колико је неистина пласирао о мени лично, нисам склон да поверујем у истинитост оптужби којима сада гађа Вулина и Дачића, иако ми они, признајем, личе на криминалце.

Србија је Шешеља дочекала на величанствен начин. На митингу се окупило, наводно, око 30.000 људи. Поред радикала, ту су били и многи нормални грађани, који су исказали поштовање према вођи СРС-а због достојанственог држања у Хашком трибуналу и велике жртве коју је поднео у тој борби. Дошло би их још више да се, одмах по повратку, Шешељ није препустио морбидном уживању над убијеним Ђинђићем.

Суочен са масом какву данас само он може да сабере, Шешељ је показао суштину своје тренутно политике – није имао појма шта да ради с тим људима. Његов стари друг, саборац, пријатељ, брат, заменик и колега по војводском чину, Тома Николић, кад се нашао у таквој позицији бар је кренуо у штрајк глађу. Шешељ је изабрао другу патологију. Испричао је шта је имао и отишао кући. Иза себе, на Тргу, оставио је гомилу која, ако ни по чему другом, бар по нади и жељи да се нешто промени, представља тренутно најбољи део Србије. Мученицима, који су га дочекали као месију, није понудио никакву акцију, никакав план, тактику и стратегију борбе против издајничког режима.

У интервјуима српским и регионалним локалним медијима Шешељ није понудио апсолутно ништа ново. Критику режима свео је на ниво шестогодишње бракоразводне парнице с Вучићем и Николићем, доказујући да је он остао веран, а они су се, срам их било, швалерисали са шијунима ЦИА и БНД-а. Ипак, кад би му се вратили у загрљај и признали да га још воле, Шешељ би им опростио неверу. Није битно што су се одрекли Косова, претворили Србију у емиратску колонију, урнисали привреду, на улицу истерали 100.000 радника, опљачкали пензионере, приватизовали полицију и правосуђе, завели бруталну контролу медија и страхом и насиљем успоставили диктатуру. Шешељ би прешао преко свега тога, само кад би они пристали да опет буду заједно.
Да би се промовисао као политичар у тренду, Шешељ је отворио налог на Твитеру. Какав већ има око два милиона грађана Србије. Не знам шта твитује, видео сам само позив Вучићу на телевизијски дуел. Вучић му не одговара, ваљда ових дана није ишао на Твитер. Зато, време је да Шешељ отвори налог и на Фејсбуку. И тамо може да пише шта хоће, Вучић му свеједно неће одговорити, али бар ће увесељавати доконе радикале илузијом да и војвода ипак нешто ради.

Највећи медијски успех Шешељ је направио у Хрватској. Његово оживљавање приче о великосрпској граници од Карлобага до Вировитице хрватски политичари су искористили за надгорњавање у предизборној кампањи. Они пљују Шешеља, он ужива, чини му се да је важан. Па, и јесте. Али, не Србима.

Уверен да је лукав и мудар, Шешељ својим фановима објашњава да нема ништа спорно у стварању коалиција на општинском нивоу с напредњацима. Каже, важно је само да се споразуми не праве с појединцима који су из СРС-а прешли у СНС, са свима осталима може. Као да ти остали не припадају странци на чијем челу је Александар Вучић. Ако је за утеху, тај Шешељев трик није прошао ни код свих радикала. Многи који су се надали да ће се Шешељ бескомпромисно обрушити на Вучића, тителску коалицију доживели су као шамар. Боли их, али бар су се решили заблуда, схватили су да их Шешељ овим експериментом можда припрема на неку будућу сарадњу с напредњацима на вишим нивоима власти.

Војислав Шешељ је покренуо петицију за смену Томислава Николића с места председника Србије.

Браво! Први конкретан потез. Додуше, нема смисла, неће имати ни ефекта, али бар није било тешко да га се реализује. Довољно је отићи на сајт петиције24.рс, попунити формулар и – готово. Шешељева петиција имаће исти значај и резултат као и остале с тог сајта („Уклонимо ХААРП са српске земље“, „Захтев навијача Партизана за једногодишњи уговор с Ривалдом“, „За укидање обавезне вакцинације“…). Ипак, идеја је ок. И ја ћу да покренем петицију с радним називом „Захтев да ми Пера Четник врати паре које дугује већ годину дана“. Е, кад препоштени великосрбин Пера испуни своје обавезе, тада ће и Тома Николић да прихвати услове из Шешељеве петиције.

Углавном, Шешељев повратак није изазвао никакве промене на политичкој сцени Србије. Без медија, финансијера, способних сарадника и практично употребљивих идеја, Шешељ је прихватио улогу најсјајнијег експоната у личном земунском музеју политичког безнађа. Живахан као воштана фигура, седи у кабинету и позира поред страначких, мултимедијалних и осталих туриста. Обожаваоци се сликају с њим, окаче фотку на Фејсбук, напишу WОW и оду својим послом.

Не чуди ме такав резултат војводиног другог доласка међу Србље. Међутим, изненадило ме одсуство спремности на акцију. Очекивао сам да ће се озбиљније ангажовати, да ће свакодневно предузимати герилске нападе на Вучићев режим. То је изостало. Не знам зашто.

Можда су у праву радикали који објашњавају да урушена страначка инфраструктура не може да се опорави преко ноћи, да су потенцијални спонзори застрашени а медији затворени. Да, али тај наивни алиби није новост, такво стање је било и док је Шешељ чамио у Хагу. Такође, сви набројани разлози не спречавају вођу СРС-а да грађанима понуди било какву идеју која би могла да их мотивише на опозиционе активности. Уместо тога, Шешељ се држи старих турбо-националистичких матрица о злу које долази из Ватикана, српском пореклу Хрвата, евро-азијској унији и сличним давно превазиђеним теоријама крви и тла.

Можда су у праву и они који тврде да Шешељ не пружа никакав отпор режиму јер је проценио да је преслаб за Вучића. У тој групи скептика постоји и фракција која заступа став да се Шешељ плаши Вучића, који преко својих медија без проблема може да га компромитује, мало због породичних односа, а онда и због корупционашких афера.

Не знам. Прави разлози Шешељевог нечињења вероватно ће се открити једног дана. За радикале, као и за све остале грађане Србије, сада је најважније да схвате како је дошло време да се одрекну свих идола и самозваних спаситеља. Ко жели слободу и бољу будућност, мораће сам да се потруди и предузме нешто. Управо у тој чињеници налази се највећа корист коју је Србији донео Шешељ. Сад се види да од њега користи нема. Њему је место у музеју, време је за нове снаге.

 

Предраг Поповић