Свет

А од Вучића за Ускрс! Летећи Мајкл Џордан, Черчил, цврчак и мрав, Санскрит, Новак, Роки Балбоа и наравно “свезнајући Срби”

НОВАК је опет победио у Мајамију и то таман кад су сви помислили да је на сигурном путу да изгуби меч! Омогућио нам је, по ко зна који пут, велико славље.

А ја се сетим кошаркаша који је, у каријери, промашио више од 9.000 шутева. И изгубио скоро 300 утакмица. И чак 26 пута, последњим шутем, пробао да донесе победу свом тиму, и промашио.

Какав губитник, кажете ви, шта, уопште, размишљаш о њему, данас, када смо победили? Зато што се звао Мајкл Џордан. Летећи Мајкл. Највећи кошаркаш свих времена. Човек који је, после свега, најпре сабрао промашене шутеве и поразе.

И када су га питали, како је успео, прво је то навео. Колико пута је промашио, колико утакмица изгубио, колико пута је испустио победе. Другим речима, колико пута, и после чега, није одустао.

Страшно важна лекција.

Да је успех пут, а не циљ, и да, на том путу, мора и да се пада. Не сме само да се одустане.

По Черчилу, ићи од неуспеха до неуспеха, а не изгубити ентузијазам – то је пут успеха. Новак је то доказао. Србија то, данас, доказује.

Зато што смо веровали у њу, и када јој ништа није ишло.

Зато што смо трпели поразе, али нисмо одустајали.

И нисмо се плашили. Ни рада, ни тешких одлука.

А у Србији, вероватно најтежа одлука била је она да промовишемо рад, као услов и као начин. Да укинемо бајке и митове, да престанемо да лажемо и обећавамо, него да, отворено, кажемо – биће, ако сви радимо.

Тешка одлука, у Србији.

И навешћу само један пример.

Једна од критичарки (извињавам се што јој нисам запамтио име, много критичара је било, нисам успео све да похватам), после мог навођења Езопове басне о цврчку и мраву, написала је како је Лутер, својевремено, преводио Езопа и делио његове басне, поуке, својој пастви.

Тачан податак, и есенција наших проблема. Лутер је живео у Немачкој, у 16. веку, и имао пред собом широко, празно поље. Људе који су били прости и неписмени. И спремни да уче од почетка. Од Езопа и елементарних правила. Оних која су их, током векова, обликовала и начинила од њих вредне раднике.

А ми, данас, у Србији, Езопу, и раду, покушавамо да учимо оне који су убеђени да већ знају све. И да нема шта ко да им прича.

Ми, свакој науци, и сваком тешком раду, нађемо ману. Презиремо их, убеђени да бисмо само, само ако бисмо хтели, могли много више и боље.

Као у оној анегдоти о Милану Јовановићу Бродском, једном од најобразованијих Срба у 19. веку. Писац, преводилац, који је, као лекар, радио на Лојдовим бродовима и стигао до Кине и Индије.

Када је приман у Краљевску академију наука, држао је приступну беседу о индијској драми, са којом се упознао још током студија у Енглеској. И неке колеге, будуће, замериле му што прича о индијској драми, а не зна санскрит.

Како год, изађе Милан Јовановић на Кнез Михаилову после те расправе, и примети како људи окрећу главу од њега. Иде, чуди се, када из једног ћепенка чује два шегрта како се домунђавају:

– Ено га онај што не зна санскрит.

То је Србија којој смо рекли да мора да ради, и да учи. Свезнајућа земља, свезнајућих људи.

Тешка одлука, нарочито ако се зна да ни сам не знам санскрит.

Али, хвала Богу, знам да радим. И отпоран сам на “незнасанскрит” критике. И верујем да таквих, као што сам ја, у Србији има, као мрава. И нема везе што су ови санскрит критичари гласнији. Ми смо вреднији.

Не кријемо се, у сенци, не правимо митинге, у сенци, не одмарамо се и не причамо, у сенци.

Радимо, на отвореном, и верујемо, искључиво у тај наш рад.

Спремни смо да, радећи, паднемо, али и да одмах устанемо и наставимо да радимо.

И, нећу да се поредим, али верујем да смо, највећем делу Србије успели да приближимо ону филозофију која је направила једног Новака Ђоковића.

А он се, пре само пар недеља, у Филаделфији, сликао поред споменика Рокију Балбои, и написао, испод слике, чувену реченицу, која би, ако мене питате, требало да постане мото читаве Србије:

– Није важно колико јако можеш да удариш, већ колико јаких удараца можеш да примиш, и да наставиш даље.

То је Новака направило. Рад и неодустајање.

Неодустајање и рад, рад и рад.

И то је Србија данас.

То је “Београд на води”. То је “Ер Србија”. То је Железара. То је фабрика у Крупњу после 35 година. То је свака фабрика коју отворимо.

То ће бити и дан када ћемо вратити плате и пензије. Када почну да расту на здравим економским темељима.

Устајање после удараца.

И зар није, на крају, то и суштина највећег хришћанског празника, Ускрса. Устати, после свих удараца, распећа и мука.

Празника од којег ми, свезнајући Срби, треба толико тога да научимо.

А пре свега да верујемо, и да не одустајемо.

Да радимо, још више.

Зато, срећан вам управо такав Ускрс.

Христос Воскресе!

Ваистину!

 

Александар Вучић, Новости

 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

  1. Ovaj autorski tekst našeg premijera zaslužuje da bude istaknut na najprometnijem mestu u svakom stanu, tako da ga svako vidi i pročita. Za početak ću da ga okačim na vrata mog WC-a sa unutrašnje strane, tako da dok sedim na šolji i čitam ga mogu lakše da… Dalje neću da nastavim, izvinjavam se na ovom neukusnom komentaru ali mislim da ovo “načertanije” vučićevo i ne zaslužuje bolje mesto od klozeta!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!