Другосрбијанци се окрећу од политике ЕУ, баш их брига за Србе у земљи миграната

0
(0)

Описавши ме као Орбановог следбеника и руског миљеника, Јово Бакић ми, заправо, несвесно упућује комплименте. Као што је несвесно, својом визијом српске левице, послао свог „друга“ Борка Стефановића, српског Ципраса, и целу такву левицу у историју

Не одустајем од хитне изградње заштитног зида на граници са Македонијом. То је први корак, а када зауставимо енорман прилив миграната у Србију, и ставимо под контролу тренутну мигрантску кризу у нашој држави, онда са свим земљама у окружењу и ЕУ треба разговарати како даље да поступамо и како заједнички да решимо овај хуманитарни и безбедносни проблем

Србија је до пре месец дана била кандидат за геноцидну земљу која је, наводно, намеравала да истреби муслимане, а сада је пример мирољубиве и хумане државе, која прихвата као своје најрођеније, управо муслимане из арапског света! Али, то је ледена, прагматична политика Запада

Зашто не упитате америчког амбасадора – због чега је граница између САД и Мексика заштићена зидом и бодљикавом жицом?

Због чега Обама не пусти сиромашне Мексиканце да уђу слободно у Америку?

Зашто их влада САД не дочекује хамбугерима?

Зашто им не понуди да населе пусте делове Америке?

САОСЕЋАМ са судбином миграната, али још више бринем за будућност свог народа.

Такође саосећам са уваженим социологом Јовом Бакићем који је имао амбицију да постане комесар Борку Стефановићу и обнови Прву пролетерску и Шесту личку, али је после кратког излета у непознато, што политика за њега свакако јесте, одустао од пројекта „Српска Сириза“. Ипак његов револуционарни дух не мирује, па не одустаје од критике деснице и наводне злоупотребе мигрантског питања.

Описавши ме као Орбановог следбеника и руског миљеника, Јово Бакић ми, заправо, несвесно упућује комплименте. Као што је несвесно, својом визијом српске левице, послао свог „друга“ Борка Стефановића, српског Ципраса, и целу такву левицу у историју. Али, док је полемика са професором Бакићем забавна, питање миграната постаје највећи безбедносни изазов Србије, која пред собом има два пута.

Лакши је да покаже оно што заиста јесте. Да са хлебом, сољу и Јовом Бакићем прима несрећне људе из Сирије, Ирака и Авганистана, да гради прихватне центре и да се помири са чињеницом да ће је ускоро населити стотине хиљада миграната. Али, да ли смемо да дозволимо да нам се пред очима дешава такав сценарио, док ми седимо скрштених руку, а европски и светски званичници нас тапшу по раменима, хвалећи чувену српску гостољубивост? Дакле, Србија је до пре месец дана била кандидат за геноцидну земљу која је, наводно, намеравала да истреби муслимане, а сада је пример мирољубиве и хумане државе, која прихвата као своје најрођеније, управо муслимане из арапског света! Али, то је ледена, прагматична политика Запада.

Ако је у њиховом интересу, геноцидну земљу ће за тили час претворити у државу која је пример хуманости према муслиманским мигрантима.

Као човек, изузетно се поносим гостољубивошћу и добротом наших грађана. Али, као политичар, морам учинити све да заштитим интересе свог народа. То је тај други, тежи пут, који Србија треба да изабере. Зато ћу наставити да инсистирам на изградњи заштитног зида на граници са Македонијом, понашајући се одговорно према својој земљи и народу, као што то чине лидери свих земаља ЕУ и САД.

Међутим, чини се да су другосрбијанци који се залажу за Европу без граница, очигледно преспавали вест да Мађарска, уз подршку Брисела, подиже зид на граници са Србијом, да Бугарска, такође чланица ЕУ, изводи оклопна возила на границу са Македонијом и гради зид на граници са Турском, да је чешки председник Земан затражио формирање заједничке војске ЕУ која ће спречити мигранте да уђу на њену територију.

Очигледно нису чули да званична Словачка, плашећи се исламског фундаментализма, пристаје да прими само 200 миграната хришћанске вере, нити да је Дејвид Камерон изричито рекао да Британија неће примати мигранте јер желе да се „огребу о социјална давања“ и угрозе „европски животни стандард“.

Нападати Српску народну партију за идеју о изградњи зида на граници са Македонијом, називајући ту идеју нехуманом, а ниједном речју не критиковати исте такве, па још и драстичније мере које према мигрантима спроводи ЕУ, представља чин врхунског лицемерја.

Иако сам евроскептик, имам највеће поштовање за политику коју ЕУ води према мигрантима, јер је то политика која на прво место ставља безбедност и интересе грађана ЕУ. Ја само желим да безбедност и интересе свог народа и своје земље заштитим на потпуно исти начин као што то чини ЕУ.

Тако се догодио својеврсни политички апсурд. Као евроскептик и противник атлантских интеграција, ја заправо спроводим мигрантску политику лидера ЕУ, САД и њихових савезника. Док се, с друге стране, припадници цивилног сектора и евроентузијасти, залажу за политику која је супротна политици оног света ка којем тако жељно стреме.

Али, зашто не упитају америчког амбасадора – због чега је граница између САД и Мексика заштићена зидом и бодљикавом жицом? Због чега Обама не пусти сиромашне Мексиканце да уђу слободно у Америку? Зашто их влада САД не дочекује хамбугерима? Зашто им не понуди да населе пусте делове Америке?

Упитајмо се још нешто. Због чега мигранти не беже ка најбогатијим земљама света, које су практично њихове комшије и исламске земље, попут Саудијске Арабије, Кувајта, Уједињених Арапских Емирата, већ тако масовно хрле у Европу? Зато што је Саудијска Арабија, највећи савезник САД у арапском свету, почела да гради хиљаду километара дуг зид са низом жичаних ограда и јарака како би се заштитила од неконтролисаног прилива миграната, а међу њима и потенцијалних терориста. Саудијска Арабија ово ради иако су мигранти њој близак муслимански и арапски народ.

Отуда, као неомиљени политичар Јове Бакића, од једног не одустајем. То је хитна изградња заштитног зида на граници са Македонијом.

То је први корак, а када зауставимо енорман прилив миграната у Србију, и ставимо под контролу тренутну мигрантску кризу у нашој држави, онда са свим земљама у окружењу и ЕУ треба разговарати како даље да поступамо и како заједнички да решимо овај хуманитарни и безбедносни проблем.

Пише: Ненад ПОПОВИЋ

(Одговор председника Српске народне партије на текст Јове Бакића „Избеглице и политика“, у „Политици“ од 25. августа)

Српскa нaроднa партијa

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Народ у Сомбору и Апатину не може више да трпи мигрантско насиље, заказан протест

5 (4) Сомбор више неће да трпи насиље! После више месеци медијског мрака и потпуног …

ПИЈАНИ МИГРАНТ НАПАО ДЕВОЈКУ У ОБРЕНОВЦУ: Ескалирао ОКРШАЈ усред бела дана (видео)

0 (0) Данас око 18 сати у насељу Сточњак догодио се инцидент када је један …

Један коментар

  1. Не разумем Вас ни мало. Шта је то не јасно. Зар ипак мора да се каже. Молим Вас без журбе и без узбуђења размислите шта је узрок и који су циљеви да су нас увукли и навукли у „избегличко минско поље“. Не морам ли Вас баш посдсетити да су Грчка и Бугарска део Евроспке Уније. Да је ова избегличка криза стварна и реална, избегфлице би требале из Грчке преко Бугарске, Румуније Мађарске Аустрије да лако и без икавнох контрола прошетају и дошетају до Немачке. Не, они долазе у Србију иако унају добро да Србија није у Евроспкој Унији и да има ригорозна контрола на граничном прелазу из Србије у Мађарску. Ми ставрно незнамо старвне циљеве ове емиграције али већ почињемо да у текућој тоталној осиромашењу издвајамо новац Пореског оабевезника за ове избеглице, вода, храна, пелене и незнам шта све још а имамо подоста наших старих суграђана који гладују а неки чак и умиру од глади. Крајње је време да се сви до задњега тргнете из те учмаловости, и чврсто решите да се упустите у општу јавну акцију спаса, ресторације, надоградње и изградње Србије по нашем избору, и то се може постићи ако се сви ми који не припадамо ни једној политичко партији експресно почнем, да се Удружујемо и самоорганизујемо. Из ништа никад није било нешта. Мора да се да нешто од себе и мора да се да један део себе за нешто. То нешто има име, а то по мени је Србија. Ово је и позив за Удруживање. Толико од мене, а од Вас. позз.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend