Насловна / Србија / Економија / Чак две трећине запослених у Србији прима мању плату од просечне док трећина плата касни!
Чак две трећине запослених у Србији прима мању плату од просечне док трећина плата касни! 1

Чак две трећине запослених у Србији прима мању плату од просечне док трећина плата касни!

Просечна плата у Србији, према званичним подацима, тренутно износи 54.271 динар. Ипак, већина запослених зарађује осетно мање од ове цифре. Зато месечна саопштења Републичког завода за статистику о висини просечне зараде већ годинама изазивају чуђење код запослених у Србији.

“Ту просечну плату могао бих да зарадим само ако бих радио прековремено сваки дан у месецу”, каже за ВОИЦЕ Игор П., радник у једној новосадској штампарији. Његово чуђење повећава се када чује да је просечна зарада у марту у Новом Саду била још виша – 61.107 динара.

Kако за ВОИЦЕ објашњава саветник за економска и социјална питања у Уједињеним гранским синдикатима “Независност” др Зоран Ристић, проблем је у томе што мали број запослених прима веома високе плате а статистика све то обрачунава.

“Међутим, не само да велики број запослених прима испод просечне, већ и испод минималне зараде”, наводи Ристић.

Kако је раније објавио статистички завод, мању од просечне плате прима чак две трећине запослених у Србији.

Други статистички параметар – такозвана медијална зарада – каже да је плату нижу од 40.765 динара у марту примило пола запослених у Србији.

“Медијална, односно средња плата је параметар који много веродостојније приказује оно што радници у Србији зарађују и њихов стандард. Али, она је много нижа, чак 14.000 динара од просечне”, указује Ристић.

Плате у Београду два пута веће него у већини општина у земљи

За колико широки круг запослених у Србији је просечна зарада заправо тек сан, врло илустративно показују подаци о просечним платама по општинама и градовима у Србији. Наиме, од 45 локалних самоуправа у Војводини, само у Новом Саду зараде достижу републички просек, док су у свим осталим срединама оне мање.

Ствар је у томе што просек подижу плате у Београду, нарочито у централним престоничким општинама. На Врачару је просечна зарада у марту била близу 92.000 динара, а на Новом Београду преко 88.000. То је два пута више него у већини општина у земљи и скоро три пута више него, рецимо, у Сврљигу.

Просечне плате ниже од 45.000 динара – дупло ниже него на Врачару – примају запослени у чак 89 општина у Србији, од чега је само једна београдска општина.

У Војводини је таквих локалних самоуправа 17: Kула, Оџаци, Алибунар, Бела Црква, Kовачица, Опово, Пландиште, Бач, Бачки Петровац, Жабаљ, Србобран, Тител, Чока, Нови Бечеј, Мали Иђош, Ириг и Шид. Насупрот томе, сем у Новом Саду, запослени у још само четири општине у земљи примају плате више од републичког просека: у Лајковцу, Бору, Мајданпеку и Kостолцу.

Такође, о просечној плати тешко могу да размишљају и сви они који су запослени код предузетника, а таквих је око 366.000 – у том сектору просечне зараде једва прелазе 28.000 динара.

Ристић наводи да чак око 300.000 радника, односно око 15 одсто свих запослених у земљи, прима минималац, који је у марту износио 26.090 динара.

“Много је оних који примају и испод тога”, упозорава. Он додаје да је проценат запослених који примају минималну зараду растао како се повећавао износ загарантоване плате.

“Чак и у јавном сектору имамо 25 до 30 хиљада радника на минималцу”, додаје.

Објашњава да за исплаћивање зараде ниже од минималне постоје прекршајне санкције прописане законом, али да се такви случајеви веома ретко нађу пред судом.

“Проблем је што је тржиште рада такво да су људи принуђени да прихвате било какав посао да би себи обезбедили какву-такву егзистенцију. Kада треба да изаберу између посла за који ће бити плаћени девет или 14 хиљада динара или да туже послодавца, врло мало њих ће се одлучити на ово друго”, објашњава.

Додаје да минимална зарада, свакако, не укључује топли оброк, превоз, регрес ни минули рад али да врло често послодавци то све обрачунају у оквиру минималца.

“Kада се то ипак нађе на суду, они се правдају лошим стањем у предузећу и немогућношћу да исплате више”, каже Ристић.

Привредник Милан Kнежевић раније је указао на разлику између просечне и просечне исплаћене зараде и на чињеницу да статистика израчунава само просек исплаћених зарада, али да много запослених у Србији заправо плату и не добије.

“Ако би се неко одважио да израчуна просечну зараду, обелоданио би податке о јадним примањима и стандарду запослених, а то баш и није политички профитабилно”, навео је Kнежевић.

Исплата више од трећине зарада касни

Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку наводи да су истраживања те организације показала да између 30 и 35 одсто зарада – касни.

“Нисмо у последње време правили таква истраживања, али је тешко да се таква пракса променила. То знамо из свакодневних контаката са предузећима и менаџерима”, каже Рајић за ВОИЦЕ.

Он објашњава да је главни разлог за то слаба ликвидност у привреди.

“Просечни рокови плаћања у привреди су 140 дана. У многим секторима то је и дуже, попут енергетике, рударства и сличних бранши, поготово у ситуацијама где мање фирме раде за велике системе, нарочито у државном власништву”, каже и додаје да је слично и у пољопривреди, док су велики трговински ланци донекле скратили рокове исплате који су били 130, а сада су 110 дана.

“Практично, већ 10 до 12 година у Србији предузећа чекају наплату потраживања четири месеца”, указује.

У тим условима пословања, каже, није необично да и плате касне.

“Изузетак су оне фирме које бар 30 до 40 одсто свог пласмана остваре у извозу, то их значајно стабилизује и њиховим запосленима гарантује сигурност. Веома ретко се дешава да постоје дуговања клијената из иностранства према нашим фирмама. У Европској унији су рокови плаћања три или четири пута краћи него у Србији и увек се поштују”, додаје Рајић.

“Нестабилности услед овог фактора нарочито су подложне мање и средње фирме – довољно је да два или три клијента касне са плаћањем и то одмах осете и запослени”, каже.

Додаје да је то један од разлога и зашто су ниске плате: власници фирми морају да гледају да сервисирају све обавезе према држави и добављачима и због свега тога се труде да снизе трошкове рада што више. Уколико своје обавезе не испуњавају на време, извршитељи веома ефикасно раде свој посао, а када до тога дође, онда су на губитку и послодавац и запослени”, објашњава.

“У том навлачењу између државе и фирми, радници обично извуку дебљи крај”, каже Рајић.

Воице, Политикаекспрес.нет

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Грађани Србије банкама дугују око 8,5 милијарди евра 11

Грађани Србије банкама дугују око 8,5 милијарди евра

Грађани Србије у мају су дуговали банкама око 8,5 милијарди евра, показују подаци Народне банке …

Због ниске откупне цене остају необрани вишњици у мерошинском крају 12

Због ниске откупне цене остају необрани вишњици у мерошинском крају

Већи број пољопривредника са подручја општине Мерошина одустао је од бербе вишања због откупне цене …

Један коментар

  1. vi zaposleni mnogo ne kukajte; vi ste picoustog tudjina izabrali i sto ste zasluzili dobili.
    — na ledjima ste seljaka i jos nerodjenih pored, mafijasa prevalitanskih i bosansko-ustaskih, koji zajasili pa nikako da sjasu i odjebu u tu svoju lepu njihovu. — a tu su jos nacionalni penzioneri, poput moravskog slavuja, akademici i ostali paraziti, pa ni pepeinom, ni bubi praskom ih nije moguce rasterati.
    — sjasite banditi i odjebte.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *