Док се чује пушка са Љубиног гроба…

“Вести” су, драга господо, жилава сорта. Истрајавају, ево, већ 22 године, преживеше рахметли Слобу, преживеше и неке ондашње Шешељевце који су већ спремали десант на београдско дописништво, преживеће, вала, и вас…

У стању смањене урачунљивости, извесни дични изданак новокомпоноване српске дипломатије, која у Кину шаље копача канала од Јангцекјанга до Солуна, припрети “Вестима” да, слободно цитирано, “неће дуго”.

Чек, чек, господо, неће то да може тако лако…

Илузионисти који се не обраћају мислећима, већ стаду, унапред су направили стотине петогодишњих планова, верујући да су вечни. Као што је моја мајка седамдесетих година одбила трособни и узела двособни стан (“имам двоје деце, дајте неком ко има троје”), верујући да ће њена деца такође бити збринута једног дана.

Ће да бидне, само сутра.

У овом страшном времену где се лаж диже на пиједестал уместо истине, где се браћи краду идентитети кад год нешто засеру, а глад све више осваја, мрак се убрзано спушта над Србијом. Стручњаци за дезинфекцију медијског простора крстаре са отровима у спреју и гуше сваког несрећног инсекта који измили из рупе у коју су нас сатерали.

Пробије се понеки глас гнева и очаја, али ретко. Већ за живота легендарни сликар Љуба Поповић, житељ Париза, огласио се у београдском “Времену”, шокиран и убијен у појам:

“Ех, никад нисмо имали примитивнију власт. Мислило се да се са претходном исцрпла сва глупост и шарлатанство. Они заборављају да су Срби достојанствен народ, да имају понос, те Кајмакчалане, војводе, та чуда… Ово, бре, није било откад је света и века, још од Срба-амеба…”

Диктатори са амином сатанистичког Запада немају границе, њихове новине подгревају фаму како их мрзе амерички и британски амбасадор, све да се раја не досети за кога тако предано раде, уништавајући сопствени народ, товећи партијске вепрове, сипајући кофе гована са ТВ екрана на несрећне поданике, ошамућене и дрогиране огромним количинама лажи.

Ето, пре само неколико дана двојица гологузана само што се не дохватише за гуше, доказујући један другом да су у праву. Један каже – овај твој Вучић дере сиротињу, а шашољи бандите, јебо ме ко ме натеро да гласам за њега!!! Други запенио – ти гледаш форму, ја гледам суштину, од неког мора да се почне!!! А, све се дешава на стотинак метара од седишта напредњака, можда чак и истог дана када су ђаконијама на огромном столу показивали гласачима како ће и они живети, једног лепог и зеленог дана.

Ретки су гласови разума у мору лудила. Онај медијско-полицијско-удбашки мишомор посут је свуда по Србији, и најзабитији кутак мора да буде очишћен од антирежимских штеточина. Чак и оне медијске забити коју прати нула кома нула нула пет промила овог ојађеног и гладног народа, навученог на пинкове звездице, грандове звезде, напућеног главоњу који се телепортује са екрана на екран и његове скупо плаћене, примитивне буздоване.

У атмосфери општег страха, где са аутомата из београдских аутобуса на сваких десет секунди сикће глас који поручује “поштовани путници, очитајте вашу карту”, јер ће вам у супротном полицајци одвалити бубреге, где Велики Вођа режи како га нико не воли, баш зато што је Велики, а Срби такве по правилу убијају, и где деца горе, а њихове изгладнеле мајке због тога завршавају у затворима, у таквој земљи отпор није храброст него дужност. Зликовци неће проћи докле год се чује последња пушка са Љубиног гроба.

 

М. Јовановић – Вести