ОЧЕ, чувај срце, немој да ти пукне од туге или од радости када стигнеш у Београд и поново видиш Србију!
Овим речима је докторка Вера Јанковић, из Каракаса у далекој Венецуели, испратила свог оца Александра на далек и дуго припреман пут у отаџбину. С правом је била забринута, јер отац, четнички војвода фрушкогорски, има 92 године и седам деценија није видео свој завичај.
– Срце ми није задрхтало када сам из авиона видео Србију. Нисам заплакао када сам се срео са рођацима и пријатељима. Нисам се потресао, јер ја сам 70 година у Венецуели живео као да сам у Србији. Борио сам се за српство против усташа и америчких лажова, неговао сам православље, четничку традицију и учио нашу децу у емиграцији српски језик и историју – искрено нам је рекао војвода Јанковић, када смо се срели у центру Београда.
Кренуо је, рече, на железничку станицу да у њеном ресторану попије шљивовицу, коју је пио давне 1943. године, пре него су га Швабе одвеле у заробљеништво. Тада је већ слутио да дуго неће видети родну груду.
– Немци су ме одвели у заробљеништо, где сам био до 1945. године. Када су ме људи из ОУН после ослобађања из логора питали да ли желим у емиграцију или да се вратим у Југославију, одговорио сам: “У мојој земљи комунисти стрељају четнике. Боље је бити жив у Венецуели него мртав у Југославији!”
СРПСКИ МУЗЕЈ МОЈ стан у Каракасу је српски музеј, у њему држим историјска документа, карте српских земаља, слике наших владара, пре свега краља Петра Другог, који ми је доделио орден Ратни крст. Када славим Аранђеловдан стан постаје место српског саборовања. Дође ми око 120 гостију, које дочекујем са заставом, ракијом и сармом, коју лично правим – поносан је војвода фрушкогорски.
Александар Јанковић је рођен 1921. године у Иригу. Малу и велику гимназију завршио је у Шапцу и Руми, а Војну подофицирску школу за пилоте у Скопљу. Једини је данас живи пилот краљевске авијације. Био је припадник Мачванског четничког одреда Косте Пећанца, који га је због херојства у одбрани краља Петра Другог младог прогласио фрушкогорским војводом.
– Немачки напад 4. априла 1941. затекао ме у војној бази код Никшића, одакле је краљ са Капиног поља одлетео у изгнанство. Наша авијација је бранила његов живот. Борио сам се у Србији као четник, али су ме Немци стрпали у нишки затвор. Пет пута су ме водили на брдо Бубањ да ме стрељају. Живот ми је спасао комуниста Милан Зоговић, који ми је давао своју храну. Пребачен сам у мају 1943. у Београд, где сам провео два бурна месеца као ухапшеник и депортован у Немачку – живо се сећа војвода фрушкогорски.
У Венецеуелу је ушао 1947. године са још 250 Срба. Радио је као рачуновођа у провинцијској пољопривредној задрузи, као трговац козметиком, надзорник у фабрици аутомобила. Био је контролор артикала у компанији “Сијерс”, са платом од 3.000 боливијера. Када се почетком педесетих преселио у престоницу Каракас отворио је властиту трговачку фирму, оженио се Хилдом, младом Порториканком, добио 1956. ћерку Веру, али, каже, није престајао да србује.
– Никада нисам као подофицир демобилисан, јер сам и у Венецуели водио свој српски рат. Усташе су нас непрестано нападале, посебно када би 10. априла славили Дан НДХ, а ми Срби са српским заставама и грбом Карађорђевића славили Видовдан у центру Каракаса и испред усташа. Крајем прошлог века, када су нас западњаци опет са усташама напали, бранили смо се српском истином – каже Александар Јанковић, који никада није заборавио српски и ћирилицу, којом пише блогове на интернету.
Данас у Каракасу има тридесетак српских породица, од којих су најбројније фамилије Светислава Петровића, Милана Трајковића и Радоја Кесића, најстаријег Србина у Венецуели, који има 96 година. Војвода фрушкогорски је лидер организације “Слободна Србија”, секретар парохије Свети Ђорђе у Каракасу у оставци, издавач новина “Равногорски глас”, “Отаџбина” и “Слободна Србија”. Признаје да у југословенску амбасаду није улазио, а да га је Удба пратила, али га није угрожавала. Чак ни 1969. када га је у јулу краљ са владиком Дионисијем посетио у Каракасу и када су причали о томе када ће се вратити у Србију.
– Како смо сви ми у емиграцији одани краљу Петру Другом положили заклетву да се нећемо вратити у Србију док се краљ не врати, ту заклетву сам испунио сада када је краљ враћен кући и када смо остварили национално помирење. Видео сам да се центар Београда ништа није променио, али је зато Србија много напредовала. За 45 дана ћу да обиђем Београд и Нови Сад, Никшић и Острог, Ниш и Бубањ, Равну гору и родни Ириг, као и Бањалуку, где ми живи брат Војислав Јанковић и где почивају наши родитељи – рекао нам је на растанку војвода Александар Јанковић. У Каракасу ће почети да пише мемоаре – о себи и Србији коју у срцу никада није напустио.
ПРЕДСЕДНИКОВ ПРИЈАТЕЉ
МОЈ пријатељ је био Перез Хименес, председник Венецуеле, са којим сам се дружио десетак година. Приликом државних празника позивао ме да будем поред њега као да сам српски државник. Председника Чавеса нисам лично познавао, али сам га поштовао као народног човека – каже Александар Јанковић.
Новости
