ИСТРАЖУЈУЋИ тајанствене српске хумке из претхришћанског периода на Пештерској висоравни археолози “Музеја Рас” су крајем октобра открили остатке старословенског светилишта. Грађевина која се види и на сателитским снимцима одговара средњовековним сведочанствима да су словенски храмови стајали на врховима брегова с олтаром на источној страни.
На брегу археолози су уочили правилну стреласту формацију од мистериозних средњовековних хумки, а сателитски снимци откривају да је камена “стрела” усмерена ка светилишту! Научници признају да још нису утврдили чему су тачно служиле хумке сложене на простору пречника од четири до десет метара.
– Приликом првих извиђања Сјеничко-пештерске висоравни мислило се да је реч о праисторијским некрополама. Истраживања су показала да су хумке начињене у периоду од 9. до краја 11. века. У њима су нађени остаци ломача, кости животиња које су жртвоване или спаљене с покојником, као храна за загробни живот. Има и много изломљене словенске керамике, личних предмета, накита, алата – каже археолог Драгица Премовић, директор “Музеја Рас”.
Она наводи да су истражене десетине хумки, а да су се само у једној налазили остаци покојника. То не искључује могућност да је реч о гробним местима, јер су Словени у прехришћанско време спаљивали покојнике, а пепео стављали у посуде на врху хумки. Ипак, постоји могућност и да су хумке архаични олтари на којима су приношене жртве боговима. За разрешавање ових недоумица, археолози користе детаљне топографске мапе.
– Стари Рас, а нарочито Сјеничко-пештерска висораван су ризница топонима из словенске митологије. Имена локалитета су шифре које откривају њихову намену или име божанства коме су ту приношене жртве. Пример је локалитет Кобиљка с великим бројем хумки, у којима су пронађени делови коњских лобања, а налази се испод врха Кобилица. То повезује покојнике са старословенским култом коња, а могуће је да су ту жртве приношене божанствима – коњаницима: Световиду, Перуну, Сварогу, Хорсу или Тројану – каже Драгица Премовић.
На мапама Старог Раса мноштво је Световидових топонима: Видово, Витуш, Витош, Видачица, Видина глава. По Перуну се зову Перуника, Перуничићи, Перово брдо и неколико Перових врхова. Тројан и Троглав су “резиденције” ноћног јахача с три главе, а по богињи љубави Лади зова се брдо и предео Ладовићи. У околини Сјенице најпоштованији је био бог Волос, чији је симбол бик. Њему имена дугују Влашић, Влашица, Влас, Велики Влас, Власово, Влашко, Влашки мост.
– Цела историјско-географска област Стари Влах названа је по божанству чије је староруско има Волос, а јужније су га звали Влас, Влаш или Влашић. Сазвежђе Плејада код нас се зове Влашићи – Власови синови. По Волосу су названи и Власи, пастирски народ Сјеничко-пештерске висоравни, поштоваоци бога заштитника сточарства, а не романизовано предсловенско становништво, како неки тврде. То доказује и стотинак старословенских хумки на падини Влашки гроб – каже Драгица Премовић.
ТРОЈАН И СВЕТИ ЂОРЂЕ
ПОСЕБНО место на “божанској мапи” има брдо Тројан, на рубу Пештерског поља, некадашњег језера.
– По веома старој легенди у језеру испод Тројана је живела троглава аждаја, или водени бик коме су жртвоване девојке. Када је на ред дошла кнежева кћи, наишао је коњаник свети Ђорђе, убио аждају и спасао девојку. У подножју Тројана је извор Ђурђевица, код кога су се и хришћани и муслимани окупљали на Ђурђевдан. Легенда и обичај представљају остатке Тројановог култа – наводи Драгица Премовић.
Новости
